U Sparti su ime na nadgrobnom spomeniku mogli da imaju jedino borci koji su pali u borbi i žene koje su umrle na porođaju. U militarističkoj državi znalo se da ko ne može da podigne koplje – ne može ni ostalo. Na pitanje zapanjenih stranaca o tome gde su gradske zidine polisa, građani bi pokazali na Spartance. A, kada bi ovi ratnici odlazili na putovanja pa ugledali visoke utvrđene gradove samo bi se narugali: o kakva predivna ženska četvrt…
O Leonidinoj pogibiji pisao je Sveti Nikolaj srpski povlačeći paralelu sa pobedom Lazarevom, na Vidovdan 1389.
- „Gle, uvek je pobedio onaj, ko se žrtvuje za jedan svetao ideal. Jedan spartanski kralj pao je sa trista drugova u borbi za otadžbinu. Neprijatelj je prešao preko njegova mrtva tela. Pa, ipak se pad toga kralja kroz vekove isticao ne kao uzorit poraz no kao uzorita pobeda“ naveo je Sveti Nikolaj.
Kada bi uhvatili lopova u Sparti, žestoko bi ga bičevali. Bio bi kažnjen – ne zbog toga što je ukrao, već zato što je dozvolio da bude uhvaćen. Na samom vrhu svoje vladavine, kada je pretendovao da osvoji celu Grčku, Filip Makedonski pošalje poruku Spartancima:
– Ako dođem u vašu zemlju, sve ću pobiti i spaliti!
Spartanci su mu na to odgovorili:
– Ako. . .
Lakonizam je postao sinonim za kratku i potpunu rečenicu koja u malo reči, mnogo znači. Ovaj spartanski pravac nastavio se na Sokratovu Kiničku školu “ironične inteligencije”. Grci su Spartance držali za oratore – umetnike reči, koji su sve ostale umetnike osim pevača, smatrali – nastranim. Govorili su da Grci prave umetnička dela, a da Spartanci prave – ljude. I sam Platon verovao je da umetnost razvija preteranu nežnost, ne smatrajući to nečim pozitivnim po muški rod.
Spartanci su razvijali umetnost ratovanja. Antički ratovi nisu pružali šanse slabima. Nijedan drugi polis u staroj Grčkoj nije tako jasno definisao ciljeve poput militarističke države. Kada bi uhvatili lopova u Sparti, žestoko bi ga bičevali. Bio bi kažnjen – ne zbog toga što je ukrao, već zato što je dozvolio da bude uhvaćen. Na vrhuncu moći, 400. godina pre naše ere, Sparta je imala 25.000 građana i 500.000 robova. Živeti kao Spartanac i kontrolisati 20 puta brojnije robove, bilo je isto što i živeti kao ratnik. Izbora nije bilo. Atinski besednik Isokrat video je Spartu kao jedan veliki vojni logor. Nije bio daleko od istine…
Spartijati su spojili atletsko takmičenje sa ratom – pripremu za Olimpijadu sa onima za rat. Ovaj vojni polis uspeo je sa malim brojem stanovnika da pokori mnoge oblasti u čuvenom Peloponeskom ratu. Slava iz četvrtog veka pre Hrista izbledela je, da bi ih u sedmom veku nove ere uništili Sloveni u prodoru na Peloponez.
Ono što nije izbledelo jeste mit, heroizacija militarnog polisa poniklog iz loze junaka Trojanskog ciklusa, među kojima su Helena Trojanska, Klitemnestra i Penelopa. Kralj polisa, Eurota, nije imao naslednika loze. Imao je kćer kojoj je za supruga odredio Lakedemona. Naslednik, novi kralj Lakedemon, ime glavnog grada države odredio je prema imenu voljene supruge – Sparte.
Način stupanja u brak u Sparti odvijao se tako što bi mladiće i devojke zatvorili u neku mračnu prostoriju. Mladići bi hvatali svoje buduće žene, bez predstave o izgledu neveste. Emocije su bile znak slabosti, a rađanje zdravih beba prioritet. U Sparti se znalo da ko ne može da podigne koplje – ne može ni ostalo. Bilo je takvih žena koje bi se po povratku armije iz bitke prvo raspitale da li je Sparta pobedila, a tek potom bi tražile svoje sinove.
Veruje se da priča o bacanju slabašnih beba sa litice u podnožje planine Tajget, potiče od glasina samih Spartijata koji su na taj način želeli da zaplaše neprijatelje. Analize kostiju pokazale su da na tim mestima počivaju kosti odraslih, ali ne i beba. Do sedme godine dete bi živelo sa majkom koja nije smela da ga razmazi. Od deteta se u tom periodu sklanjalo sve što bi izazivalo strah ili plač. Potom bi brigu o detetu preuzela država. Sa 20 godina već formirani ratnik prolazio bi inicijaciju. Morao je da izabere od sebe mnogo krupnijeg helota, te da se bori sa njim do smrti. Ubistvo helota nisu smatrali nečasnim, zbog toga što su Spartanci uvek smatrali da su se nalazili u ratnom stanju sa njima.
Osnovna aktivnost u Sparti bila je borba, rvanje, gimnastika, trčanje, bacanje koplja i diska… Izlagani su gladi i hladnoći kako bi očvrsli, hodali su bosi, kupali se u hladnim rekama, leti i zimi nosili isto ”odelo” – parče tkanine koje im je dodeljivala država jednom godišnje.
Slika o Spartanskom ratniku je slika čoveka od 35 godina, prosečne visine 1.78 cm, masivnog mišićavog tela, ali ne preterano definisanog. Poput drvoseča ili vaterpolista, preplanulih od mediteranskog sunca kome su bili izloženi deset meseci u godini. Dugokosi, bradonje, šaka očvrslih od rada i rata, tabana okorelih od bosonogog hoda po antičkom kamenjaru…
Spartanci su od malih nogu bili dobro uhranjeni o čemu svedoče rezultati na Olimpijadi na kojoj su vekovima dominirali u rvanju. Pritom su bili poznati i po usiljenom maršu. Kada su išli u boj na Maraton za tri dana su marširali 220 kilometara, i to pod punom ratnom opremom.
Prema Herodotu, kada je nekoliko spartanskih glasnika došlo kod persijskih generala, upitali su glasnike da li su u javnoj ili u privatnoj misiji. Odgovor je bio: „Ako uspemo, onda smo u javnoj misiji. Ako ne uspemo, onda smo u privatnoj.“
Kada su Grci zahtevali od Sparte da uvede demokratiju, legendarni zakonodavac Sparte, Likurg, odgovorio je porukom: “Ako hoćete demokratiju, uvedite je prvo u vašem domu”.
Krvlju je Sparta ispisala stranice istorije. Spartanski plašt uvek je bio crvene boje, kako neprijatelj ne bi video da Spartijat krvari. U legendu su ušli sa dolaskom Persije na tlo Grčke. Uzaludno pokušavajući da dobiju pomoć Sirakuze i Krita, malobrojni Grci rešili su da se od koalicije „miliona“ pod zapovedništvom Kserksa, brane na Korintskoj prevlaci. Saznavši da uz pešadiju i konjicu nastupa i ogromna flota – koja bi mogla da pustoši Peloponez dok se oni guraju na prevlaci – promenili su odluku i odmarširali do Olimpa, da bi persijsku vojsku dočekali na nekoj od uskih ravnica između planine i mora.
Tek tu su, izgleda, shvatili kolikoj se sili suprotstavljaju – više od pet miliona ljudi, po Herodotovoj računici – i pošteno se uplašili, koliko te sile toliko i izdaje nepouzdanih severnih sunarodnika. Tako su se vratili na jug, do uskog prolaza Termopila neposredno ispod Artemisiona, zapadnog rta Eubeje, s idejom da se bore i na kopnenom i na morskom tesnacu, jer je napredovanje kopnene persijske vojske duž obale pratila i ogromna flota na moru, uključujući tu i Herodotovu sugrađanku, kraljicu Halikarnasa Artemisiju.
Ko zna šta bi se tu dogodilo da se u vreme bitke na Peloponezu nisu održavale Olimpijske igre, i da u Sparti nisu održavane svečanosti u čast Apolona Karnejskog zbog kojih je deset godina ranije spartanska vojska na Maraton stigla tek posle bitke. Zbog proslave Karneja Spartanci su na Termopile poslali Leonidu sa samo 300 hoplita, a ostatak saveznika je, izgovarajući se Olimpijadom, na Termopile poslao gotovo simboličan broj ratnika. Kada je Kserski preko glasnika upitao Leonidu „zbog čega je veliki domaćin došao sa tako malom svitom?“, Leonida je odgovorio: “Poveo sam ih i previše da umru”.
Zbunjen malobrojnošću protivnika, Kserks je pitao gde su ostali Grci i dobio odgovor da su u Olimpiji, na takmičenjima. Na odgovor da je nagrada za pobednika venac od grančice divlje masline, Tritantehmo, jedan od persijskih zapovednika reče: “Teško nama, Mardonije, kad nas vodiš u borbu protiv takvih ljudi koji se ne bore za novac, nego za slavu.”
Kada su kralju Leonidi rekli da su neprijatelji blizu , odgovorio je: ”Odlično, i mi smo njima!”
Na Kserksov poziv da preda oružje, i sam je odgovorio potpuno lakonski: “Dođi i uzmi ga.” Persijski juriš u uskom prolazu – u ono vreme dovoljnom koliko da prođe jedna zaprega – odbijan je dva dana. Trećeg je Kserks odlučio da deo vojske pošalje planinskom stazom iza leđa Leonidi i Grcima. Spartanci su izginuli braneći se na brežuljku u kom će biti pokopani pod spomenikom u obliku lava i Simonidovim epigramom koji od putnika traži da Spartancima javi: “ovde ležimo mirno njihovih zakona svi slušajuć’ glas”.
Spartanci su ostali upamćeni kao ratnici koji nisu pitali koliko ima neprijatelja, već gde se oni nalaze. Verovali su da slabi narodi ne zaslužuju državu, umirali su za Spartu sa rečima na usnama: “Ili si vladar ili rob!”
Izvor: intervju.rs
