„Ja imam tri velike patnje: brzo shvatam, duboko sam sentimentalan i imam potrebu da budem okružen pametnim ljudima, a to nije uvek lako“, govorio je veliki Mihiz.
Poslednjih godina života Mihiz se povukao u ćutnju, koja je govorila više od reči, i „umro od namere da umre”, kao što je to učinio i Crnjanski, koji je odbijao da prima lekove.
U poslednjem telefonskom razgovoru sa novinarom Milom Gligorijevićem, negdje tokom svoje višegodišnje apsolutne samoizolacije, Mihiz je rekao: „Svaki čovek uradi i nešto dobro, poneki čak i nešto značajno, ali najviše u životu ima ničega. Ja više ne gledam ni kroz prozor. Ne čitam. Ne pišem. Čekam da me onaj odozgo pozove.“
Danas izgleda sasvim nezamislivo da književni kritičar ima takav uticaj na pisce i na čitaoce kakav je pre nekoliko decenija imao Borislav Mihajlović Mihiz.
Pišući o sebi, Mihiz govorio o drugima (Autobiografija o drugima), a birajući o kome će da piše, na neki način progovarao je o sebi.
Navršilo se 20 godina od smrti ovog visprenog Sremca volterijanskog duha, kao i 70 godina od početka njegovog književnog rada (prvu knjigu poezije objavio je 1947. godine).
Za Mihiza se u Klubu književnika pričalo da određuje sudbinu srpske literature. Profesor Vladeta Janković za Mihiza je govorio da je ovaj „blagorodni cinik” zapravo širom otvorio vrata modernim strujanjima u poeziji i prozi. Žalio se da je lenj, ali je kvantitativno uradio zapravo više od nekih koji se smatraju vrednima”, pisao je Janković.
Rođen u svešteničkoj porodici 17. oktobra 1922. godine, u Irigu, Mihiz je pohađao Karlovačku gimnaziju, a zatim Filozofski fakultet u Beogradu. Radio je u Vukovom i Dositejevom muzeju, bio je i upravnik biblioteke Matice srpske, umetnički direktor „Avala filma” i umetnički savetnik u „Ateljeu 212”.
O značaju Mihizovih književnih kritika govori i rečenica srpskog nobelovca Ive Andrića da je tek posle Mihizovog teksta o romanu „Prokleta avlija” shvatio šta je napisao.
Izvor: intervju.rs
