Povežite se sa nama

intervju.rs

Od „Borise – bori se“ do „Borise, skloni se!“

Kolumne

Od „Borise – bori se“ do „Borise, skloni se!“

Od „Borise – bori se“ do „Borise, skloni se!“

Piše: Ivan Ivačković

Pre nekoliko dana, na TV N1, u emisiji „Pressing“ Jugoslava Ćosića, zatekoh Borisa Tadića, nekadašnjeg predsednika Srbije i DS-a, danas predsednika Socijaldemokratske stranke, koja ima manje članova nego ja gostiju nedeljom na ručku.

Izdržao sam nekoliko minuta i toliko se iznervirao da nisam čak ni potražio neki drugi kanal nego sam isključio televizor.

Otkud uopšte Tadić kod Ćosića? Otkud Tadić bilo gde? Otud, naravno, što današnja srpska opozicija nema ama baš nijednog važnog čoveka, pa su novinari koji žele da se čuje i njen glas, ma kako nejak bio, prinuđeni da pozivaju nebitne ljude. Opozicija je sastavljena od starih igrača, pohabanih od prekomerne upotrebe, ili od novijih lidera svežih i beznačajnih stranaka. Tadić je, u nizu tužnih podviga, uspeo da objedini obe stvari: on je stari, olinjali lider nove, nevažne partije.

Još gore, on je čovek bez ikakve svesti o ogromnoj šteti koju je naneo zemlji kojom je upravljao u dva mandata. Ni u jednom njegovom intervjuu datom posle poraza od Tomislava Nikolića na predsedničkim izborima u proleće 2012. nema ni udaljenog nagoveštaja da on zna bilo šta o svojoj istorijskoj odgovornosti za strašan slom i prokockanu sudbinu Srbije. Tadić ne poriče odgovornost za izneverenu i na duge staze uništenu nadu u srpski boljitak naprosto zato što ni ne zna da je snosi. Potpuno nesposoban da je uvidi, on, posledično, nije kadar ni da pokaže trunku kajanja za svoje mnogostruke grehe. Za mnogo toga pogrešnog što je učinio i za još duži spisak onoga što je morao da učini, a nije.

Borisu Tadiću bio je poveren zadatak da Srbiju transformiše od primitivne i na mnogo načina zaostale zemlje u modernu državu sa jakim institucijama na svim poljima, vladavinom prava i savremenom ekonomijom. NJegov dolazak na vlast imao je, međutim, efekat tepih-bombardovanja: od ono malo institucija, prava i zdrave ekonomije što je zatekao nije ostao ni kamen na kamenu. Umesto institucija dobili smo jačanje partokratije, a što se tiče ekonomije, ojačala je samo privatna ekonomija žute oligarhije koja je odmenila crvenu buržoaziju. Tadić se, drugim rečima, pokazao kao nesposobnjaković monumentalnih razmera. NJegovu nesposobnost, valja i to reći, nadmašuje samo njegova samoljubivost, takva i tolika da je nijedan zemaljski instrument ne može izmeriti. U obe osobine on je veoma sličan Vojislavu Koštunici. Mislili smo da su oni politički protivnici, a ispostavilo se da su to samo dva lica srpskog Brežnjeva. Dva arogantna vladara kadra jedino da održavaju status kvo dok sve iznutra ne istruli.

Kao građanin, juna 2004, kada se Tadić prvi put kandidovao za predsednika, glasao sam za njega. Kao novinar, čak sam – na početku, dok nisam video s kim imamo posla – kazao o njemu nekoliko lepih reči. Bio sam zavaran njegovom prividnom pristojnošću i pokazao sam skandalozno ignorisanje očiglednih činjenica – pored ostalog i one da je samo tragičan sticaj okolnosti mogao da autsajdera poput Tadića dovede do mesta šefa Demokratske stranke i šefa Srbije. Kada sam razumeo i prihvatio to da je on ne samo gazda DS-a i države nego i njihov uništitelj, bilo je kasno.

Sebe sam kaznio tako što sam izašao iz političkog novinarstva. Ako neko, pomislio sam, toliko promaši u proceni koliko sam ja promašio, taj više nema prava da javno procenjuje i tako utiče na druge. Propisao sam sebi strogu kaznu, neku vrstu dugotrajne političke samice. Tadić, očigledno, nema takvih namera, mada bi minimum čestitosti i morala trebalo to da mu nalažu. Međutim, iako mu je na izborima Srbija poručila da se nekadašnji slogan „Borise – bori se!“ pretvorio u novi „Borise, skloni se!“, on nastavlja da se lakta i gura u politički život, daje intervjue i, uopšte, ponaša se kao da iza sebe nije ostavio pustoš i rasulo, nego kao da je neshvaćeni genije koji je jako požurio ispred svog vremena, pa ćemo ga razumeti tek za koji vek.

Izvor: danas.rs

2 Komentara

2 Comments

  1. Mira Perutka

    24. avgusta 2017. u 00:55

    Ivane, odlican komentar…ja nazalost nikada nisam verovala Tadicu, Dinkicu, Kostunica je bio apsolutno van svoga vremena, njegova pospanost i uspavanost su doveli do katastrofe…pitam se da li uopste ima neki politicar u 30 zadnjih godina koji sse bori za svoju domovinu i svoj narod???
    Pitam se otkuda toliko uobrazenosti kod svih i da li im taj isti narod daje legitimitet da rade sta hoce, a uglavnom na svoju stetu…
    Pitam se zasto je Tadic morao da prihvati sve ucene sa strane…sta je onda bio bolji od SPS i ostalih…i da li je moguce da nije svestan da je pod vladavinom demokrata drzava prakticno demolirana ekonomski i privredno…njihov prelaz u savremeni kapitalizam je najgora forma kapitalistickog primitivizma i bezobrazluka prem zemlji i narodu.
    Zasto je vladao 2 mandata…kako to niko nije primetio…

  2. Goran

    24. avgusta 2017. u 19:38

    Sjajan tekst … unapred lišen pristrasnosti bilo koje vrste.
    Bravo !!!

Ostavite Komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Više u Kolumne

Na Vrh