Bio sam kralj, spasa mi nema…

Pevao je iako se šlogirao, jednom, drugi put… U glasu se čulo sve što se na EKG-u moglo videti: njegov glas pred kraj zvučao je kao istorija bolesti. Na probama je izgarao, dešavalo se i da počne da plače. Nije falširao iako se iz tog glasa mogla naslutiti senka onoga što se približavalo. Zoran ga je na harmonici pratio kao što bi čovek pratio rođenog brata, nikoga više. Nedelju dana pred smrt, požalio se na slabo zdravlje i na težak život. Nema poseta niti prijatelja, priznao je da je sam i da se muči.

Na poslednjem albumu Šabanologija, ima istine i lepote toliko da sebe nije mogao nadmašiti. Što je Džejms Braun predstavljao Amerikancima, to je Bajramović bio svojim ciganima. Navršilo se osam godina od kako nas je napustio „kralj“, crni glas u belom odelu. Nedelju dana pred smrt, požalio se na slabo zdravlje i na težak život. Rekao je da, nakon 40 godina pevanja, nema više lepih žena niti belih konja pred njegovim vratima. Nema poseta niti prijatelja, priznao je da je sam i da se muči.

Bajramović, koga je magazin “Tajm” uvrstio među najbolje svetske bluz vokale, živeo je rokenrol: anestezirao se alkoholom, “tero kera” po Evropi i domaćim čergama, prokockao je nekoliko stanova… Sin siromašnog čistača cipela postao je kralj, cenjen i voljen, svojevremeno sa više odanih podanika nego što ih suvereni država imaju. Njegovu veličinu prepoznao je ceo svet, izuzev nas. Belo odelo, beli mercedes, beli konj ponekad, tamne naočare, širok osmeh i jedinstven glas, obeležili su mnoga veselja i tragedije. Kralj je uvek bio tu, iskren i posvećen svojim podanicima. Iz udžerice u centru Niša, Šabana je daleki vodio put. Doživeo je slavu, kao i priliku da zaradi ali i da izgubi pravo bogatstvo. Njegovi roditelji imali su sedmoro dece, ali u kući niko sem Šabana nije pevao.

– Nije niko ni usta otvar’o. Pa ko bi pev’o u toj bedi? – prisećao se.

Kralj je imao i svoju političku karijeru – ležao je na Golom otoku. Naravno, bio je dovoljno pametan da nije bio ni informbirovac niti šta slično… Osuđen je na pet godina tamnice zbog ljubavi. Zaljubio se sa 18 leta u Lenku, lepoticu sa kojom je želeo decu da pravi. Država ga je ubrzo pozvala u vojsku, na more u Pulu. Nerado ali lojalno, ode Šaban u soldate. Ali ljubav je bila jača. Nije mogao da izdrži tu kaznu i nakon nekoliko nedelja pobegao je iz kasarne u Lenkin zagrljaj. Ljubav je prekinula efikasna vojna policija koja ga u Rumi hapsi i šalje na Vojni sud.

– Bio sam mlad, trč’o sam za ženom. Hteo sam samo da je vidim, pa da se vratim. Al me uhvatili, pa na sud. Nisam im’o advokata, otkud to nama sirotinji? Odredili mi po dužnosti nekog kapetana da me brani, a taj drveni ni reč u moju korist. Tužilac me nap’o, rek’o da sam nemoralan, da takvi ljudi ne treba da žive, da sam izd’o zemlju. . . Puklo mi nešto u glavi, skočio sam i povik’o: „Nem’o da laješ, bre! Ne možete vi mene da osudite, kol’ko mogu da izdržim!“ Napravio sam grešku koju sam platio više nego što je trebalo, ali, sa druge strane, možda je tako Bog odredio. Na Golom otoku sam završio fakultet. Pročitao sam nebrojeno mnogo knjiga, naučio da sviram i pišem muziku. Tamo sam i propevao.

Kralj nije odležao celu kaznu. Nije ni pomilovan, izašao je ranije zbog fudbala. Bio je golman zatvorske reprezentacije koja je igrala protiv ekipe obližnjeg vojnog garnizona. Naravno, vojna ekipa je imala naklonost sudija koji su tolerisali njenog centarfora koji je u nekoliko navrata teško nasrnuo na Šabana i naneo mu takve povrede da je prenet u bolnicu, a nekoliko meseci kasnije je zbog posledica povreda i otpušten iz vojske. Lenka se u međuvremenu udala za drugog. U Šabanov život ušla je Milica. Kralj je obema posvetio po jednu pesmu…

Kada je zalečio otvoreni prelom duše, pojavila se četrnaestogodišnja Milica Simić. Znao je da je ona prava i na prečac je, kao i mnogo puta u životu, doneo odluku – pobegao je sa njom u Beograd. Dobili su četiri ćerke, Dusju, Katarinu, Žaklinu i Maju. U vreme kada su se zavoleli, nastale su neke od najlepših Šabanovih ljubavnih pesama, kao što je Hanuma.

Legitimitet u urbanoj sredini dao mu je novinar Bogdan Tirnanić, koji je napisao da Rom iz Niša peva čisti bluz. Šabanov život se iz korena promenio. Počeo je da zarađuje više nego što je ikada mogao i da sanja, ali ipak manje nego što je mogao da potroši.

U Indiji je nastupao dva puta, za Nehrua i za Indiru Gandi. Latinoamerikanci su ga dočekivali kao svoga, a u Sjedinjenim državama, gde je bio šest puta, držao je i po tri koncerta dnevno.

– Amerika je pravi raj na zemlji. Jede se, pije, niko ne mora da radi, svi žive od socijalne pomoći. Tamo rade samo Kinezi, Gvinejci, Portugalci. . . Poslednji put sam tamo bio sa ženom, i kad je trebalo da pođemo, ja joj kažem da napuštamo raj i da idemo u pakao. Vratili smo se samo zbog dece.

Novac je nemilice trošio na provod, alkohol je postao njegova svakodnevica, dok je na barbutu prokockao pravo bogatstvo. Ni sam ne zna koliko, ali veruje da je izgubio dva-tri stana. Gubio je, a i krali su ga.

– Svima sam dozvolio da se mojim pesmama probijaju u životu, a ja nemam ništa od toga. Žao mi je samo što su moju muziku pevali oni koji su je pokvarili. Boban Zdravković je, na primer, uzeo pet mojih hitova, a nikad me nije ni pomenuo. I Luis je uzimao moje pesme i Keba i Bregović i Džipsi Kingsi, koji su mi ljubili ruke kad smo pevali zajedno. Uglavnom su me zvali svi samo da me pokradu. Kusturica je trebao da me poštuje. Ja sam ga voleo i poštovao još iz Sarajeva, a on se grubo poneo prema meni. Zamolio me da pevam u filmu Crna mačka beli mačor, a onda me samo ponizio: stavio mi hiljadu maraka u džep i ni zdravo mi više nije rekao. Ali, uvek sam bio miran i fin. Neću da moja deca misle o tome da sam se zakačio s nekim.

Šaban je u glasu imao jedan ukras koji je čuvao za sam kraj fraze, to je brzi triler naniže: kad slušalac misli da je dobio sve što je mogao dobiti, pevač još jednom časti, uznemiri poslednji ton, nakon čega ga drži još stabilnije. Ljubljanski Helidon je početkom osamdesetih izdao Šabanov LP na kome je udarna pesma Đelem, đelem, u aranžmanu glas i klavir, urađena kao savršen hibrid niške romske tradicije i Nju Orleans bluz standarda. Pesma je proglašena za himnu svih Cigana, a svet otkriva crni biser.

U rodnom Nišu tradicionalno je ignorisan, do zaborava zanemarivan, a tek kao izuzetak tretiran. Pred sam kraj bežao je iz bolnice, pronalazili su ga po kladionicama, imao je tek za lekove i za klađenje. Iako se kladio da će izdržati barem još jednu turneju, kralj je otišao u legendu i kao što to posle partije šaha biva: i kralj i pijun u istu kutiju idu.

Prešao je dug put u životu i u pesmi, peške, a ponekad i bos. Kraj je opevao uoči svog Sudnjeg dana, u stihovima serije Vratiće se rode: „Ko te pita dal ti dobro ide, dal te zdravlje služi, nikog briga nije. Kad te život ostavi, da lutaš bez nade, bez snova, nema većeg bola…” Takve rode se ne vraćaju. Znao je to i na samom svršetku kada je retrospektivno sumirao: “Bio sam kralj, spasa mi nema, ali ima utehe…”

Izvor/intervju.rs