Povežite se sa nama

Srbi, narod koji je žrtvovan

News

Srbi, narod koji je žrtvovan

Foto/internet

Srbi, narod koji je žrtvovan

Piše/Boris SUBAŠIĆ

Tokom 20. veka pretrpeli smo katastrofalne demografske gubitke, uglavnom zbog tuđih ciljeva. Političke elite su nerazumno žrtvovale ljudske resurse i nacionalni identitet.

Srpski narod je u ratovima u 20. veku pretrpeo stradanje koje se graniči s genocidom, ali ozbiljan popis žrtava počeo je tek na stogodišnjicu Velikog rata. Inicijativu za ovaj civilizacijski posao, koji je većina drugih naroda obavila, dao je Muzej genocida u Beogradu koji, paradoksalno, nema izložbene prostorije. Ne postoji mesto na kome se može videti prikazana celokupna slika srpskih stradanja u 20. veku, koja su počela Prvim balkanskim ratom kada je „osvećeno Kosovo“, a završila se NATO agresijom 1999. posle koje su međunarodne vojne snage preuzele upravu nad Kosovom i Metohijom.

 – Srbi nisu svesni kolike su žrtve podneli, jer ih nisu ni popisali ni analizirali razloge stradanja, zbog čega je politička i društvena elita često donosila pogrešne odluke – kaže prof dr Veljko Đurić Mišina, v. d. direktora Muzeja genocida. – Zbog toga stalno trpimo nove žrtve, ne samo u ratovima, već i u miru. Porazan je gubitak mladih ljudi koji se odriču identiteta, naročito onih koji se isele u inostranstvo.

Cilj popisivanja žrtava nije dobijanje banalne cifre, već razvoj svesti da su stradale stvarne osobe, a ne brojevi. To podrazumeva i razmišljanje o smislu i posledicama tog žrtvovanja.

– Popis žrtava znači suočavanje s grešakama političkih elita koje su nerazumno žrtvovale ljudske resurse i identitet srpskog naroda za tuđe ciljeve – kaže dr Đurić. – Priča o žrtvama nije opravdanje defetizma. Nismo jedini narod koji je trpeo, pogledajte Jevreje, Ruse, Poljake, Nemce. Srbi su pokazali kroz istoriju izuzetnu vitalnost i kad izvučemo pouku iz starih stradanja, siguran sam da ćemo moći da se regenerišemo.

JUNAČKI SIROČIĆI
Na osnovu srpskih ljudskih i materijalnih žrtava Kraljevina SHS je dobila ratnu odštetu, a statistike pokazuju da je njen najveći deo otišao u bivše austrougarske krajeve!
– Da je srpski narod u Prvom svetskom ratu izvojevao Pirovu pobedu, govorilo se i u Narodnoj skupštini još 1921. godine, naročito u debatama koje su vođene kad se donosio Vidovdanski ustav – zabeležio je Kazimirović. – Isticalo se i dokazivalo da je Srbija u ratu za Jugoslaviju dala sve što je mogla i imala, a da za uzvrat nije dobila ništa. „Jeste li išli, gospodo, u selo“, pitao je 1921. godine poslanik Borislav Štavljanin, „jeste li videli onu seosku sirotinju koja ide gola i bosa bez odeće i obuće, čiji su hranitelji pali na bojnim poljima za ovu otadžbinu“.

Sagovornik „Novosti“ podseća da je vreme od pada srednjovekovne države ispunjeno mnogobrojnim ratovima i seobama. U njima je srpski narod je podnosio ogromne gubitke, bilo kroz fizičke žrtve, bilo pretapanjem u druge nacije, ali da ga to nije uništilo jer je postojala duhovna elita koja je čuvala nacionalnu svest.

– I posle nekoliko vekova borbe i gubitaka ostalo je dovoljno Srba da u ustancima na početku 19. veka obnove Srbiju – kaže dr Đurić. – Ni obnovljena država nije živela u miru i blagostanju, već je neprestano morala da se bori za oslobođenje sve do konačnog međunarodnog priznanja 1878. na Berlinskom kongresu. Dakle, žrtve su i tada podnošene, ali je politika državne i društvene elite bila takva da se Srbija obnavljala i napredovala.

Sagovornik „Novosti“ naglašava da je krajem 19. veka srpska elita posedovala svest o važnosti prosvete za uspeh nacije. Slala je talentovane mlade ljude u inostranstvo da bi se obrazovali. Oni su se vraćali u zemlju i zbog visoke nacionalne svesti i zbog toga što im je država davala poslove i mogućnost da napreduju.

– O tome govori činjenica da oficiri školovani u vreme kralja Milana Obrenovića dobijaju bitke u balkanskim ratovima i Velikom ratu – kaže dr Đurić. – Do preokreta dolazi kad se srpska politička elita zanosi jugoslovenskom idejom posle povratka Karađorđevića na presto. Po njoj je Srbija trebalo da podnese teret ujedinjavanja Južnih Slovena. Upravo to se i desilo u ratovima od 1912. do 1918. godine.

Monografija o balkanskim ratovima navodi da je Srbija 1912-1913. imala 82.800 vojnika izbačenih iz stroja. Od toga je 22.000 poginulo ili umrlo u Prvom balkanskom ratu, a 31.800 je stradalo u Drugom. Na mirovnoj konferenciji posle Velikog rata je iznet podatak da je Srbija izgubila 1.247.435 ljudi, odnosno 28 odsto celokupnog stanovništva iz 1914. u koje je bilo uključeno i ono s teritorija dobijenih u balkanskim ratovima.

– Prema statistici pravljenoj za Versajski mirovni ugovor Srbija je, bez Kosova i Metohije i Makedonije, u ratu izgubila čak 43 odsto stanovništva – naglašava sociolog dr Slobodan Vuković. – Odmazda neprijatelja, odnosno pljačkanje i maltretiranje Srba, počev od prebijanja, preko krađe i paljenja imovine, iznuravanja od gladi i zatvaranja u koncentracione logore, čak i maloletne dece, činjeno je ne samo u Srbiji nego na svim teritorijama na kojima su Srbi bili naseljeni.

Srbija je u ratu 1914-1918. imala toliko žrtava da doslovno nije mogla da obeleži sve njihove grobove.

– Ni platna nije bilo dovoljno da bi se na svakoj kući, iz koje je neko poginuo ili bio ubijen, mogao istaći crni barjak – zabeležio je istoričar Vasa Kazimirović. – Od 852.000 vojnika, koliko je Srbija pozvala pod ratnu zastavu, poginulo je na ratištima ili umrlo od rana i epidemija 402.435 obveznika.

U opustošenoj Srbiji su se posle 1918. mogle formirati „čitave divizije“ od teških invalida, a oko 500.000 mališana ostali su siročad bez hranioca. Tako velike žrtve, u poređenju s brojem stanovnika nije imala nijedna druga država.

– Velike gubitke imala je Srbija i u civilnom stanovništvu: 845.000, računajući u taj broj i žene i decu – navodi Kazimirović. – Od građana koji su pošli za vojskom preko Albanije poginulo je ili umrlo 140.000. Epidemija tifusa 1914-1915. godine odnela je oko 360.000 života. Sa teškim invalidima, nesposobnim za samostalan život i privređivanje, gubici Srbije iznosili su 1.511.415 ljudi.

Srbija, pobednica u ratu, u zajedničkoj državi je doživela sudbinu poražene strane. Njene žrtve su od strane hrvatskih političara javno omalovažavane. Veliki srpski naučnik i razočarani Jugosloven Slobodan Jovanović je prekasno konstatovao „da su se u zajedničkoj državi Srbi odmah nacionalno demobilisali“, dok su se drugi odmah nacionalno mobilisali.

– Krivci za takvo stanje bili kralj Aleksandar i politička elita srpskog naorda koja se listom okrenula ka jugoslovenstvu – kaže dr Đurić. – Politika kralja Aleksandra podrazumevala je i prestanak popisa srpskih žrtava, jer bi se odmah videlo da su njihov najveći deo odgovorni narodi s kojima se Kraljevina Srbija ujedinila, prvenstveno Hrvati. To se ponovilo 1945. kad Brozu nije bilo potrebno otvaranje teme o zločinima nad Srbima u NDH „jer bi u tom trenutku revolucija pukla“, kako je govorio ugledni jugoslovenski istoričar Branko Petranović. Opet bi se ispostavilo da je apsolutna većina žrtava iz srpskog naroda, a apsolutna većina zločinaca iz hrvatskog naroda.

Odlukom najvišeg jugoslovenskog komunističkog rukovodstva ubrzo po okončanju Drugog svetskog rata prekinut je rad Državne komisije za ispitivanje ratnih zločina i zazidane su jame u koje su ustaše bacale Srbe, a iskopavanja u logoru smrti u Jasenovcu zaustavljena su maltene čim su započela. Desetine hiljada žrtava „divljih čišćenja“ u Srbiji donedavno nisu smele ni da se pomenu. Hrvatski istoričari u SFRJ su izračunali da je u Drugom svetskom ratu ukupno poginulo oko 530.000 Srba, dok su noviji srpski podaci daleko prevazilazili milion žrtava.

– Kad se 1988-89. postavilo pitanje otvaranja jama i civilizovane sahrane nevinih srpskih žrtava buknuo je novi rat – kaže dr Đurić. – Strana koja decenijama nije dozvoljavala da se taj čin dostojanstveno i ljudski obavi reagovala je agresivno, jer je znala više o srpskim žrtvama nego Srbi. Pokazalo se da je i srpska elita devedesetih manipulisala tim žrtvama i ponovo ih strpala pod tepih kad joj nisu bile potrebne. Istorija nas uči da kosti pod tepihom nikad ne miruju. Zato je neophodno da se srpskim žrtvama ponesemo kao drugi civilizovani narodi i iz njihovog stradanja izvučemo neke pouke.

ŽRTVOVANA BUDUĆNOST

Problematično je tumačenje žrtvovanja Srba za zajedničku državu čija je koncepcija bila potpuno suprotna onome šta je srpskoj državi i narodu trebalo, smatra prof. dr Veljko Đurić:

– U novu državu Srbija ulazi sa 400.000 vojnika manje, a znatan deo tih reproduktivno sposobnih muškaraca je stradao ne ostavljajući potomstvo. To je bila fizička seča srpskog naroda koja se drastično vidi i u potonjim generacijama. Pašićeva vlada žrtvovala je i 1.300 kaplara, dečaka bez ikakvog iskustva, buduću elitu države. To se kasnije tumačilo kao podstrek jačanju morala srpskih vojnika. Ali može da se tumači i kao zločin političkih vlasti koje su žrtvovale budućnost nacije.

Izvor/novosti.rs

Ostavi komentar

Ostavite Komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Više u News

Najčitanije na intervju.rs

Facebook

Tagovi

Na Vrh