Trijumfalna skulptura Pobednika postavljena na najviši gradski bedem na proširenom Kalemegdanu, ne zato da se što bolje vidi, već da se vidi što manje. Iako je napunio 86. godina, Pobednika i dalje muče demoni nudizma, hrvatsko poreklo njegovog konstruktora, ali i “apsurdni lik stilizovanog Asirca” kako ga je 1927. godine opisao književnik Petar Odavić
Godine 1912. Ivan Meštrović projektovao je monumentalnu fontanu koja je trebala da bude postavljena na Terazijama, sa temom oslobođenja Srbije od Turaka. U centru bazena sa vodom zamislio je petostepeni stub, simbol petovekovnog ropstva pod Turcima, na čijem bi vrhu stajao “Pobednik.” Posle završetka Prvog svetskog rata odustalo se od izvođenja projekta, pa je 1928. posle brojnih i žučnih rasprava oko toga da li naga muška skulptura treba biti u centru grada, “Pobednik” završio na Kalemegdanu, povodom proslave desetogodišnjice proboja Solunskog fronta.
Priča o Pobedniku počinje po završetku Drugog balkanskog rata (1913) kada je predsednik Beogradske opštine Ljuba Davidović obavestio vajara Ivana Meštrovića o odluci da se u čast pobede izradi spomen-česma na Terazijama. Meštrovićev rad trebao je da bude kruna započetog posla celokupnog preuređenja centralne gradske površine, koji je počeo po idejnim skicama inženjera Veselina Ličića i realizovan po projektu Jelisavete Načić, prve žene arhitekte u Srbiji. Zbog sve većeg saobraćaja, Terazijski plato je podeljen na dva kolovoza, međusobno razdvojena prostorom za fontanu i dva manja skvera – cvetna partera. U novo rešenje nije se uklapala postojeća Terazijska česma, pa je deložirana na Topčider da bi 1975. bila vraćena na staro mesto.
U leto te iste 1913. godine Meštrović je izradio model za fontanu, i počeo je sa radom na spomeniku, koji je u kontinuitetu trajao osam meseci. Početak Prvog svetskog rata omeo je završetak posla, ali je središnja figura (Pobednik) ranije otpremljena na livenje u Češku i tako spasena. Posle rata Pobednik je vraćen u zemlju, ali umesto na Terazijama završio je u jednoj šupi “opštinskog groblja starog gvožđa, drvenarije i polomljenih cevi” na Senjaku.
Kada je Pobednika na Terazije vratio novi predsednik Beogradske opštine Kosta Komanudi, krenule su rasprave: da li obnažena figura Pobednika dolikuje javnom moralu, da li taj simbol srpske pobede mora da ima opanke i šajkaču, sve do toga da li spomenik od nacionalnog značaja treba da radi jedan Hrvat. Start za javnu raspravu dao je književnik Petar Odavić koji je prvo negirao Meštrovića kao umetnika, da bi za lice Pobednika rekao da je “direktna uvreda srpskog naroda i srpskih narodnih tradicija od Kosova pa do danas”, poredeći ga sa licem “nekakvoga apsurdno stilizovanog Asirca.”
Tokom nacionalne “estetsko-moralne ankete” sprovedene maja 1927. godine bilo je i duhovitih komentara poput apela da treba uslišiti molbu radikala da Pobednik bude licem okrenut ka tadašnjem hotelu “Pariz”, glavnom radikalskom štabu, jer je po njihovom tvrđenju radikalna stranka vodila i dobila rat.
Prema centralnom pitanju Pobednikove obnaženosti prevagnuo je stav većine da će takav spomenik “nepristojan zbog svoje izrazite muškosti”, negativno uticati na moral srpskih devojaka.
O mestu postavljanja njegove statue, Meštrović je, prema svedočenju književnika Gustava Krkleca, rezignirano odgovorio: “Ako su pronašli neko bolje mesto, neka je postave tamo – iako ja ne znam zašto ne bi mogla stajati na Terazijama. Na kraju, može da ostane i tamo gde je do sada bila – u šupi.”
Kako se bližila proslava desetogodišnjice proboja Solunskog fronta, otkrivanje Pobednika uklopilo se u proslavu. U nedelju 7. oktobra 1928, posle defilea glavnim ulicama prestonice, Beograđani su se sjatili na Kalemegdan gde je tačno u podne Kosta Komanudi otkrio spomenik. Tako je Pobednik završio na Kalemegdanu, daleko od Terazija, podignut na visinu od sedamnaest i po metara ne zato da se što bolje vidi, već da se vidi što manje.
Danas se Pobednik simbolično komentariše kao go, bos i opljačkan Srbin koji tužno gleda u “kokošku” dok se oslanja na mač koji nema nameru da upotrebi. I dok pobednik odražava naš duh i ekonomsku ne/moć, dotle se veruje da je skulptura nagog muškarca postavljena namerno sa falusom u pravcu Beča, prestonice poražene Austrougarske imperije.
Izvor/intervju.rs
