Povežite se sa nama

intervju.rs

Naše nebo počinje ovde

U Fokusu

Naše nebo počinje ovde

dessertdivachronicles.com

Naše nebo počinje ovde

Ivan Bunjin spominje u knjizi „Selo“ neku gluvonemu ženu koja je dobila na poklon raskošnu svilenu maramu. Žena je bila prilično ograničena i žao joj je bilo da tu skupocenu maramu nosi sa lica, nego je nosila samo s naličja, sve očekujući da će joj se nekad ukazati prilika da je pokaže svetu u svemu sjaju. Ali, kao i svaka stvar, svilena marama nije bila večna, i ona se tako s naličja iskrzala i pocepala, a da je ona jadnica i nije ponela s lica. – Tako radi, piše Bunjin, i većina od nas. I mi smo dobili na poklon divan dar – život. Međutim, mnogi postupaju s tim darom kao ona nerazborita žena – prožive čitav život s naličja, s njegove ružnije strane.

Piše: Hrizostom Vojinović

Kada je Evgenije Onjegin u poodmaklim godinama pogledao za sobom – na svoj prazan, besplodan život, kada je sagledao kako je samo s malo više pameti sve moglo biti daleko lepše i daleko drukčije, on je s uzdahom kazao:

– A, sreća je bila tako blizu!

Da, istinski život je često tako blizu nas, a mi mu nerazumno okrenemo leđa. Živi se posle ove u nekoj nadi: biće bolje, iskrsnuće neko čudo; razvedriće se dani; poneću i ja svoju lepu maramu s lica, a ne s naličja. Ali život polako odmiče bez promene na bolje. Prolaze dani prazno, tupo, bez istinskog stvaralaštva, bez radosti, bez lepote.

Kraj puta kojim je jednom Spasitelj prolazio zelenilo se smokvino drvo i On mu je prišao u nameri da utoli glad, ali na smokvi nije bilo plodova. I On, koji je toliko blagosiljao, prokleo je to drvo koje je samo listalo, a ploda nije imalo (Mat. 21, 18- 19). Tako nosi na sebi pečat nekog prokletstva i svaki život koji samo spolja liči na život. Tako je, u neku ruku, uklet i čovek koji tek samo vegetira, koji radi koliko baš mora, tek da bi se održao, a ne stvori ništa što bi ga prevazišlo i od njega ostalo.

Istina, na svakom se poslu može poslužiti Bogu, ali blago onome ko se oda onome što može do smrti da radi s voljom i ljubavlju!

Malog Mikelanđela su roditelji dali u gramatičku školu, a on je osećao da ga je Bog pozvao da bude umetnik i sve je vreme provodio u crtanju i obilaženju radionica slikara i vajara. Na slikanju i vajanju su ga „zaticale noći i nalazile zore“, kako pišu njegovi biografi, i nije osećao umor, jer je radio ono za šta je bio rođen, ono što je voleo, ono što mu je postala jedina životna strast i – ubrojao se u najveće umetnike sveta.

Mladi Edison je bio prvo prodavac novina, pa trgovac, novinar i štampar, dok nije otkrio da mu je Bog dao pronalazački dar. A tada se tako strasno odao tome poslu da je na ponekom izumu radio i po dvadeset časova dnevno i ostavio svetu oko hiljadu i dvesta pronalazaka koje mi i danas koristimo.

Drugi uslov za istinski život jeste čovekovo raspoloženje duše.

Kada se jedan sveštenik koji je često menjao mesto službovanja obratio Vladici Nikolaju za novi premeštaj, Vladika mu je rekao: „Premestio bih ja tebe kad bih bio siguran da nećeš na to novo mesto povesti i sebe sa sobom“.

Samo kada čovek s voljom radi svoj posao, kada ga ne grize duševni bol i kada istinski voli, život mu nije izgubljen, nego na njega „pada ona tiha božanska svetlost, te postaje svetao, lep i vredan življenja“. Jer, „naše nebo počinje ovde“.

Izvor: intervju.rs

Ostavi komentar

Ostavite Komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Više u U Fokusu

Najčitanije na intervju.rs

Na Vrh