Povežite se sa nama

intervju.rs

Sav Srbin za 60 šljiva i 300 groša

Društvo

Sav Srbin za 60 šljiva i 300 groša

Piše/Ivan Miladinović

Ko je bio Dimitrije Davidović, otac srpskog novinarstva: Čovek koji je stvorio „Novine serbske“ bio je i političar, diplomata i ustavotvorac. Prve novine na tlu Srbije izašle 5. januara 1834. godine.

Malo ko od hiljade prolaznika koji svakodnevno protutnje pored ćoška Glavne i Kanalske ulice u Zemunu, primeti spomen-ploču koja nas upozorava da je u kući koja je označena brojem 171, rođen Dimitrije Davidović – otac srpskog štamparstva i novinarstva.

 Malo ko, nažalost, u današnjoj Srbiji, u uličnoj anketi bi znao da kaže ko je bio taj isti Dimitrije Davidović. A bio je i srpski političar, diplomata, ustavopisac. Životni put u Srbiji je započeo kao knežev porodični sekretar. Nešto potom postaje državni sekretar, zatim diplomata u Carigradu. Svoj angažman u Srbiji kruniše pisanjem Sretenjskog ustava i uspeva da postane prva ličnost uz kneza Miloša Obrenovića.

Rođen u Zemunu, 23. oktobra 1789. godine, od oca Gavrila Georgijevića i majke Marije, u jednospratnoj kući spomenutoj na početku teksta. Bilo je to vreme poslednjeg austro-turskog rata (1788-1791) kada su Bečlije zauzele Beograd. Kakve li koincidencije, te godine je izbila i Francuska revolucija.

DIMITRIJEV otac Gavrilo je bio regimentski sveštenik i kapelan u grčkoj crkvi u Beču. Gavrilo se potom vratio u Zemun, u svešteničko zvanje prote. Napustivši sveštenički poziv, Gavrilo se opredelio za trgovinu. Dimitrijev deda zvao se David Georgijević (Đorđević) i bio je jedan od poznatijih nastavnika Latinske škole u Sremskim Karlovcima, koju je osnovao mitropolit Pavle Nenadović. Dimitrije je kasnije po najpoznatijoj ličnosti u porodici dedi, Davidu, uzeo prezime Davidović.

Na obalama „lepog plavog Dunava“ rastao je dečak – budući zaslužni sin Srbije Dimitrije Davidović, sanjajući svoje snove o lepšoj i srećnijoj Srbiji. Tu u Zemunu je završio osnovnu školu posle koje ga otac, kao veoma nadarenog, šalje u Sremske Karlovce na dalje nauke u tamošnjoj gimnaziji. Dogurao je Dimitrije do šestog razreda veoma uspešno. Ali, mladi temperamentni Zemunac dolazi u sukob sa svojim profesorom Georgijem i mitropolitom Stratimirovićem, pa biva isključen iz škole.

Iz Karlovaca Davidović odlazi u Mađarsku, najpre u Kežmark a potom u Peštu. Započeo je studije filosofije, ubrzo prelazi na medicinu u Beču, ali studije nikada nije završio. U Beču se sreće sa mnogo naših ljudi, ali najznačajnije je njegovo poznanstvo sa Vukom Karadžićem i Jernejom Kopitarom.

Sledeći njegov korak je bio pokretanje novina na srpskom jeziku. Zajedno sa svojim imenjakom Dimitrijem Frušićem, podnosi zahtev za izdavanje lista 2. februara 1813. godine Vrhovnoj policijskoj upravi u Beču. Posle mnogih peripetija, prvi broj izašao je iz štampe 23. avgusta 1813. godine pod nazivom „Novine serbske iz carstvujuščeg grada Vijene“. Od 1816. godine štampane su pod skraćenim nazivom – „Novine serbske“. U početku su štampane svaki dan sem nedelje i praznika, a od 1817. do 1822. godine dva puta nedeljno.

Posle sloma Prvog srpskog ustanka i velikog turskog terora, pojavile su se srpske izbeglice u Austrijskom carstvu. U Beč su pristigli Vuk Karadžić i Prota Mateja Nenadović, kojima su se našli na usluzi novinari Davidović i Frušić. Oni su bili na usluzi Proti Mateji, zvaničnom predstavniku ustaničkih Srba. Oni su prevodili, sastavljali evropskim vladarima zvanične molbe, vodili Protu Mateju na audijencije.

Stranice svog lista Dimitrije otvara svim srpskim književnicima. Rubrikama „Smesnice knjižestvene“, „Knjižestvo srbsko“ i „Priključenija vnutranja“, „Novine serbske“ postale su nosilac književnog života Srba. Dimitrije u Beču pokreće i novi list u vidu almanaha pod nazivom – „Zabavnik“. Objavio je šest brojeva, od 1815. do 1821. godine.

Srbija u to vreme posle Prvog ustanka već ima prve školske ustanove, zaslugom Dositeja Obradovića, ali nije imala nijednu štampariju, pa samim tim nisu se mogle štampati i te kako potrebne knjige, a pogotovo novine. To saznanje mladog Dimitrija opredeljuje da 1819. godine izuči tipografski zanat i dobije kalfensko pismo, što mu je omogućilo da otvori sopstvenu štampariju ali je dobio ograničeno štamparsko pravo da „pečata knjige samo na vostočnim jezicima“.

Prijateljstvo sa Matejom Nenadovićem obezbedilo je Davidoviću državnu službu u Srbiji i on 1821. godine dolazi u Kragujevac. List u Beču prepušta studentu prava Petru Matiću. Naravno, austrijske vlasti ubrzo saznaju za taj postupak i Davidoviću oduzimaju pravo na dalje izdavanje lista. Time je praktično završena prva „bečka faza“ Davidovićevog delovanja. Gašenjem ovih novina Beč prestaje sve više da biva centar „svih učenih Srba“, koji se polako prebacuju u Mađarsku i okupljaju u Pešti. Nastavljajući Davidovićevu ideju u Pešti srpski intelektualci 1823. godine pokreću časopis „Serbski letopis“.

Rodna kuća Dimitrija Davidovića u Zemunu

Dolaskom u Kragujevac – srce Šumadije i cele Srbije, Davidović dobro uočava i oseća novu sredinu nazvavši je „otečestvijem sviju nas“. U Srbiji će ostati narednih 17 godina do svoje smrti. Od 1821. do 1829. godine bio je sekretar kneževe kancelarije.

Svojim angažovanjem u službi kod kneza Davidović postaje, reklo bi se, najznačajnija ličnost Miloševog okruženja. Bio je i učitelj njegovoj deci. Kao knjažev lični sekretar često je morao da obavlja i najpoverljivije i najodgovornije državne dužnosti. Od 1829. do 1833. godine je bio član delegacije za pregovore s Turcima i zaslužan je za njihov dobar ishod.

Sa dozvolom knjaza Miloša 23. marta 1832. godine objavljuje probni broj svojih budućih novina. Konačno, posle dve godine, 5. januara 1834. „Novine serbske“ počinju da izlaze redovno u Kragujevcu, gde je premeštena beogradska štamparija. To su bile prve novine na tlu Srbije. Novinarski posao Davidović veoma uspešno obavlja. Vešto plasira svoje stavove i širi uticaj u Srbiji.

Godine 1835. godine je izradio Sretenjski ustav, koji je obnarodovan iste godine u Kragujevcu. U ustavnom periodu je bio ministar unutrašnjih poslova i prosvete.

A onda je došla čuvena Miletina buna 1835. godine, koja je u Davidoviću imala velikog pristalicu. Njegova opredeljenja bila su jasna i u njegovim novinama. To se nije dopadalo ni Turskoj, ali ni knezu Milošu.

Ne zna se od koga je knjaz bio poučen, ali Miloš gubi ono neograničeno poverenje u Davidovića i nad novinama zavodi cenzuru, a za prvog cenzora određuje Lazu Teodorovića, tadašnjeg ministra pravosuđa i prosvete. U Odredbi o cenzuri pisalo je i ovo: „Da se ništa u novine ne stavlja što bi bilo kao primječanije sopstvenog samog našeg novinara o politiki i postupku stranih država.“

„Davidović i dalje vodi novine, ali kada je u broju 49 objavio vest o bolesti starijeg Miloševog sina – Milana, čaša se prepunila i Miloš uklanja Davidovića iz novina i svih drugih državnih poslova. No, Miloš je duboko u sebi veoma cenio i poštovao Davidovićev `učinak`, znanje, iskustvo, umešnost i doprinos proširenju Miloševih vidika i vidika njegove dece. Mogao je Miloš da ga likvidira, ili pošalje u inostranstvo. Nije to učinio već je poslao Davidovića u Smederevo, dao mu kuću u centru grada, imanje u okolini sa 60 stabala kvalitetnih šljiva, i 300 zlatnih groša godišnje“ – zabeležio je jedan hroničar.

Tu u Smederevu Davidović je našao svoj mir. Umire 6. aprila 1838. godine (po novom kalendaru). Po „starom dobrom srpskom običaju“ niko nije zabeležio smrt ovog zaslužnog čoveka i velikog Srbina. Sahranjen je na ledini (verovatno svom imanju), da niko ne bi znao gde mu je grob. Savest se kasnije probudila. Grob Davidovićev je pronađen i njegove mošti su prenete na smederevsko groblje i položene u lepo uređenu grobnicu. Na nadgrobnoj ploči piše:

DIMITRIJE DAVIDOVIĆ SAV SRBIN

Rodio se u Zemunu u carstvu austrijskom 12. oktobra 1789. a umro 25. marta 1838. godine u Smederevu u Serbii.

JOVAN SKERLIĆ O DAVIDOVIĆU

Znameniti Jovan Skerlić za Davidovićevo „čedo“ – „Novine serbske“ je napisao:

„U istoriji srpskog duhovnog života `Novine Serbske` su još od osobitog značaja što je to prvi srpski organ koji je počeo sistematski obraćati pažnju na ostalo slovenstvo, i što su se u njemu u klici javile ideje koje će srpskom narodu, pred 1848. godinu, zavladati pod imenom panslavizam.“

I čuveni prota Matija Nenadović veoma je cenio ličnost i rad Dimitrija Davidovića. Prota je bio njegov najbolji „sakupljač“ pretplatnika i oglasa za list.

Izvor/novosti.rs

Ostavi komentar

Ostavite Komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Više u Društvo

Najčitanije na intervju.rs

Facebook

Tagovi

Na Vrh