Postoje konfliktna shvatanja sreće, neki misle da je ona skup zemaljskih dobara odnosno kao neki socijalni paket koji čini čovekov život lagodnim i bez brige. Tako da za te ljude ili imaš sreće ili si ostavljen u očajanju i bednom položaju bez sreće. Ovakvo shvatanje sreće je primitivno. Neki ljudi celog života jure za pticom sreće, za nekim nedostižnim idealom, tražeći sreću u prvom, drugom ili trećem braku. Onda se razočaraju i opet se zaljube, a život im tako prolazi i nikada ne nađu sreću. Takvi ljudi su duboko nesrećni.
Piše/o. Pavel Gumerov
Sreća nije materijalne prirode – ona je stanje duše. Naravno, ljudi shvataju sreću na različite načine. Neki je nalaze u porodici, neki odlaze u manastir da bi se posvetili potpuno Bogu. Za monaha to je sreća. Neki ljudi nemaju porodice pa nalaze sreću čineći dobra dela drugim ljudima. Neki nemaju apsolutno ništa, a ipak su radosni, odnosno srećni. Takvi ljudi su zadovoljni što u tom momentu nisu bolesni i što je napolju vreme toplo. A sa druge strane neko može imati sve ovozemaljsko, i zdravlje, i bogatstvo, i dobru porodicu… Takav čovek ima sve uslove da bude srećan, a on je tužan i nezadovoljan pored svega toga.
Tako da sreća ne zavisi od materijalnih dobara ili uslova života – ona je unutar čoveka, u duši, jer je zapisano u Svetom Pismu da je Carstvo Nebesko u vama. Tako da je to stanje duše, odnosno sposobnost da budemo zahvalni Bogu na svemu.
Svaki dan nam može doneti sreću, samo treba biti sposoban to shvatiti.
Jedan sveštenik je savetovao svojoj duhovnoj deci da na kraju dana zapišu pedeset stvari za koje treba da zahvale Bogu jer ako nema nečega radosnog u jednom danu onda ne možemo ni da vodimo normalan život. Aleksandar Solzenicin je pisao o životu čoveka u strogom koncentracionom logoru. Ali ne o strahotama tog logora već o čoveku koji uspevao u svakom danu u logoru da nađe nešto pozitivno i dobro.
On dobija dodatno parče hleba kao hranu, uspeva da nađe sebi posao i da zaradi malo novca, uspeva da izbegne samicu. Tako da u svemu tome nalazi radost, odnosno sreću unutar sebe u tako teškim i tamnim uslovima. Pošto je taj čovek ranije živeo na selu, navikao je da puno radi tako da mu je vreme prolazilo brže dok je radio u logoru, a ni zima nije uticala previše loše na njega jer ga je posao grejao. On je uspevao da vidi dobrotu u svim ljudima oko sebe tako da su mu dani prolazili u radosti.
Jednom je jedan sveštenik otišao da poseti sada upokojenog Starca Nikolaja Gurianova i ispričao mu o problemima i tugama koje je imao. Otac Nikolaj ga je saslušao i rekao mu da se raduje. A sveštenik je pomislio čemu da se raduje. Ali Starac je nastavio i rekao da treba da se raduje što je rođen, što je kršten, što je u Pravoslavnoj Veri, i što je još uvek živ! Reči Svetog Apostola su formula za neprestanu sreću, jer On kaže da se treba neprestano moliti i u svemu zahvaljivati Bogu. Na taj način smo stalno sa Bogom i imamo radost života, pa možemo da mu zahvaljujemo na svemu.
Sveti Jovan Zlatousti kaže da ako nam se nešto dobro dogodi treba da hvalimo Boga da bi to dobro uvek ostalo sa nama, a ako nam se nešto loše dogodi treba da ponovo da hvalimo Boga i to loše će nestati. Zbog toga Slava Bogu na svemu!
Neki ljudi (a ima ih mnogo) celog svog života jure za pticom sreće, za nekim nedostižnim idealom, tražeći sreću u prvom, drugom, ili trećem braku. Onda se razočaraju i opet se zaljube, a život im tako prolazi i nikada ne nađu sreću. Takvi ljudi su duboko nesrećni. Jedan Engleski pisac je lepo napisao o ovome. Vernost jednoj ženi je mala cena koju treba platiti, samo budala bi se žalila što ne može da uđe u Raj na pet različitih vrata, već samo na jedna.
Jedan mudar čovek je rekao da ne treba samo sam biti srećan već treba činiti srećnima i svoje bližnje. Ovo se može preformulisati i drugim rečima, onaj ko čini druge srećnim je i sam srećan. Nakon svega, sposobnost da volimo i da činimo druge srećnim je manifestacija Božijeg lika u nama. Na ovaj način mi postajemo slični Bogu. Gospod je stvorio čoveka i ovaj svet iz svoje ljubavi. Bog ne može ništa drugo da uradi osim da brine o ljudima i da izlije svoju ljubav na ljude, jer je Bog Ljubav.
I naravno, samo je onaj čovek zaista srećan koji zna da voli i da čini druge srećnim.
Takođe postoji izreka da je čovek graditelj svoje sreće. Ovo nije suprotno Pravoslavnom Hrišćanstvu, jer sreća odnosno radost zavisi od toga kako čovek živi i kako se odnosni prema drugim ljudima i prema Bogu.
Izvor: Pravoslavie.ru, prevod: o. Vladimir Srbljak
