Gospod je rekao: „Za šta god da zamolite Oca u Moje ime, daće vam,“ a mi ne verujemo. Ne verujemo ni u svoju molitvu, ni u to da nas Bog čuje, – ništa ne verujemo. Zato nam je sve prazno, zato izgleda da se naše molitve ne ispunjavaju, da naša molitva ne može ne samo da pomeri planinu, već ne može ništa da uradi.
Piše: Dimitrije Smirnov
Sve vreme ropćemo, kukamo, protivimo i ulazimo u konfrontaciju čas s jednim, čas s drugim. Gospod nam kaže da put ka Carstvu Nebeskom vodi kroz veliku patnju, a mi ne verujemo. Svi želimo da budemo zdravi i srećni, svi želimo da lepo uredimo svoj život na zemlji. Gospod nam kaže da će u Carstvo Nebesko ući samo oni koji uzmu svoj krst, a nama to opet ne odgovara i ponovo insistiramo na svom, iako smatramo sebe verujućima. Čisto teoretski znamo da se u Jevanđelju sadrži istina, ali je ceo naš život u suprotnosti s njom. I često nemamo strah Božiji, zato što zaboravljamo da je Gospod uvek pored nas.
Ako upitamo ljude: „Koji je najstrašniji greh po tvom mišljenju?“ – ljudi će navoditi ubistvo, krađu, podlost, izdaju… U stvari, najstrašniji greh je neverje, a ono zatim rađa i podlost, i izdaju, i preljubu, i krađu, i ubistvo, i sve ostalo.
Greh nije rđav postupak; rđav postupak je posledica greha, kao što kašalj nije bolest, već njena posledica. Veoma često se dešava da čovek nikoga nije ubio, nije opljačkao, nije učinio neku drugu podlost i zato ima lepo mišljenje o sebi, ali ne zna da je njegov greh gori od ubistva i gori je od lopovluka, zato što u svom životu prolazi pored glavne stvari.
Neverje je duševno stanje kad čovek ne oseća Boga. Ono je povezano s nezahvalnošću prema Bogu, i njime nisu zaraženi samo ljudi koji potpuno negiraju postojanje Boga, već smo zaraženi svi mi. Kao i svaki smrtni greh neverje zaslepljuje čoveka.
Teoretski znamo da postoji sveprisutni Bog, ali je naše srce daleko od Njega, ne osećamo Ga, čini nam se da je Bog negde tamo, u beskrajnom kosmosu i da nas ne vidi i ne zna. Zato grešimo, zato se ne slažemo s Njegovim zapovestima, pretendujemo na to da drugi imaju slobodu, želimo sve da promenimo po svom, želimo da potpuno prekrojimo život i da ga učinimo onakvim kako mi smatramo da treba da izgleda. Ali to je potpuno nepravilno, nikako ne možemo u toj meri da upravljamo svojim životom. Možemo samo da se pomirimo s onim što nam Gospod daje i da se radujemo onom dobru i onim kaznama koje nam On šalje, zato što nas na taj način uči kako da dođemo u Carstvo Nebesko.
Neverje nije udeo samo onih ljudi koji negiraju postojanje Boga; ono duboko prodire i u naš život. Zato smo često u stanju čamotinje i panike, ne znamo šta da radimo; guše nas suze, ali to nisu suze pokajanja, one nas ne čiste od greha – to su suze očajanja, zato što zaboravljamo da Gospod sve vidi; jedimo se, ropćemo i negodujemo.
Zašto sve bližnje želimo da nateramo da idu u crkvu, da se mole i da se pričešćuju? Zbog neverja, zato što zaboravljamo da Bog želi isto to. Zaboravljamo na to da Bog želi da se svaki čovek spasi i brine se za sve. Čini nam se da nema nikakvog Boga, da od nas, od nekih naših napora nešto zavisi – i počinjemo da ubeđujemo, da pričamo i objašnjavamo, i samo gore činimo, zato što se čovek samo Duhom Svetim može pridobiti za Carstvo Nebesko, a mi Ga nemamo. Zato se toliko hvatamo za ljude, namećemo im se, dosađujemo im, mučimo ih i pod lepim izgovorom pretvaramo njihov život u pakao.
Uništavamo dragoceni dar koji je čoveku dat – dar slobode. Svojim pretenzijama, time što sve želimo da promenimo po svom obrazu i podobiju, a ne po obrazu Božijem, mi posežemo na slobodu drugih i pokušavamo sve da primoramo da razmišljaju onako kao što mi mislimo, a to nije moguće. Čoveku se može otkriti istina ako on za nju pita, ako želi da je spozna, a mi je stalno namećemo. U ovom aktu nema nikakvog smirenja, a pošto nema smirenja, to znači da nema ni blagodati Svetog Duha. A bez blagodati Svetog Duha neće biti nikakvog rezultata, tačnije, postojaće rezultat, ali suprotan.
Gospod je rekao: „Za šta god da zamolite Oca u Moje ime, daće vam,“ a mi ne verujemo. Ne verujemo ni u svoju molitvu, ni u to da nas Bog čuje, – ništa ne verujemo. Zato nam je sve prazno, zato izgleda da se naše molitve ne ispunjavaju, da naša molitva ne može ne samo da pomeri planinu, već ne može ništa da uredi.
Želimo da zadovoljimo sopstvenu gordost, sopstvenu taštinu, sopstveno častoljublje. Kad bismo stremili ka Carstvu Nebeskom, radovali bismo se kad nas neko ugnjetava, kad nas vređa, zato što to pomaže našem ulasku u Carstvo Nebesko. Radovale bi nas bolesti, a mi ropćemo i užasavamo se. Bojimo se smrti, stalno se trudimo da produžimo svoj život, ali opet ne radi Gospoda, ne radi pokajanja, već zbog svog maloverja, zbog straha.
Greh maloverja se ugnezdio vrlo duboko u nama i protiv njega se treba vrlo snažno boriti. Postoji izraz – „podvig vere“, zato što samo vera može da pokrene čoveka da uradi pravu stvar. I ako svaki put kad u našem životu nastupi situacija da možemo da postupimo kako Bog zapoveda i ljudski – ako svaki put budemo hrabro postupali po svojoj veri, naša vera će rasti i jačati.
Izvor: intervju.rs
