Radoholici: u kancelariji energični, kod kuće letargični i bezvoljni

Radoholičari, tvrde stručnjaci, uglavnom su niskog samopouzdanja, uvereni da je poslovni uspeh jedino merilo vrednosti. Moderna vremena donela su nove vrednosti i, između ostalog, uspeh u poslu istakla kao prioritet, što za posledicu ima potpuno novu vrstu zavisnosti – radoholiizam ili zavisnost od posla.

Sistem u kojem funkcionišemo slavi radoholizam kao dokaz da je neko ambiciozan vredan ili pametan, dok psiholozi tvrde da je u pitanju zavisnost kao i svaka druga, sa svim pratećim problemima koji su vezani za ovaj oblik zavisnosti. Sociolozi kažu da se današnje shvatanje posla bitno razlikuje od nekadašnjeg.

Radoholičar je i domaćica koja neprestano nešto posprema i čisti, podjednako kao i menadžer koji provodi 12 sati dnevno ugovarajući milionske poslove. Kod njih je primaran kvantitet, količina posla koju sebi dodeljuju, a ne vrsta posla kojom se bave. Oni se poslom ne bave, nego u posao beže.

U prošlosti rad je bio samo način da se obezbede sredstva za život, a danas posao može biti način da se ostvare mnogi snovi i fantazije. Možemo biti važni, poštovani, sigurni u sebe, voljeni i cenjeni, možemo veličati svoj ego, osetiti sve ono što možda u nekom drugom životnom segmentu nismo u stanju da osetimo…

Radoholičari se lako prepoznaju, tvrde stručnjaci. To su ljudi koji svakodnevno na sebe preuzimaju ogromne količine posla i obaveza, uvek su u žurbi, anksiozni kada ne rade. Smatraju da su spavanje ili odmor samo izgubljeno vreme i potpuno su drugačije ličnosti kada su kod kuće i kada su na poslu.

U kancelariji su energični i ubedljivi, kod kuće letargični i bezvoljni. Vrlo često i poriču da su takvi kada im porodica ili bliski ljudi zamere što previše rade. Teško im je da se opuste čak i kada su na odmoru (što se vrlo retko događa), obavezno posao „nose“ i na putovanja, ne odvajaju se od računara ili mobilnog telefona.

Vrlo često ubeđeni su da su jedini koji posao mogu da urade kako treba i zbog toga se plaše da ga prepuste saradnicima. Nikada neće govoriti da su umorni, napeti ili da ih nešto boli. Oni posao vide kao mesto na kojem su sigurni, koje će ih štititi od nepredvidivih životnih dešavanja, na kom nema mesta za negativne emocije.

Jako teško funkcionišu u emotivnim vezama, jer ne umeju da postave granice kako bi bili dostupni bliskim ljudima. Radoholičar je zadovoljan samo kada radi, profesionalni život mu je važniji od bilo kog drugog, što vremenom dovodi do distanciranosti od porodice, prijatelja, okruženja.

Radoholizam je lakše prepoznati ako razlikujemo i neke njegove tipove:

Mučenik

Stvari obavlja savršeno ili ih uopšte ne radi. Muči se da počne posao iz straha da ne izneveri svoja prevelika očekivanja. Kada se prihvati posla, iscrpljuje se do krajnjih granica. Nisko samopoštovanje ove ljude čini beskrajno zabrinutim, uz stalno samoprebacivanje zbog lošeg ili nedovoljno dobro urađenog posla.

Opterećeni

Ovaj tip nema problem sa započinjanjem posla već sa zaustavljanjem. Ne ume da kaže ne, nije sposoban da postavi prioritete a ni da podeli odgovornost sa drugima. Sve prebacuju na sebe i radi tako brzo da često pravi nehotične ali neretko ozbiljne greške.

Spasitelj

On je opsednut detaljima do tačke u kojoj to postaje parališuće. Ne može da dopusti da projekat bude priveden kraju nego stalno izmišlja nove i nove dodatne zadatke. On misli da niko to ne može da uradi toliko dobro kao on sam ili da ako on to ne uradi posao neće ni biti obavljen.

Radoholizam može da ima i ozbiljne posledice po fizičko zdravlje, a čir na želucu, kardiovaskularne bolesti, anksioznost i depresija samo su neki od problema sa kojima se suočavaju.

Psiholozi tvrde da se ne rađamo kao radoholičari, već to postajemo, kroz vaspitanje, odnose sa okolinom, iskustva koja proživljavamo. Uzrok ovoj zavisnosti stručnjaci uglavnom pronalaze u niskom samopouzdanju. Iako to na prvi pogled ne izgleda tako, radoholičari su ljudi koji sopstvenu vrednost procenjuju samo na osnovu poslovnog uspeha.

Uvek misle da može više i bolje, postavljaju sve veće i zahtevnije ciljeve, što im daje neiscrpnu poslovnu energiju. Ako stanu, prestaće da postoje dokazi da su vredni poštovanja, ljubavi i divljenja. Imaju izrazitu potrebu da dokažu i sebi i drugima da vrede. Izazovi sa kojima se suočavaju sve su veći i teži, a to ih „puni“ adrenalinom i čini da se osećaju živima.

Međutim, stres i napetost su konstantni, upozoravaju stručnjaci, pa, bez obzira na znakove upozorenja, radoholičari se „zaustave“ tek onda kada organizam kolabira i kada više fizički nisu u stanju da rade. Psiholozi kažu da se takva ličnost gradi u detinjstvu i da su radoholičari kao deca dobijali poruke da nisu dovoljno dobri i da ništa nisu uradili kako treba. Kada odrastu profesija postaje teren na kojem mogu da se dokažu, mesto gde su dovoljno dobri i gde prestaju da postoje sve njihove mane. Rad postaje njihov život, njihov identitet, jedini način da se osećaju dobro.

Međutim, posledice ovakvog načina života vrlo su opasne. Strada fizičko zdravlje, ali i emotivni život, a istraživanja pokazuju da radoholičari vrlo često ne uspevaju da održavaju veze i brakove, da nemaju prijatelje (osim poslovnih), kao i da imaju loš odnos sa svojom decom.

Psiholozi tvrde da se radoholizam, baš kao i svaka druga zavisnost leči. Potrebno je vreme i strpljenje, ali je moguće. Terapije se uglavnom svode na to da se utvrdi uzrok takvog ponašanja, odnosno okidač koji je doveo do toga da se zadovoljstvo poistovećuje isključivo sa radom. Kada se uzrok pronađe, radi se na komunikaciji, menjaju se prioriteti i načini na koji se život posmatra.

Pacijenti shvataju da postoji mnogo stvari na ovom svetu koje ih mogu usrećiti, da posao nije jedina. I najvažnije od svega, treba da nauče da prihvate sebe, sa svim manama i vrlinama, da shvate da su samo ljudi, da ne moraju biti savršeni i da će uvek postojati neko ko će ih voleti baš takve kakvi su.

Izvor/intervju.rs