Povežite se sa nama

intervju.rs

NEKOLIKO NEDELJA PRED SMRT DOBRICA ĆOSIĆ JE OTVORIO DUŠU: Kosovo je u ratu 1999. politički IZGUBLJENO! A onda je progovorio o ubistvu Đinđića, Miloševićevoj tragediji…

Foto/Nedeljnik.rs

Politička dijagnoza

NEKOLIKO NEDELJA PRED SMRT DOBRICA ĆOSIĆ JE OTVORIO DUŠU: Kosovo je u ratu 1999. politički IZGUBLJENO! A onda je progovorio o ubistvu Đinđića, Miloševićevoj tragediji…

Srbija mora da uspostavi mir sa Albancima zasnovan na kompromisu etničkog i istorijskog prava. Kada sam bio na dužnosti predsednika Jugoslavije imao sam podršku Grka, koji su naravno i bili najviše zainteresovani za srpsko-albanske odnose, jer je albansko pitanje bilo i grčko pitanje, izjavio je u svom poslednjem intervjuu akademik i pisac Dobrica Ćosić i dodaje:

  • Za mene je kosovsko pitanje rešeno. To znači da ono više ne postoji kao južna srpska pokrajina. Mi smo u ratu sa Albancima izgubili Kosovo. Da li je to konačno, o tome danas ne možemo da sudimo, jer niko ne zna kako evropska i balkanska istorija mogu da se isfabuliraju u narednim vekovima. Ili veku.

Ćosić je ponovo aktuelan. Ili možda nikad to nije ni prestajao da bude.

Mi vam zato donosimo poslednji intervju slavnog pisca datog za Nedeljnik.

Nekoliko nedelja pred smrt, Ćosić tog aprilskog popodneva 2014. godine, govori o svojim romanima, Slobodanu Miloševiću, Zoranu Đinđiću, Vojislavu Koštunici, Borisu Tadiću, Kosovu…

Početak romana „Vreme smrti“ čine prepiska evropskih i srpskih zvaničnika nakon Sarajevskog atentata i opisi diplomatskih napora da se spreči izbijanje rata. Da li je to uopšte bilo moguće?

To je pitanje na koje ne može tačno da se odgovori ni sa ove distance. Jer tada nije postojalo u Srbiji čoveka koji je bio spreman da pusti austrijsku policiju da vrši istragu u Srbiji. Osećanje suvereniteta i građanski i nacionalni ponos bili su toliko jaki da nije bilo tog političara koji bi se usudio da prihvati intervenciju austrougarske policije u Srbiji. Naravno, naknadno imamo jedan vek od tog doba, možemo da govorimo kritički da li je to bilo ispravno. Ja sam pisao roman „Vreme smrti“ kao epopeju o tragičnom porazu. I to je bila moja percepcija tog rata.

Mi danas, ipak, taj rat obeležavamo kao najveću pobedu. Kako to tumačite?

Kao što sam rekao, ishode Prvog svetskog rata vidim i kao veliki poraz, jer smo mi biološki upropašćeni tim ratom. Ako u jednom ratu izgubimo 60 odsto muškaraca, kao što se nama desilo, ako se jedna zemlja tako razori i opljačka kao Srbija, onda taj rat ne može da se slavi – kako se to danas slavi – samo kao pobeda. U njemu su, naravno, bili brojni herojski činovi, herojska dela i neizmerne žrtve koje su ušle u korpus naše nacionalne misli i ponosa. Bilo je neshvatljivo mnogo herojstva, trpnje, nacionalne solidarnosti, ljudske solidarnosti… Mi smo danas u teškoj depresiji, pa nam svaki događaj koji je hrabar, koji je častan, znači mnogo… Međutim… Sam put u Albaniju je čin koji smatram tragičnim. U tome sam pristalica Mišićeve ideje koji nije bio za povlačenje preko Albanije već za efikasan kontranapad na Austrijance. Ne znam šta bi bilo da je Vrhovna komanda poslušala njegov predlog, ali sam tada, kao pisac, u duši bio na njegovoj strani. Spasenje u Albaniji – i nije bilo baš spasenje…

U isto vreme svedoci smo revizionističkih pokušaja prekajanja istorije koji idu toliko daleko da se Srbija proglašava za balkanski Iran, a Gavrilo Princip za teroristu, iako niko ne kaže gde je Mlada Bosna ubijala civile. Otkud takvi napadi, šta im je cilj?

Reviziju Prvog svetskog rata i istorije, što je paradoksalno, vrše naši tadašnji saveznici Englezi i Amerikanci. I razume se, žele da prikažu Gavrila Principa kao teroristu, a iz toga nije teško zaključiti ko je glavni krivac za početak rata. Međutim, nije jedan Gavrilo. Bilo je mnogo Srba koji su bili spremni da učine to što je učinio Gavrilo Princip.

Mi nemamo potrebe da sledimo politiku revizije. Nikako. Protiv sam promena mišljenja o karakteru Prvog svetskog rata, pre svega zbog ideološke motivacije tog procesa. Danas se može govoriti i drukčije no što mi sada govorimo, ali ja mislim da je najispravnije govoriti o tom činu kao oslobodilačkom i revolucionarnom.

Ove godine obeležavamo sto godina od Prvog svetskog rata, uzleta Srbije i kasnije njegov posrnuća. Ako ništa drugo, treba da budemo pametniji za dva svetska rata i poslednji jugoslovenski? Šta je glavna pouka? A šta putokaz za buduće generacije…

Moja pouka glasi: nema više rata za Srbe. Mi više ne smemo da ratujemo. Nemamo biološki, a više ni patriotski potencijal. Verujem da je mir jedini uslov našeg postojanja. Praviti kompromise, odstupati i od načela ako treba da se sačuva mir.

Nacionalisti će vam na to reći da ćemo tako izgubiti sve bitke koje smo dobili u poslednjih sto godina? Pitanje je šta bi vam na to rekao i Vukašin Katić?

Bitke se gube i dobijaju u svome vremenu. U istoriji, one imaju svoju sudbinu u vremenu. Istorija može da ih porekne. Ne samo naša, naravno. Uzmite na primer Napoleonove ratove, revolucije… Šta je bilo večno?

Da li u današnjem ophođenju Nemačke prema Srbiji, i u današnjim ultimatumima koji dolaze iz Brisela, vidite sličnost sa austrougarskim ultimatumima s početka romana? Svedoci smo da Merkelova na neki način prilazi tvrđe nego što je Hitler prišao Knezu Pavlu. Vidite li vi sličnosti?

Ima mnogo sličnosti u postupcima, ultimatumima i odnosu evropskih sila prema Srbiji 1914. i 1941. godine. Mnogo sličnosti. Naravno, niko nam ne postavlja ratne ultimatume, ali mislim da su danas ti pritisci perfidniji u svojoj metodologiji jer se prenose na ekonomsku sferu, na celokupan život naroda. I da se taj pritisak podnese ili umanji, neophodno je svim silama raditi na novim savezništvima.

Ali, i vaši junaci u romanu, koliko i svi mi u istoriji, veličamo prijateljstvo sa saveznicima – pa da se i dalje čudimo što nam je „Francuska koja nas je volela“ devedesetih okrenula leđa? Zašto naše vođe ne znaju da shvate igru velikih? I gde je danas put Srbije?

Naš jedini realni saveznik u tom smislu koji ste pomenuli danas može biti Putin. I to samo dok je Putin – putinovac. Ja ne vidim drugu figuru. Gospođa Merkel je agresivna, i ona ne nastupa samo sa političkom, nego čini mi se i sa revanšističkom strašću. Nemačka jeste jedan od najvećih investitora. A ako se put Srbije bude određivao samo stranim investicijama, bez ideje i vere u sopstveni razvoj ekonomije i privrede, onda se bojim dokle ćemo na tom putu stići…

Vi nam u romanu, ipak, sami ostavljate tu veliku rečenicu da su se Srbi još na Kosovu opredelili za Evropu? Ako vas dobro razumemo, sad kažete da moramo da se okrenemo istoku?

Ne Istoku, već Putinu. Niste me dobro razumeli. Dakle, Putinu i to dok je putinovac a ne samoj Rusiji. I moramo da imamo saznanje da nijedan istorijski čin nije konačan. Nijedan. Oni se menjaju, i u odnosu prema njima menjaju se prilike.

Da li mogu da se promene prilike kako bismo se ponovo vratili na Kosovo?

Za mene je kosovsko pitanje rešeno. To znači da ono više ne postoji kao južna srpska pokrajina. Mi smo u ratu sa Albancima izgubili Kosovo. Da li je to konačno, o tome danas ne možemo da sudimo, jer niko ne zna kako evropska i balkanska istorija mogu da se isfabuliraju u narednim vekovima. Ili veku.

Vi ste, ipak, prvi intelektualac koji je jasno rekao da je naše južno pitanje najtragičnije pitanje srpske istorije. I u Makedoniji i na Kosovu ostali su nam samo grobovi.

Naša nacionalna politika prema Kosovu vezivala se za oslobođenje južne Srbije i Makedonije. Kosovsko pitanje bilo je poistovećeno sa makedonskim pitanjem. Makedonija je posle Drugog svetskog rata postala država, a Kosovo je takođe, ovim ratom, 1999, politički izgubljeno, i ne treba više ni atom snage trošiti na to pitanje.

Vi ste prvi plasirali ideju o podeli Kosova. Da li je ta ideja ikada bila realna?

Kosovsko pitanje sam postavio prvi put javno na plenumu Centralnog komiteta 1968. godine iako sam o njemu promišljao još na početku sedme decenije , što je u mojim dnevničkim beleškama otkrila moja ćerka i saradnik Ana i objavila u knjizi „Kosovo“. Moja razmišljanja o podeli Kosova kao trajnom rešenju „kosovskog pitanja“ datiraju od početka osamdesetih. Tu ideju sam varirao, ali nikada nisam porekao njen osnovni smisao: Srbija mora da uspostavi mir sa Albancima zasnovan na kompromisu etničkog i istorijskog prava. Kada sam bio na dužnosti predsednika Jugoslavije imao sam podršku Grka, koji su naravno i bili najviše zainteresovani za srpsko-albanske odnose, jer je albansko pitanje bilo i grčko pitanje.

Kosovskim pitanjem ste se bavili i kada ste pregovarali u Ženevi, i u Londonu, i uvek ste potezali pitanje podele Kosova, čak i kada se govorilo o Hrvatskoj i Bosni… Jedna od najuzbudljivijih scena u „Piščevim zapisima“ je kada su lordovi Oven i Vens poveli vas i Svetu Stojanovića u jednu skrovitu vilu na Ženevskom jezeru, gde vodite razgovore. Vens vam je tada rekao: „Nemojte da pokrećete kosovsko pitanje u sledećih deset godina“…

I kada je dolazio kod mene kući, on je govorio: „Čekajte, Dobrice, nije trenutak za kosovsko pitanje. Odložite to…“ I Karamanlis me je zvao i isto me savetovao. Rekao mi je: „Vi ste u pravu, ali vaše pravo danas ne može da se ostvari. Odložite rešenje srpskog pitanja, to je vaš životni interes“.

Na kraju se ispostavilo da ste samo vi bili vizionar. Kada je posle proglašenja nezavisnosti Kosova s vama polemisao Noam Čomski, i on se složio da je to bila odlična ideja, ali da nije sprovedena u delo, da su se prekasno ljudi setili te vaše ideje… Ipak, ni ovde niko od političara nije smeo da spomene podelu Kosova jer bi ga proglasili izdajnikom. Vama makar to niko nije mogao da imputira. Da li je onda vreme da to pokrene ova vlast koja nosi nacionalistički predznak?

Ja vašoj generaciji savetujem da ne trošite snagu na kosovsko pitanje, jer je istorija to rešila mimo vas. Vi više ne možete da utičete na njene ishode. Ne znam da li se današnja državna politika i bavi time. Po mom mišljenju i kada sam čuo da nešto pričaju na tu temu, činilo mi se uvek da to nije kompetentno.

Da li je onda poslednji pokušaj podele Kosova bio pokušaj Zorana Đinđića da nametne tu temu?

Mislim da jeste. Đinđić je bio moj prijatelj i zastupali smo slične ideje o modernizaciji Srbije, iako jedno vreme nismo bili u kontaktu. Neposredno pred atentat, mi smo se bili dogovorili da on istupi u javnost sa idejom podele Kosova.

Mislite li da je imao šanse da reši to pitanje, da je preživeo atentat?

Nije imao šanse. Ali političar se ne ceni samo po dobijenim bitkama i po onome kada je u pravu. Političar se ceni po onome šta zastupa, a on je, po mom mišljenju, zastupao ispravna načela.

Da li ga je Koštunica, kojeg takođe poznajete dugi niz godina, zaustavio u tome? I da li ste uopšte očekivali od Koštunice podršku za vaš predlog?

Nisam očekivao, jer Koštunica je čovek koji je nespreman na kompromise. On je čovek tvrdih nacionalnih načela, za razliku od Đinđića koji je bio pragmatičan i dinamičan političar, spreman da se suoči sa rešavanjem svih problema.

A kako danas gledate na taj gubitak?

Teško žalim za odlaskom i ubistvom Zorana Đinđića. Mislim da je to doista koban čin za sudbinu Srbije. Mi nemamo tako darovitog čoveka u politici, čoveka te inteligencije, tog obrazovanja, te vrednoće koju je imao sjajni Zoran Đinđić. On je u svakom pogledu bio hrabar i dalekovid političar.

Njega ste možda i „predvideli“ u romanu „Vreme smrti“, u liku Vukašina Katića. Ko vam danas na srpskoj političkoj i društvenoj sceni izgleda kao vaš glavni junak?

Ja danas ne vidim ličnost sa takvim intelektualnim i moralnim formatom koji je imao Vukašin Katić. U romanu, on se borio za evropeizaciju Srbije u čemu, pretpostavljam, vidite korelaciju sa političkim ciljevima sadašnje vlasti. I on je skoro po svaku cenu hteo Srbiju da evropeizuje i da je što pre uvede u Evropu. Vukašin je fikcijski lik, kao i svi likovi u „Vremenu smrti“, a književni likovi ne mogu se porediti sa ličnostima u stvarnosti.

To je bila jedna opšta ideja, složićete se? Cela srpska kultura pred Prvi svetski rat, od Skerlića, sa „Srpskim književnim glasnikom“, bila je u tom naporu stizanja Evrope u kulturi…

Prvi svetski rat i učešće Srbije u njemu je najintenzivniji proces evropeizacije Srbije. U svim oblastima. Mi smo dotad za svet bili jedno divlje balkansko pleme koje ubija svoje kraljeve. Nismo imali nikakav ozbiljan ugled ni u Evropi ni u svetu. Međutim, mislim da smo tom našom herojskom borbom stvorili ugled. Naša vojska je proglašavana za najbolju vojsku u Evropi i izveli smo pravo istorijsko čudo da prvi put u istoriji jedan narod usled nepojmljivog nacionalnog udesa napusti nacionalnu teritoriju. Izlazak Srbije iz Srbije je apsolutno jedinstven egzodus u istoriji Evrope.

Da li je onda naša najveća greška, koju kroz ceo roman i zamerate Nikoli Pašiću, bila stvaranje Jugoslavije?

Da. O tome sam mnogo pisao u svojoj publicistici i ti tekstovi su u mojim knjigama. Red je da istoričari donesu sud o mojim razmišljanjima i stavovima.

Da li zato što Pašić nije prvo „obukao srpski šinjel“ pa s njim ušao u Jugoslaviju, ili uopšte Jugoslavija?

Pašić je imao veliki problem što je srpska inteligencija bila generalno jugoslovenska. Svi ugledni pesnici, pisci, slikari, profesori, svi oni su bili Jugosloveni. Čak se Pašiću oštro zameralo što je „prejak Srbin“. Istorija je radila protiv njega.

Ali, zar onda iz ove perspektive niste prestrogi prema Pašiću. I zar nije naivno bilo pomisliti kako će Milošević i Mladić rešiti ono što nisu uspeli Pašić i Živojin Mišić?

Milošević nije imao nikakve ozbiljne mogućnosti da reši nacionalna pitanja. Prvo, on je bio komunista, drugo, bio je titovac. Na kraju: vrlo nerealno je procenjivao evropsko stanje. Nije imao sposobnost i spremnost da sagleda i razume evropsku konstelaciju. I tu je pravio velike greške. Potpuno je pogrešno usmerio celu našu spoljnu politiku. On je političar našeg nacionalnog poraza.

Da li onda posle svega možete da kažete da je Milošević najtragičnija figura u srpskoj istoriji?

Po nečemu jeste. Po sudbini. Na kraju, mislim da je on ubijen. I njegov život je tragičan i njegova politika je tragična. Ja sam bio njegov protivnik, mi smo se potpuno razlikovali u politici, ali kada danas dobro razmislim, taj čovek je i žrtva naše istorije. Ne znam ko bi u tom vremenu srećnije prošao na njegovom mestu.

Možda Vi i Milan Panić? Zatekli smo vas zajedno kada smo došli na ovaj intervju. Zar se ne bi nešto promenilo da je stvarno podneo ostavku kako vam je obećao u Londonu?

Panić je po mom mišljenju značajan trenutak naše nacionalne politike, jer je razbio ogromnu izolaciju koju je svojom politikom stvorio Slobodan Milošević. Milan Panić je išao u svet, u Evropu, borio se, zastupao naša nacionalna mišljenja, i definitivno je mnogo je pozitivnija figura od Miloševića.

A koliko je realno bilo da Milošević podnese ostavku?

Predlog da postanem predsednik došao je od strane Italije kao predstavnika Evropske zajednice, koji sam prihvatio pod uslovom da se Srbiji ukinu sankcije i da Milošević podnese ostavku. Milošević je rekao da hoće. To isto je rekao i Milanu Paniću. I obmanuo je i jednog i drugog. To njegovo „hoću, povući ću se“ trajalo je dva-tri dana, a onda je rekao „neću, smenite me“. Ja nisam imao partiju, opozicija mi nije davala podršku, i nisam mu mogao ništa.

Vi kažete da ste Mišićevac, a u „Vremenu smrti“ vojvoda Mišić izgovara da ćemo Austrijance poraziti „time što mnogo više možemo da trpimo od njih“. Da li je onda i Milošević krenuo tim putem, da li je verovao da naš narod može mnogo da trpi?

Milošević je preuveličavao i koristio snagu trpljenja srpskog naroda. I to je bio jedan od razloga naših permanentnih sukoba. Mi smo, praktično, bili politički neprijatelji na vlasti. Po dva-tri meseca nismo razgovarali. Toliko je taj antagonizam među nama bio jak. Pojava Panića bila je korisna. Panić i ja smo nastupali zajedno protiv njega, ali Milošević je uspeo da pobedi Milana na izborima i da ga eliminiše iz politike. Tada sam hteo da podnesem ostavku, međutim lord Oven i Sajrus Vens, kao predstavnici Londonske konferencije, nikako mi to nisu dozvoljavali. Zahtevali su da po svaku cenu ostanem predsednik i da sarađujemo na uspostavljanju mira i mirovnoj politici.

Da li vam je onda najveća greška što ste ušli u politiku?

Ne. Ja sam praktično bio šef srpske opozicije. Toliko dugo sam bio u opoziciji: disident, đilasovac… I nisam mogao da kažem neću kad je došao trenutak da primim neku odgovornost za sudbinu naroda. Da kažem da nisam sposoban ili raspoložen. Prosto sam morao da se prihvatim te dužnosti, iako je ona bila apsolutno protiv mene kao pisca, u sukobu s mojim osećanjima i sa mojom ambicijom. Ta moja dvostruka priroda – opozicionara i pisca – teško je oštetila moj književni rad. Ja sam tu, smem da kažem, i knjige izgubio… Znao sam da je cena izuzetno velika i da ću na neki način prestati da budem pisac. I negativna percepcija Dobrice Ćosića kao pisca, posebno kod mladih generacija, počinje od trenutka kada sam postao predsednik, kada sam postao čovek vlasti, mada sam 20 godina pre toga bio disident sa najvećim policijskim dosijeom. A demokratska opozicija je došavši na vlast 2000. godine prebrisala čitavu deceniju žestoke opozicije u Srbiji koja nije imala „salonski karakter“ i za koju je trebalo mnogo hrabrosti. O njenim protagonistima i delovanjima istorijska nauka tek treba da donese istorijski objektivan i istinit sud.

Koji je to krug ljudi o kojima pričamo u časopisu „Javnost“?

Glavni urednici bili smo Ljuba Tadić i ja. Pored nas, osnivači „Javnosti“ bili su Zoran Gavrilović, Zoran Đinđić, Sveta Stojanović, Dušan Bošković i Nebojša Popov. Ali, najhrabriji opozicionar i anti-titovac je bio Ljuba Tadić. On i ja smo, mogu reći, sve smeli. Nije nas nijedna opasnost zaustavila u našim namerama. Pokretanje časopisa „Javnost“ je bio pokušaj organizovanja institucionalizovanog rada opozicije. Poslato je 400 pisama intelektualcima širom Jugoslavije. Iz njihovih odgovora, a ne samo zbog zabrane vlasti, može se razumeti zašto u tome nismo uspeli. Ta pisma je Ana objavila u svojoj monografiji „Javnost – 1980“.

Šta je bio vaš cilj? Preuzimanje vlasti?

Ne, cilj je bio ujedinjenje jugoslovenske opozicije titoizmu. Žarište naše borbe bila je demokratija. Ne treba zaboraviti, kada pričamo o tom vremenu, i na odbor koji sam osnovao – Odbor za odbranu slobode misli i izražavanja. To je bilo 1983. Takav komitet nije postojao nigde u Istočnoj Evropi. A mi smo uspeli da napravimo moćan forum, moćnu instituciju sa 13 akademika. Imali smo ogroman uticaj. I na novinare, na javnost…

Danas smo opet svedoci priče o autocenzuri u medijima. Da li je ponovo došlo vreme za neki sličan odbor? U „Vremenu smrti“ postoji Pašićeva rečenica upućena Vukašinu Katiću: „A ko sme, čoveče, danas da kaže šta misli?“ Da li se vraćamo u to vreme?

Srbija nema jaku opoziciju i, pored ostalog, to je uzrok postojanja autocenzure o kojoj govorite. Mislim da ste vi, vaša generacija, oportunisti. I da će to što imamo jednopartijsku vlast ovu zemlju teško da košta. Pogotovo što ima i vođu koji se poistovetio sa državom. To je samo Komunistička partija imala u našoj istoriji. Bojim se da ćete u tom oportunizmu da izgubite i vreme i da dovedete zemlju u još teži položaj. Ovoj vlasti se mora napraviti jaka opozicija, da bi bolje radila. A ne samo da hapsi kriminalce, nego da radi drukčije. Jer, ja ne znam koji sektor našeg javnog života funkcioniše. Ne znam…

Ali, kada nema opozicije u klasičnom smislu, da li onda treba da se dignu intelektualci, kao što ste se osamdesetih digli vi i ljudi oko vas?

To je pitanje za vas.

Dobro, ali vi ste bili generacija koja se jednog dana probudila i granica se pomerila 500 kilometara na zapad. A mi smo generacija koja se jednog dana probudila i granica je bila do nas. I u mentalnom i u svakom drugom smislu. Da li, zato, verujete u ovu generaciju ili je vidite kao „drugačije Srbe“?

Ima tu nešto. I meni se čini da postoji ozbiljna promena, i da je vaša generacija hedonistička i apolitična više nego što sme.

Vukašin Katić, ipak, u romanu kaže da je najveći problem Srba što smo se „pretovarili ciljeva i pretovarili politike“. Da li je onda i dobro da se malo „odtovarimo“ politike?

Ja pre mislim da je ovo vreme u kojem su mladi zbunjeni.

Da li i zato što nose beleg iz devedesetih, za koji nisu krivi?

Sigurno. Vi to bolje znate od mene. Te proklete devedesete su jedan rez u vašoj kolektivnoj svesti. Čini mi se da ste se, u neku ruku, i depolitizovali pod uticajem tog poraza.

I šta bi onda Dobrica Ćosić rekao, šta je danas najveći srpski nacionalni interes?

Mir je najvažnija stvar. Kao i ekonomski razvoj.

Ili kao što Vukašin Katić kaže „fabrike i profesori“…

Vi nemate dva života, on sada pripada vama, i ako ne ostvarite sebe, izgubljeni ste. Da li ste vi zaista osuđeni da živite u zemlji bez posla i da li se vašoj generaciji put u inostranstvo nudi kao jedina nadoknadu za ovu bedu? Strašna je to kazna za jedan naraštaj. Vi niste krivi za politiku vašeg dede, oca i moju. I nepravedno ispaštate.

A rešenje?

Zalažem se za mobilizaciju celokupne umne i moralne snage vašeg naraštaja. Za ujedinjenje njenih potencijala i za njeno organizovanje, institucionalizaciju. Jer ta velika, a slepa snaga, bez sistema, ne znači ništa sama po sebi. Međutim, ja ne vidim da se borite u tom pravcu. Vi i ne pokušavate da se organizujete. Ali, ta organizacija ne sme da bude partijskog karaktera. Partija je partikularna i egoistična svest.

Budući da ste još 1968. videli jasnu sliku narednih dešavanja, šta danas predviđate za narednih 20 godina?

Imam mnogo nedoumica. Nemam jasan stav. Moja generacija je otišla. Kao politički faktor, moju generaciju treba izbrisati. Ja je brišem. Moje su sve nade u vama. Odlučno sam na vašoj strani.

Imali smo pokušaj Borisa Tadića da vladaju intelektualci iz kruga dvojke. I kako je to bilo?

Želja za popularnošću je bila ograničavajuća sila za njegov uspešan rad. On je po svom obrazovanju, dobroti, pameti, po građanskim vrlinama, mogao mnogo više…

Boris Tadić u intervjuu Nedeljniku kaže, međutim, da je njegova politika nastala na temelju razgovora iz njegove kuće. Da li ste vi to prepoznali kod Tadića?

Boris Tadić u mnogim aspektima nije uvažio politiku svoga oca i moju.

Kada pričamo o budućnosti Srbije, vaš prijatelj Noam Čomski je za Nedeljnik, reagujući na vaše zapažanje da Evropom vlada neka nova srbofobija, rekao da Srbija ne treba da ide u Evropsku uniju, jer nas ona ne želi. Vidite li Srbiju u Evropskoj uniji?

Ne vidim. Očekujem više razumevanja za Srbiju iz EU, ali ona stalno šalje ultimatume. Diplomatija EU prema Srbiji je diplomatija ucena, što vređa našu zemlju ali pokazuje i kratku pamet vođa EU. Jer, to je balkansko pitanje, a Srbija je centralna sila Balkana. Odlukom da pravi Veliku Albaniju u srcu Evrope, Evropska unija radi protiv same sebe.

Čomski je u istom intervjuu pokušao da razveje mitove o „saveznicima“ i „prijateljima“ Srbije – iste one o kojima je u „Vremenu smrti“ razmišljao Vukašin Katić, i iste one o kojima u „Vremenu zla“ promišljaju Slobodan Jovanović i Dragiša Vasić. Ko je danas najveći srpski prijatelj… A ko srpski saveznik? Kako o tome promišlja danas Dobrica Ćosić?

Generalno, mi nemamo prijatelje. Imamo prijatelje kao pojedince, ali ne i države.

I da li je onda najveći srpski usud što ni najveći intelektualci ne mogu da shvate kako funkcioniše svet? I da se prema tome postave?

To je tačno. Ne možemo. I nikad nismo ni mogli… Ni u Prvom svetskom ratu. Ni 1999. Ni danas…

nedeljnik.rs i kurir.rs

Ostavi komentar

Ostavite Komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Više u Politička dijagnoza

Najčitanije na intervju.rs

Facebook

Tagovi

Na Vrh