Povežite se sa nama

intervju.rs

Kupiš firmu, dobiješ pola grada: Trik kojim stranci uzimaju srpsku zemlju

Društvo

Kupiš firmu, dobiješ pola grada: Trik kojim stranci uzimaju srpsku zemlju

medcenterblog.uvmhealth.org

Kupiš firmu, dobiješ pola grada: Trik kojim stranci uzimaju srpsku zemlju

Stručnjaci upozoravaju da strancima nije ni potreban zakon koji će im dozvoliti kupovinu naše zemlje, pošto im je to već omogućio Zakon o privatizaciji. Kupovinom naših poljoprivrednih preduzeća, već se u rukama stranaca našlo između 18.000 i 20.000 hektara obradivog zemljišta.

Autor: Mira Kankaraš Trklja

Kako se i očekivalo, Skupština Srbije će vanredno zasedati 24. avgusta, kako bi u poslednji čas stigla da usvoji izmene i dopune zakona o poljoprivrednom zemljištu. Već je poznato da 1. septembra ističe rok do koga Srbija mora da u zakon pretoči obavezu iz Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju (SSP) EU kojom omogućava prodaju zemljišta državljanima Unije.

Učestale kritike domaće javnosti zašto se to radi u poslednji čas i bez javne rasprave o tako važnom pitanju, zamenile su opaske o predloženim rešenjima kada je konačno predlog zakona 16. avgusta ušao u skupštinsku proceduru.

Pre svega je zamereno da izmene zakona, urađene u nameri da se državljanima EU koliko je god moguće oteža kupovina našeg poljoprivrednog zemljišta, ne sprečavaju strane kompanije, firme i ostala pravna lica. Odnose se, kažu kritičari, samo na fizička lica.

U odgovoru na pitanje zašto je to tako, predsednik skupštinskog Odbora za poljoprivredu, koji je iz redova vladajuće Srpske napredne stranke, Marijan Rističević, kaže da tehnički nije izvodljivo da zakonom budu obuhvaćena pravna lica.

„Ceo zakon se odnosi na preciziranje SSP-a, a u SSP-u nema nikakvog govora o pravnim licima. SSP je akt koji je potvrdila Narodna skupština, i sada se bavimo zakonom koji precizira njegovo sprovođenje, odnosno obaveze koje smo preuzeli prema državljanima EU“, objasnio je Rističević Sputnjiku.

U ovaj zakon, kategoričan je, nije moguće ugraditi odredbe koje se odnose na pravna lica.

Da li je onda prodaju zemlje strancima moguće ograničiti drugim propisima? Stručnjaci, naime, već dugo vremena upozoravaju da strancima nije ni potreban zakon koji će im dozvoliti kupovinu naše zemlje, pošto im je to već omogućio Zakon o privatizaciji. Kupovanjem naših preduzeća u oblasti poljoprivrede, izračunali su da se već u rukama stranaca našlo između 18.000 i 20.000 hektara obradivog zemljišta.

To su čak i ilustrovali mogućom situacijom u slučaju privatizacije Poljoprivrednog kombinata Beograd, koja je aktuelna i za šta su stranci pokazali interesovanje. U slučaju kupovine, uknjižili bi i više od 20.000 hektara zemljišta tog kombinata, što, praktično, predstavlja polovinu Palilule, po površini najveće beogradske opštine.

Jesu li onda efekti zakona koji onemogućuje državljaninu EU da kupi više od dva hektara zemlje simbolični kada ostaju na snazi zakoni po kojima strane firme kupovinom domaćih mogu da dođu do hektara i hektara oranica? Rističević na to pitanje odgovara kontrapitanjem. A šta ćemo onda sa ovde registrovanim pravnim licima u čije su vlasnike kasnije upisana i strana pravna lica, poput MK Grupe, u kojoj, kaže, Miodrag Kostić ima najmanji udeo u vlasništvu.

„Kada Nemac ovde osnuje firmu, to je srpska firma. Ako je srpska firma postala vlasnik srpske zemlje, ne znači da je Nemac vlasnik, nego firma koju je osnovao Nemac“, kaže on i dodaje, isto kao kada neko od naših državljana osnuje firmu na Devičanskim ostrvima, ili Kipru, Švajcarskoj. To je tamošnja, a ne srpska firma.

Na podsećanje da je Mađarska čak i Ustav promenila da bi zabranila prodaju zemlje strancima, a onu koju je u međuvremenu prodala — otkupljivala, predsednik skupštinskog Odbora za poljoprivredu kaže da je to uradila tek kada je bila punopravna članica EU i kada joj je pozicija bila znatno jača nego što je to kada ste zemlja-kandidat.

On smatra da Srbija, ipak, propisima štiti svoj prirodni resurs. Tako, dodaje on, zemljište u državnoj svojini ne može niko da kupi osim fizičkih lica koja su državljani Srbije.

Stranci ne mogu da kupe državno zemljište, ali mogu da ga zakupe do 30 godina ako ovde prethodno osnuju firmu i pod uslovom da godišnje investiraju 3.000 evra po hektaru u prerađivačku industriju.

Rističević napominje da je, kada se svojevremeno pisao Zakon o privatizaciji, prvobitno je bilo dogovoreno da poljoprivredno zemljište uopšte neće biti uključeno u slučaju prodaje poljoprivrednih firmi. Kreatori zakona su to potom promenili, kaže on, i ilustruje da je zahvaljujući tome Miodrag Kostić za tri evra kupio šećeranu, ali i dobio 164 hektara kod Kovačice.

Tako je, dodaje on, 300.000 hektara prodato za 50 miliona, što je manje od 200 evra po hektaru. Nije, napominje on, problem da stranac u Srbiji osnuje firmu, koja će biti domaće pravno lice, koje će raditi po našim uslovima. Firme se menjaju, prodaju jednom, drugom, trećem.

„Nemački ’Tenis‘ je uzeo zemlju u zakup na 30 godina. Cena koju mora da plati je minimum 184 evra po hektaru, jer ne može biti manja od prava prečeg zakupa za naše. Može biti samo veća, ako je zemljište prve i druge klase 207 evra. To je godišnji zakup. A da ste 300.000 hektara izdali, dobijali bi oko 60 miliona evra godišnje puta 30 godina, što je 1,8 milijardi evra za zakup. A prodali smo je, i dobili 50 miliona zajedno sa objektima“, računa Rističević.

On zaključuje da je SSP i zamišljen tako da bi se zemlja koja je kupljena za male pare prodala 50 puta skuplje od početne. Ko to strancu, državljaninu EU koji je platežno sposoban, može da ponudi 50.000 hektara, pita Rističević i dodaje — samo tajkuni koji su i učestvovali u privatizaciji.

Zato je Srbija i bila jedina zemlja koja je 2007. parafirala, a 2008. potpisala SSP, tako da s prodajom zemlje državljanima EU počne već četiri godine po njegovom stupanju na snagu. Da pojedinci što pre dođu u situaciju da zarade na preprodaji zemlje, bez obzira na to da li će Srbija u međuvremenu postati članica Unije. Ostale države su to učinile tek po ulasku u EU, i to s moratorijumom na prodaju zemlje koji je uglavnom iznosio 10-12 godina.

„Malo po malo Srbija ipak pooštrava uslove kako bi zaštitila svoj prirodni resurs“, zaključio je Rističević.

Izvor: rs.sputniknews.com

Nastavi da čitaš
Ostavi komentar

Ostavite Komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Više u Društvo

Najčitanije na intervju.rs

Facebook

Tagovi

Na Vrh