Verner Hajzenberg, osnivač kvantne mehanike tvrdio je da će vas prvi gutljaj iz čaše nauke pretvoriti u ateistu, ali kada dođete do dna čaše, tamo će vas čekati Bog.” Čovek se uči dok je živ, prvo nauči da je zajednica sve a individualnost ništa, potom nauči da je individualnost sve a zajednica ništa, a zatim nauči da je individualnost u zajednici sve…
Na kraju verovatno dođe do toga da je sve ništa, a ništa sve, ali o tom-potom.
Od samozadovoljavanja, preko samozadovoljstva stigli smo do samodovoljnosti. Sve slabije se čuje dečja graja iz malog raja. Perfekcioni kapitalizam siguran je lek protiv sreće, a tu terapiju usvojili smo sa zapada. Zaboravili smo da se u mercedesu na nebo ne stiže, a kako je pisao Ljubomir Simović: “Ko se iz čoveka ne penje u Boga, silazi u zver”.
Precizirao je Peljevin da kada čoveka dugo hrane reklamom, ekspertizom i vestima, kod njega se pojavljuje želja da i sam postane brend, ekspert i novost. Zato i postoje nužnici duha koje srećemo na tv ekranima. Prema nama samima bilo bi pošteno poslušati igumana Rafaila Podmajinskog, napraviti svečanu litiju do kontejnera, i ubaciti televizor.
Utamničenog duha u bespućima kapitalizma, u tamnicama koje smo sami skovali, stigli smo do životinjskog stanja. Bogoborni komunisti makar su bili vođeni suludom idejom koja je bila toliko velika da su se i sami udavili u njoj. A, ovi danas nazovi ideolozi, niti smrde nit mirišu, kao nacrtani na zidu. Pored asistencija palih boraca, današnje “erudite” nemaju nikakvu značajniju prednost, osim što su bezobzirni. Shvatili su da je nestalnost osobina sveta – večita promena. Promena nagore, antagonizam “Istini koja oslobađa.”
Sloboda završava tamo gde počinje čovek. Treba misliti, a misliti znači imati bolesne oči. Shvatiti da je čovek besmrtno ravnoanđeosko biće, veće od zlatnih blokova i satova. Solovjev je tumačio da odbijanje usavršavanja može imati dva smisla: “Ili se smatramo savršenima, što je bezumlje, ili se pak uviđajući loše stanje u kome se nalazimo, zadovoljavamo njime, ne tražeći ništa bolje, što je odricanje od same moralne suštine čoveka.”
Pisao je pokojni Raško Jovičić: “Sve nas je više bez povratnih karata…” Tren sreće tek kratka je stanica, a onda nas daleki čeka put. Večnost privlači. Svi zakoni poznate fizike temelje se na poznavanju četiri odsto poznate materije. Ostalu materiju naučnici tretiraju kao “tamnu silu” jer ne mogu da je objasne. Kako onda objasniti čoveka, savršenu kreaciju? Slučajnost? Ne, zbog toga što ta ista nauka slučajnost definiše kao nemogućnost ljudskog uma da mapira složene mehanizme prirode.
Uporno grešimo, padamo, kajemo se, ustajemo, stojimo uspravno među ruševinama… Međutim, sve manje je onih koji ustaju. Kako je pisao Vladan Matijević u delu Vrlo malo svetlosti: “Nadajmo se da nas Bog ne uzima za ozbiljno. Ponašanje popa, kao i svih nas, bilo je karikatura iskrene pobožnosti”. Radost života bi trebala biti dinamički proces, a ne statički koncept. Međutim dinamičkom inteligencijom danas dominira jedina nerešiva zagonetka, jedina trka – gde naći pare? Ugasio se tako i Nemački duh koji je svoju erupciju doživeo u filozofiji i klasici, a koji je sada okamenjen u mercedesu, audiju, beemveu, folksvagenu… Koliko ono pepela ostane od jednog sunca?
Izvor/intervju.rs
