Ako se išta odomaćilo na ovim prostorima onda je to narodski, onako od srca i bez kompleksa, bezubi, široki osmeh. Viđamo ga i osećamo (zbog zadaha iz usne duplje) svuda, od buvljaka do univerziteta, i apsolutno ne podleže nikakvoj socijalnoj, klasnoj ili obrazovnoj hijerarhiji. Ovde jednostavno zubi nisu na ceni. Na njih se misli samo kad užasno zabole, a onda se nemilice vade. I ne pita se kol’ko košta.
Prema jednom istraživanju, rađenom doduše pre nekoliko godina, beogradski pedesetogodišnjaci su imali prosečno šest zuba u glavi. Da ne bude zabune, statistika se odnosi na one koji su s vremena na vreme ipak posećivali zubara.
I novi podaci ne ulivaju mnogo optimizma: više od 18 odsto stanovnika Srbije između 35 i 44 godine je bezubo. Procenat je više nego duplo veći (49,7) kod onih sa 65 godina pa naviše. Problema sa zubima nisu pošteđena ni deca. U trećoj godini starosti u Srbiji je bilo 12,4 odsto dece sa tzv. cirkularnim karijesom. Svega 35 odsto dece koja su prošle godine krenula u prvi razred imalo je sve zdrave zube. Dvanaestogodišnjaci, koji se po merilima Svetske zdravstvene organizacije uzimaju kao reper zdravlja zuba u jednoj zemlji, imali su u proseku po tri plombirana, karijesna ili izvađena zuba.
Po pravilu prvo stradaju kutnjaci. Oni su pozadi i ne vide se. Čovek se poput veverice navikne da žvaće na prednje zube, pa dok traju. Sve je bolje nego muka kod zubara, a još kada za to mučenje morate još i platiti… U beznadežne slučajeve spadaju i oni koji hodaju okolo, lagodno se smeju i komuniciraju, bez jedinice ili dvojke. Tu više ni brkovi ne pomažu. Hrabro čekaju da ostanu bez ijednog zuba u glavi, pa onda ide proteza za sve pare.
Izvor/intervju.rs
