Već posle prvog dana i koncerta Liama Gallaghera znao sam da je ovo moj poslednji Exit. Onog trenutka kada su zasijali displeji na telefonima koji snimaju „Wonderwall“ bilo je očigledno da je velika većina došla da bi čula tu, kao i onu drugu stvar koju nadrkani mlađi brat ipak nije svirao. Manje više isto se dešavalo i sa ostalim hedlajnerima na Mejnu. O Dance areni nisam kompetentan da govorim u muzičkom smislu, o publici malo kasnije…
Šta se to desilo s Exitom i zašto više neću ići gore? Prvo i najvažnije, mator sam. Priznajem to potpuno iskreno, dok još uvek imam malo zdrave pameti. I bez namere da lamentiram nad mladošću i muzikom koja je u moje vreme bila kul dok je ova sada sranje, pišem ovo kao (na ovaj ili onaj način) učesnik svakog Exita do sada i kakav-takav poznavalac muzičkih zbivanja. I iskreni poštovalac svega što je Exit postigao i značaja koji je, posebno ranih dvehiljaditih, imao za stvaranje nekakve pozitivne slike o Srbiji i Novom Sadu.
U vreme kada je održan prvi, mnogi ga zovu i „nulti“ Exit, današnja publika ili nije još bila rođena ili je gledala Teletabise. Mi smo išli redovno na tvrđavu, uglavom ponešto i radili gore, ali je suština bila ta da i kada nije bilo naših omiljenih bendova, mogli smo na Mejnu u deset, kasnije i u ponoć, da gledamo neki baš dobar koncert. Onda bi se još malo promuvali po drugim stejdževima, izblejali u Slaćkari i Viribusu i išli kući. Poneko bi se, jeste, zaleteo i na Dens arenu. Ok, nemam ništa protiv, zaista. Ali govorim, onako, generalno… Onda su stvari počele da se menjaju, DJ-evi su preuzeli primat i Mejn je polako postajao sve manje zanimljiv. Mislim, slažem se da postoji lepota malih stejdževa i talentovanih novih izvođača, ali to nije poenta letnjih festivala. Nije mi neka fora da mi najbolji provod bude na Debelom Precjedniku ili Fiskalnom Računu, zato što takve bendove daleko više volim da gledam u CK 13 ili nekom drugom klubu, jer se tu oseti njihova suština.
Dakle, mali stejdževi su kul, ali velike bine su esencija festivala. I onda su tokom godina i DJ-evi počeli da zauzimaju Mejn, to je s godinama postalo pravilo, a hedlajneri su, mahom u ponoć, bili nekakvi likovi koje ne kontam. Kao što rekoh, znam da sam mator, ali se zaista trudim da i u ovoj hiperprodukciji muzike budem u koraku s vremenom koliko je to moguće. Pratim redovno sve što se novo pojavi i svakog jutra mi dan počinje preslušavanjem novih albuma koji osvanu kao „new releases“ na Deezeru. I tu opet dolazim do opšteg mesta koje mahom svi znamo i prihvatili smo takvo stanje stvari kao neminovnost – albumi više nikoga ne zanimaju. Posebno ne klince. Koji i nisu više klinci. Punoletni su, većina je zapravo „dvadeset plus“, ima nekakav svoj keš i odlazak na festival kao što je Exit nije im ništa drugačiji od izlaska na splav ili u neki od „klubova“. A tamo je „muzika“ koja se pušta potpuno sekundarna i diktirana je trendovima koje postavljaju jedna popularna radijska i jedna sve popularnija televizijska kablovska muzička stanica. Namerno neću da ih imenujem, ali svi ih znamo. Dakle, komercijala. Ok, ali jebemumater nekad je i ta komercijala podrazumevala kvalitetan proizvod koji je, eto, uz to i komercijalan. Mrzeo sam Tinu Tarner i Juritmiks, ali to nije bila kuknjava na autotjunu, uz tralala refren koji zaboraviš za mesec dana. Ili je možda i bilo tako, ali mi je to promaklo, pa sa ovim tekstom potpuno mašim poentu i svi koji ste do ovde izdržali imate pravo da mi oterate tamo gde ionako često idem i ne čitate više ovo.
Da se vratim na misao s početka. Dakle, srž Exitove publike (potpuno je nevažno da li su stranci ili domaći), „sluša“ muziku na Jutjubu i zna jednu ili dve pesme likova kao što su Rag’n’Bone Man ili Jason Derulo ili Elie Goulding ili Johny Newman ili nemam pojma, ko bi ih sve popamtio… Čuli su oni i za Lajama i za Roisin Murphu i za Kilerse, ali isto tako znaju samo jednu, dve stvari. Onda dođe Exit i scenario je otprilike ovakav: preko, dok su još u gradu, uneće u sebe neku nedozvoljenu supstancu, kod gariše ispred mosta kupiće pivo iz kadice i popiće ga dok se popnu gore. Doći će na Mejn i trudiće se da budu jako kul dok Lajam peva stvari Oasisa o kojima oni nemaju pojma, fotkaće se i praviti Instagram stories i sve će biti ultra kul. A onda će doći ta stvar koju znaju i svi će povaditi telefone, umesto da se bar uz tu jednu pesmu koja im je poznata, dozvoli, provesele. Nije to samo sa Lajamom desilo, kao što napisah na početku, manje više je to bio slučaj sa svim hedlajnerima. Ako dve trećine tih što su snimali ikad pogledaju taj snimak, evo tu me seci. Eventualno će da završi kao još jedan Instagram stori. U međuvremenu će to što su uneli u sebe početi da ih vozi i zaroniće u grotlo Dens arene, pa udarnički ko dokle izdrži…
I to je to. Muzika je danas, kao i gotovo sve ostalo što se javno nudi, čist fejk. Kao što je fejk i instagram stori. Stvar toliko ograničenog trajanja da je besmislena. Ponoviću da ni ja, kao ni svako ko je držao do sebe, nisam voleo da mi matorci kenjaju kako su bendovi koje ja slušam sranje, ali sam imao svest o tome da to treba da bude nekakva trajna vrednost. Bez ikakve želje da sudim o tome kakva je muzika danas, jednostavno mi je žao i krivo mi je i teško mi je što tog parametra više nema. Plaši me to, majke mi, jer to nije trend samo u muzici. Sve je danas i odmah, sutra je već nešto drugo i trajnih vrednosti nič. A one su neophodne da bi društvo funkcionisalo. Da nam generacije pre nas nisu ostavile infrastrukturu danas bismo se podavili u prašini. To, fakat, danas nije bitno. Daj sve sada i boli me uvo za sutra. Zato ni muzika ne može da bude drugačija. „Kakva je publika takva je stvar“, to smo već čuli, je l’ da?
Opet, kažu neki dragi ljudi, šta se ložiš, sve je to zabava. Tvoj je problem što u svemu tražiš smisao, pa i u zabavi. Ljudi dolaze na Exit da se zabave, imaju valjda nešto drugo u životu što im je važno. Jeste, tako je. I čak i to mogu da prihvatim, kad nekako ne bih u stomaku osećao strah od toga da se danas više ni u čemu ne traži smisao.
Dugo sam se opirao odustajanju od odlazaka na Exit. Ali jasno je, nije to više za mene, I’m too old. I znam da nisam otkrio toplu vodu, odavno su mnogi moji poznanici doneli tu odluku. Jer festival je koncipiran tako da bude komercijalan i uspešan, tu nema dileme. I to radi posao. Svake večeri bilo je pedeset i više hiljada ljudi, najveći broj stejdževa je solidno posećen, problemi u organizaciji koji maltene od početka postoje i dalje su tu, ali nikad nisu postali toliko veliki da dovedu održavanje Exita u pitanje. Posao i trud koji je uložen su ogromni, nije uopšte lako opstati u državi u kojoj živimo, ali rezultati su tu i kapa dole.
