Povežite se sa nama

Ne budi klevetnik, ne ogovaraj

themes.com

Društvo

Ne budi klevetnik, ne ogovaraj

U dubini duše smatrajući sebe nepogrešivim analitičarima tuđih vrlina i nedostataka, opisujemo ličnost drugog čoveka kao naučnik infuzoriju, koju razgleda pod mikroskopom. Ovaj oblik gordosti je strast koja ništavilu daje mogućnost da se ocrnjujući druge divi sebi. Gotovo uvek osuđujući druge, klevetnici pravdaju sebe time što se „bore za pravdu“. Međutim, u stvari radi se o patološkoj unutašnjoj prljavštini samih sudija-klevetnika. Ovakvi ljudi liče na crve koji jedu leš.

Piše: Arhim. Rafail Karelin

Na ovo nas poziva deveta zapovest. Na slovenskom jeziku ona zvuči mnogo dublje i tačnije: „ne poslušestvuj na druga svojego svidetelstva ložna.“ Ovde su prisutne dve misli ili dva principa: drugi čovek je drug i svaka lažna reč o njemu je kleveta.

Direktno značenje zapovesti je: „Ne izgovori svesno laž u cilju da obrukaš čoveka, ne laži na sudu, ne širi tajno lažne glasine, ne pretvaraj svoj jezik u zmijin žalac koji ranjava ljude.“ Međutim, dok zmija pogađa samo svoju žrtvu u čiju krv pušta, otrov klevete truje mnoge, truje duše onih koji slušaju ovog čoveka i opšte s njim. Kleveta liči na zaraznu bolest, koja se prenosi sa jednog bolesnika na drugog. Zbog toga je car David rekao na pouku nama: „Onoga koji tajno kleveće na svog bližnjeg isteraću“. Sveti oci su govorili: „Ne stidi se da prekineš klevetnika. Slušajući ga saučestvuješ u kleveti.“ Ljudi, pošto su sami pogođeni grehom, sude o drugima po sebi, zato što rado veruju kleveti. Osim toga, dva poroka koja su nam svojstvena – gordost i zavist – tajno žele poniženje i sramotu drugih ljudi kako bi čovek mogao da se naslađuje mišlju da je navodno bolji od drugih. Zbog toga se čovek obično hvata za klevetu kao za ukusnu hranu.

Gospod je zapovedio: Ne sudite. U svakoj osudi čoveka sadrži se kleveta. Mi ocenjujemo čoveka kao nastavnik na ispitu – studenata, donosimo mu presudu, kao sudija prestupniku, govorimo o njemu tako kao da vidimo najskrivenije kutke njegove duše ili kao da je sav njegov život otvoren pred nama. Za svoje pretpostavke o čoveku, netačne i klimave, zasnovane ne toliko na činjenicama koliko na našem ličnom odnosu prema njemu, simpatiji ili antipatiji, tvrdimo da su stvarnost. U dubini duše smatrajući sebe nepogrešivim analitičarima tuđih vrlina i nedostataka, opisujemo ličnost drugog čoveka kao naučnik infuzoriju, koju razgleda pod mikroskopom. Osuda je jedan od oblika ispoljavanja gordosti, to je strast koja ništavilu daje mogućnost da se ocrnjujući druge divi sebi. Često se ljudi okupljaju upravo radi osuđivanja. Kako živahna postaju njihova lica kad govore o ljudskim slabostima ili porocima! S kakvim likovanjem donose novosti o svojim komšijama, kao plen na zajednički sto! Gotovo uvek osuđujući i klevećući druge pravdaju sebe time što se „bore za pravdu“. Međutim, u stvari ovde ne govorimo o osuđivanju poroka, već o patološkoj unutašnjoj prljavštini samih sudija-klevetnika. Ovakvi ljudi liče na muve, koje puze po tezgi na kojoj leži meso ili na crve koji jedu leš.

Izvor: intervju.rs

Nastavi da čitaš
Slične teme...
Ostavi komentar

Ostavite Komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Više u Društvo

Najčitanije na intervju.rs

Facebook

Tagovi

Na Vrh