Onaj ko žali nad svojim životom zbog težine iskušenja, ko sa mukom i bez radosti nosi Krst svoj, još nije svestan vrednosti Krsta. „Čoveče, Tvorac tvoj nije tiranin, ti stradaš od samog sebe!“ pisao je Žukovski, dok je Jovan Krestjankin kao lek naveo da se treba moliti za sebe i ne gledati mnogo unapred (pusti neka ide kako ide) i Gospod će u svoje vreme rešiti vašu budućnost. Sveti Avgustin Hiponski govori da onima koji ga ljube, Bog sve okreće na dobro pa čak i greh ako se smire.
Razlog zbog kojeg su ljudi danas uznemireni, pritisak sveopšteg greha, dotakao je i autore „intervjua“, za koje je inače opšte poznato da su ljudi bez srca.
Nemir koji ljudi osećaju i strah senka su u umu koju podržava neznanje i zamračena svest. Kad svoj strah iznesete na svetlo razuma i inteligencije, on to ne može da podnese i nestaje.
- Ljudi očekuju i osećaju žeđ za verom, a mi im nudimo religiju, to je kontradikcija koja može biti poprilično duboka i strašna, pisao je Šmeman.
Kao lažni lekar na Zapadu se đavo pojavljuje u ulozi omnipotentnog kolosa, dok na Istoku glumi mudrog starog asketu. Pristupa svakom čoveku ponaosob praktičnim naučnim metodom, kao što sama reč demon proističe od grčke reči – nauka.
Naučnik Ajnštajn je strahovao od dana kada će tehnologija nadrasti međuljudske odnose jer je verovao da će svet dobiti generaciju idiota. Nekada je na glavnom mestu u kući stajala ikona, a iznad nje kandilo. Ljudi su se tu molili čistog uma, i tako u smirenju privlačili Blagodat Božiju. Danas na tom pijedestalu umesto ikone stoji televizor sa antenom – tj. sa rogovima kako je opisao Sveti Kozma Etolski pre tri veka. Ikone smo zamenili kutijom proizvevši telekratiju/telediktaturu u vidu klanjanja ikonama greha (ikona u prevodu sa grčkog znači – slika).
Stoga je iguman Rafailo Podmajinski dao pratkičan savet o korišćenju tv aparata: „Napravite svečanu litiju, i ubacite televizor u kontejner. Amin.“
Za mnoge je religija borba, agonija i nemir. Zato mnogi smatraju „religiozne” ljude za nesrećnike jer vide u kakvoj se mizeriji nalaze. Ako čovek ne shvati i ne doživi dubinu religije, onda ona postaje bolest. Najbitnije je izbegavati formu, a držati se suštine. A, suština je, kako je objasnio Sveti starac Porfirije Kavsokalivit – šta god da činite, činite to iz ljubavi.
Otac Arsenije je zapazio da je dosada – nemir, te da onaj ko poseduje mir i radost ne zna za dosadu, a istinski mir je moguće pronaći jedino u Bogu. Prazni ljudi se plaše da budu sami, njima treba publika da popuni tu prazninu, ili neka elektronika sa strane da „drnda“ kako ne bi morali da se muče sa sopstvenom ispraznošću. Književnik Sioran koji je sa dvadeset godina posećivao bordele i knjižare shvatio je da plotskim ljudima dosada znači susret sa samim sobom – otkriće vlastite ništavnosti. Tišina je prelepa onima koji je razumeju, ali je za nju potrebno smirenje. Možete da se smirite sami ili da čekate da vas smiri život. Samo što život za to baš i nema neka prijatna sredstva…
Izvor/intervju.rs
