Povežite se sa nama

intervju.rs

Večiti vojnik svake vlasti

Foto/gazetadita.al

Politička dijagnoza

Večiti vojnik svake vlasti

STATI U ODBRANU DRAGANA J. VUČIĆEVIĆA KOJEM NE PRETI NIKAKVA OPASNOST, BILO BI U NAJMANJU RUKU BESMISLENO I BUDALASTO. TI KOJE ON ZOVE DA „DIGNU SVOJ GLAS“, NEUPOREDIVO SU UGROŽENIJI OD NJEGA. NAIME, O NJIMA JE PISAO DA SU „MIŠEVI“, „BOLESNICI“, „LUDACI“, DA PIJU „LEKIĆE“, DA SU „LAŽNI MORALISTI“, „NEZAVISNI LICEMERI“, PREKO TVITERA IH JE POZIVAO DA MU SE PROVOZAJU NA POLNOM ORGANU, OPTUŽIVAO DA SU NARKOMANI, ŠPIJUNI, EGZIBICIONISTI, PERVERZNJACI, DA ZARAĐUJU MILIONE NA IZDAJI SVOJE DRŽAVE… JER, OSIM PREMA OPOZICIONIM POLITIČARIMA, VUČIĆEVIĆ JE NAJOŠTRIJI BIO UPRAVO PREMA NOVINARIMA NEREŽIMSKIH MEDIJA

Piše/Tamara Skrozza

 Posle višednevne kampanje u kojoj je Dragana Đilasa optuživao da hoće da ga strpa u zatvor zato što je protiv njega podneo krivičnu prijavu, glavni urednik „Informera“ sazvao je konferenciju za novinare 26. oktobra i pozvao sva novinarska udruženja da dignu glas protiv Đilasovog postupka.

Kako je navedeno na sajtu njegovog dnevnog lista, Dragan J. Vučićević je istakao da bi udruženja trebalo da „prekinu sramotnu ćutnju o strašnom progonu jednih novina i svojih kolega“, kao i da je „prvi put u demokratskoj istoriji Srbije“ da jedan političar traži zatvor za novinare i urednike koji ne misle kao on.

„Danas se to dešava ‘Informeru’, a sutra se može desiti i nekom drugom mediju u Srbiji. Zato molim kolege da dignu svoj glas, ne zbog nas, već zbog profesije kojom se bavimo“, zavapio je on.

Ovim postupkom Vučićević je za sva vremena i u svim kategorijama prevazišao svog glavnog konkurenta Aleksandra Rodića, zlatnim se slovima upisao u istoriju medijskog besramlja i do potpunog apsurda doveo i onako apsurdnu situaciju u medijima. Jer sve to bilo bi urnebesno smešno da nije potpuno tragično.

PODGUZJE

Pre i iznad svega, krajnje je bizarno da se zbog navodnog političkog pritiska buni baš urednik „Informera“. Onaj ko je pristao da aktivno učestvuje u političkoj utakmici, a on to odavno jeste – vrlo strastveno, ubedljivo i bez ikakve zadrške – teško da može bilo koga i u bilo kojoj formi optužiti za politički pritisak. Pritiska, naime, ne može da bude ako si i sam na terenu: deo si igre, pristao si na pravila.

Formalno-pravno, zaista imaju pravo oni koji se s Vučićevićem hvataju za glavu i kukaju zbog pritiska na medije (jer svaka tužba i krivična prijava dovodi tuženi medij u određenu vrstu disbalansa), ali se pritom zaboravlja da je baš „Informer“ objavljivao najgnusnije tekstove o praktično svim liderima opozicije, pa i o Draganu Đilasu, onoliko: da je grubo kršio njihova prava na privatnost, da je protiv njih iznosio neosnovane optužbe za najteža krivična dela, da je uzbunjujućim naslovima konstantno dizao političke tenzije i uznemiravao građane, da u tekstovima o opoziciji (u najmanju ruku) nisu birane reči, da su objavljivane otvorene laži itd.

Nije ovde reč o tome da onaj ko to radi nije zaslužio da bude zaštićen, već o činjenici da je uredništvo „Informera“ samo izabralo da ima aktivnu ulogu na domaćoj političkog sceni i da je – samim tim – teško, skoro nemoguće da izbegne svaku vrstu političkog pritiska. (Uostalom, spolja gledano, teško je oteti se utisku da je od 2012. godine, kada je osnovan, „Informer“ zapravo snažno politički pritisnut, ali svakako ne sa Đilasove strane.)

Pritom, iz vida ne bi trebalo gubiti ni CV urednika Vučićevića koji je već dvadeset godina u aktivnoj (para)političkoj službi – najpre kao urednik u tabloidu „Nacional“, zatim u „Kuriru“ i „Pressu“: listovima koji su, svaki na svoj način, služili svojim političkim gazdama, baš kao što „Informer“ danas radi, a što Vučićević u svojim javnim nastupima prigodno zaboravlja.

U tom smislu, a zbog poređenja s današnjim vremenom, već je legendaran njegov krik iz „Kurira“ 2004. godine: „Šta se to, ljudi, sa nama Srbima dogodilo u prethodne četiri godine?! Jesmo li svi mi, onako kolektivno, oboleli od gnojne upale mozga, pa smo preko noći sve pozaboravljali i dozvolili svoj onoj silesiji od vučelića, dačića, vučića, nikolića i ostalih bakija da nam na sav glas drže moralne pridike? Kako smo se, pobogu, svi mi našli u ovom potpuno neprirodnom stanju, zašto smo dozvolili da nam zajednička sudbina zavisi od dobre volje najgadnijih likova iz živopisne galerije Miloševićevih podguznih muva?! Zašto, kako, otkud, zbog čega, ko nam je kriv?“

FOTO TANJUG / ZORAN ZESTIC

IGROKAZ

Istine radi, i ranije je Vučićević znao da se priseti kolega i pozove se na solidarnost. Desilo se to, recimo, usred kampanje za predsedničke izbore 2017, kada je supruga Vuka Jeremića održala konferenciju za novinare povodom naprednjačkih optužbi da je šefica narko-kartela. Na taj događaj nisu pušteni novinari „Informera“, „Srpskog telegrafa“ i „Studija B“, pa se podigla kuka i motika, apelujući na novinarska udruženja, kodekse (kojih se Vučićević odavno odrekao, konstatujući pred kamerama, javno, da su demodirani), i svoje pravo da izveštavaju u javnom interesu. Danima se „Informer“ bavio tim incidentom, a do dana današnjeg nije prestao da se poziva na činjenicu da je na konferenciji bilo nekih novinarki koleginica Nataše Jeremić, koje su je tešile dok je plakala. Politički kontekst i angažman bili su, dakle, nesumnjivi.

Pretpostavci da su i najnovije Vučićeve molbe za spas zapravo politički igrokaz, u prilog ide detalj koji se ovih dana često zaboravlja. Ovo, naime, jeste prvi put da on traži pomoć zbog krivične prijave, ali nije i prvi put da je krivična prijava protiv njega podnesena – a tada se, eto, izgleda nije plašio da će da zaglavi u zatvoru. Grupa novinara, umetnika i aktivista (Borka Pavićević, Antonela Riha, Vukašin Obradović, Ilir Gaši, Branislav i Sergej Trifunović, kao i potpisnica ovog teksta) podnela je krivičnu prijavu protiv „Informera“, u paketu s još nekim medijima, zato što ih je otvoreno optužio za kovanje zavere za ubistvo Aleksandra Vučića.

Četrnaest meseci posle objavljivanja spornih tekstova, u avgustu 2017, Više javno tužilaštvo u Beogradu odbacilo je tu prijavu uz obrazloženje da „nema osnovane sumnje da su“ prijavljena lica izvršila krivična dela zbog kojih su bila prijavljena. Što je u prevodu značilo da „prijavljena lica“ mogu nekažnjeno optužiti bilo koga za bilo šta – uključujući krivično delo za koje je zaprećena najduža moguća zatvorska kazna. U svakom slučaju, čitava ta stvar sada je pred Ustavnim sudom, ali o njoj u „Informeru“ nije bilo ni reči – afera se u tišini završila. Zašto bi se, dakle, Vučićević plašio zatvora sad, kad nije tada? Zašto ovo jeste, a ono nije bio pritisak na medije? Odgovor je sasvim jasan: podnosioci ondašnje krivične prijave ipak nisu Đilas, ipak nemaju nikakve političke ambicije i na njihovoj krivičnoj prijavi nikako nije moglo da se ućari.

ŽRTVEPOMOZITE!

No, da svu tu politiku ostavimo po strani. Najbizarniji deo ove bizarne priče jeste činjenica da Dragan J. Vučićević na odbranu profesionalnih principa poziva one koji su bili direktne žrtve njegove profesionalne neprincipijelnosti. Teoretski, u njegovu bi odbranu sada trebalo da ustanu oni o kojima je pisao da su „miševi“, „bolesnici“, „ludaci“, da piju „lekiće“, da su „lažni moralisti“, „nezavisni licemeri“, oni koje je preko Tvitera pozivao da mu se provozaju na polnom organu, oni koje je optuživao da su narkomani, špijuni, egzibicionisti, perverznjaci, da zarađuju milione na izdaji svoje države. Jer, osim prema opozicionim političarima, Vučićević je najoštriji bio upravo prema novinarima nerežimskih medija i novinarskim udruženjima (pre svega prema NUNS).

Za sada je od relevantnih udruženja reagovao UNS, saopštenjem u kojem se navodi da je Đilasova tužba „pritisak na ovaj medij“ i da „političari treba da se uzdrže od krivičnih prijava i zaštitu svojih prava i interesa ostvaruju u parničnom postupku“. NUNS, sasvim očekivano i sasvim razumljivo, nije se oglasio čak ni ovako mlakom i uzdržanom formulacijom.

Opet formalno, novinarska udruženja, pa i NUNS, trebalo bi da se solidarišu s ugroženim kolegama. Ali, praktično – ovde niko nije ugrožen. Pravosuđe koje je pogaženo i čija je nezavisnost satrvena do temelja, teško da će se staviti na stranu Dragana Đilasa. S druge strane, čak i ako se to (nekim čudom, nekom božanskom intervencijom) ipak dogodi, Vučićević će to itekako dobro medijski naplatiti – kao omiljeni predsednikov novinar, teško da će robijati tek tako, bez neke velike i bitne političke parole. Nije, naime, teško zamisliti scenario u kojem Vučićević stvarno „robija“ kako bi Vučić pred Evropom dokazao da je ovde pravosuđe nezavisno, a njegovi ljudi i pristalice progonjeni.

Konačno, i ovde najvažnije, postavlja se pitanje kakvo bi to novinarsko udruženje, posle svih morbidnih i podmuklih optužbi, posle svih pretnji i targetiranja, posle svih direktnih ugrožavanja kojem ga je izložio „Informer“ – ustalo da ga brani od nepostojeće pretnje? Nema sumnje da će Vučićević u sledećoj epizodi ove melodrame kukati kako, eto, njemu niko nije pomogao, ali bi sve one kolege koje je razapeo na naslovnim stranama lako mogle da mu odgovore da ni on nije pomogao njima. Naprotiv. Upravo on lično ugrozio im je mir, privatnost i bezbednost, urušio zdravlje i ugled, uticao na njihove porodice.

Posebno licemerno zvuči upozorenje Dragana J. Vučićevića da se „danas to dešava Informeru, a sutra se može desiti i nekom drugom mediju“. Jer, šta se to dešava ‘Informeru’ što se drugim medijima u Srbiji već nije desilo? Finansijski su devastirani, politički pritisnuti i potisnuti, pravno ugroženi, pod stalnim nadzorom bilo inspekcija, bilo različitih službi; državni funkcioneri ih ignorišu, državni mediji maltretiraju i diskredituju, na sudovima po pravilu gube i ostavljeni su ili da se bore do zadnjeg daha i izvan granica iscrpljenosti, ili da trunu bedni u nekom ćošku.

Za tu situaciju, iz koje će malo medija uopšte isplivati, odgovorni su Aleksandar Vučić i njegovi saradnici, ali delimično i Dragan Đilas i predstavnici nekadašnje vlasti – svojim odnosom prema medijima, upornim (uglavnom uspelim) pokušajima da ih ukrote i uslove, svojim ponašanjem prema novinarima i medijskoj zajednici, oni su ustanovili sistem koji su Vučić i ekipa razvili do malignih, razarajućih formi. Ipak, za ovu priču najvažnija je odgovornost večitih vojnika svake vlasti – Dragana J. Vučićevića i njemu sličnih (a ima ih, onoliko), koji su još davno pregazili profesionalne standarde i ljudski obraz, koji su posle svake promene vlasti dobijali iznenadnu amneziju i prelazili u drugi tabor i koji nisu imali milosti ni prema kome.

Zbog svega toga, stati u odbranu Dragana J. Vučićevića kojem zapravo ne preti nikakva opasnost, bilo bi u najmanju ruku besmisleno i budalasto. Ti koje on zove da se „dignu svoj glas“, neuporedivo su ugroženiji od njega i nemaju ama baš nikavu moć – što je velikim, ogromnim delom, zahvaljujući lično njemu i medijskim harangama koje sprovodi već godinama.

Ima on ko će ga da brani.

vreme.com

Ostavi komentar

Ostavite Komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Više u Politička dijagnoza

Najčitanije na intervju.rs

Facebook

Tagovi

Na Vrh