Najveća prevara bradatih akrepa? Crna rupa srbske duhovnosti? Ili pak preteča Neptunes-a, ideološki praotac Rika Rubina? Ili da se manemo filozofskog masturbiranja i priznamo i sebi i drugima, javno, naglas, da je u pitanju jednostavno odlična muzika!
Autori: Nikola Korać, Ognjen Lopušina
Duša nas boli što o ovoj temi i dalje ne možemo civilizovano da popričamo a da ne balansiramo na tankoj žici sa koje se nikada jasno ne vidi da li se sprdamo, ili jednostavno volimo da kontriramo kontre radi. U suprotnom bismo mogli da promišljamo kakav uticaj je zaista ostvario zvuk Južnog vetra kao i ko je sve uticao da on bude baš takav. Retko koji fenomen na folk sceni na tako transparentan način pokazuje koliko je besmislen kultur-rasizam koji postoji među pripadnicima elita (svih do sada postojećih). Nigde kao kod Južnog vetra se ne javljaju te neke muzičko-društvene sinapse koje prkose zdravom razumu. 6-degrees of Kevin Bacon bi u ovom slučaju bio maksimalno 2-degrees of Mile Bas. Ako je neko još i mogao kao egzibicionizam da prihvati Vladu Divljana i (tamo nekog arhaičnog “naturščika”) Jahiju Gračanlića mislim da ni najliberalniji umovi neće napraviti vezu između Sinana Sakića i Pop mašine.
Sve je počelo početkom 1980ih. Šaban Šaulić je, realno, snimio 85% svojih hitova, Miroslav Ilić, što se nas tiče, iza sebe već ima sve što je vredno pomena, Minimaks je možda tek upoznao Fahretu Jahić, a Svetlana Veličković popunjava đačke spomenare.
Kvaka je prošao zenit svog stvaralaštva, a kolosi bosanske muzike pokušavaju da skapiraju koji je fazon sa tom novokomponovanom muzikom (uglavnom sa osrednjim uspehom). U isto vreme počinju Idoli, Kineski zid, Videosex, Disciplina, Oliver Mandić, Boban Petrović i mnogi drugi.
Umro je drug Tito. Trenutak je kao stvoren za revolucionarne promene.
Ovde negde počinje i priča o Južnom vetru. Iako je kod najšire publike uglavnom prepoznat kroz lica i glasove pevača, alfa i omega ovog muzičkog sastava bio je i ostao legendarni Mile Ilić – Mile Bas. Krajem sedamdesetih ovaj talentovani muzičar dolazi iz Leskovca u Beograd, sa već ozbiljnim kafanskim stažom tokom kojeg je ispekao zanat i stekao reputaciju. Ubrzo postaje član tada vrlo popularnog ansambla Ace Stepića u kojem između ostalih upoznaje i Savu Bojića (ex Pop Mašina) sa kojim će zajedno uplivati u novu avanturu.
Osim toga što je prepoznat kao vrhunski instrumentalista i studijski muzičar, Mile Bas se pokazao i kao veoma talentovan autor. Paralelno sa radom u već pomenutom ansamblu Ace Stepića osniva i spin-off bend po imenu “Košutnjak” iz koga će nastati najznačajnija jugoslovenska grupa svih vremena (ne, ne…ne Disciplina kičme) – Južni Vetar.
Prvi singl pod novonastalom firmom snima upravo Mile, ali bez većeg uspeha. I poput Murinja koji je svoj fudbalski potencijal ostvario tek kada se preselio na klupu, tako je i Mile svoje najveće domete ostvario sa pozicije iza miks pulta koji se nalazio u njegovom beogradskom studiju situiranom u ulici Idire Radi…ovaj Gandi br.2.
Kao i svaki iskusni strateg Mile je svoj “stručni štab” pojačao nekim od najzvučnijih imena sa narodnjačke ali i pop i rock scene. Pomenimo samo neka: Boki Milošević, Aca Šišić, Dragan Stojković-Bosanac, Josip Boček (of Korni grupa fame) i mnogi drugi, ali je ipak dolazak Perice Zdravkovića označio početak najsjajnijeg perioda u istoriji grupe – kompletiran je triling asova Mile-Sava-Perica koji će sledećih desetak godina harati top listama bivše Juge. (matori, postojalo je nešto i pre Futa-Zlaja-Marina trija)
Već taj prvi singl Ansambla Južni vetar nagoveštava u kom pravcu će se stvar kretati. Južnjački ritam i tu i tamo nagoveštaj onoga što ćemo u mnogo radikalnijoj meri videti koju godinu kasnije (buzuki, muško horsko pevanje,…).
A onda dolazi 82. godina i prvi Sinanov album Miko druže moj. Da je 1982. postojao Twitter imamo preskordiciju da bi eksplodirao.
Čega tu sve nema, majko božija… Pre svega tu je anđeoski glas Sinana Sakića, koji u mnogo čemu definiše ceo žanr. Sinanu je ovo bila 2. ili 3. ploča i fascinantno je koliko je produkcija Južnog vetra od njega napravila biće polubožanskog karaktera. Pre toga sarađivao je sa “konvencionalnim” autorima i tih nekoliko pesama su nešto što bi mogao da otpeva bilo ko od pevača B lige iz bilo koje diskografske kuće. Nema tu ni najmanje egzotike, ne vidi se ni izdaleka nikakav Sai baba, niti bilo šta slično. Kod Juve-a međutim muzički ima svega, tu je sevdah dostojan Himza Polovine, zatim sjajna obrada Janičara koja nam je oduvek više prijala od pomalo uštogljene Cunetove verzije. Dok Sinan peva čini nam se da janičar lično peva o ponovnom susretu sa majkom i ta egzistencijalna drama se bez posrednika odigrava pred nama. Osim istoimene pesme u Ako nemaš srca idi bukvalno kao da će svakog trena da se pojavi Um Kaltum… a onda harmonika koja ne bi posramila ni jednog Jovicu Petkovića (ne znaš ko je Jovica Petković??? Get a life!).
Nije sve, međutim išlo baš glatko. Nakon prodatih 2000 kaseta stvar je kanda malo zapela, sve dok izvesna firma iz Tuzle nije naručila 5000 primeraka nakon čega se cela priča zahuktala. Skoro 100 hiljada prodatih kaseta kasnije svima je bilo jasno da revolucija narodne muzike može da počne.
Od tog trenutka počinje zlatni vek Južnog vetra i traje sve do kraha zemlje i tržišta početkom zlokobnih 90ih. Iako su članovi benda bili Srbi iz Srbije, većina pevača dolazila je iz Bosne (iz sva 3 naroda) tako da su današnjim rečnikom imali veliki reach. Na tekstualnom planu stvar je stajala dosta mršavije najviše iz razloga što za razliku od muzike nije dolazila od istog autorskog tima već je maltene svaki pevač outsource-ovao svoje albume. Kao kod Miroslava i Šabana pre njih ovde sve manje ima stada, pomeljara, rogozi, plašćenja a mnogo se više čuprica vrti oko opštih mesta kao što su #boem #crvenovino #prevara #ljubavizdaleka #secanjenanju/njega #izdaja #rat #brat. Tu i tamo se stidljivo koketira sa klasnom borbom (bogate devojke i siromašni momci) i kockom (Mile Kitić je izgleda bio dosta blizak tim krugovima) a sve je uglavnom natopljeno alkoholom. Eno ga pun Youtube komentara u kojem se “kunu” Šemsa, Sinan, Mile zbog izgubljenih jetri, bubrega i nepoloženih ispita. (“…ja zbog ove pesme nemam fasadu na kući.”)
I dok je tekstualni deo ispoštovao standarde esnafa, muzička linija je bila daleko ispred svog vremena. Ludački miks rock gitare, ritam mašina, sintova i neizbežne harmonike koji do tada nije postojao u narodnoj muzici, eklektički miks inostranih uticaja… Ovde bi trebalo istaći jedan autentični autorski izraz i iskonski talenat za stvaranje muzike kao i nekoliko paradoksa koji u svom sudaru daju taj prepoznatljivi Juve zvuk – osim pomenutih spojeva simfo-roka i narodnjaka, ritam mašina i Osmanskog carstva tu je i ta pomalo čudna DIY produkcija, tako svojstvena ekipi iz Indire Gandi 2. Naime te ploče, iako prodavane u stotinama hiljada primeraka, uvek zvuče kao totalni andergraund u poređenju sa albumima drugih kolega sa estrade. Kada svemu pridodamo i video sekciju i departman za grafički dizajn dobija se jedna zaokružena slika o tom neverovatnom spoju amaterizma i profesionalizma. Ni na jednom polju svog delovanja JV se nije bavio šminkom i ulepšavanjem stvarnosti – čini se da im je bilo najbitinije da svoje ideje što brže i što iskrenije prenesu publici.
Rastuća popularnost vrlo brzo uvela ih je u hiperprodukciju koja je za današnje pojmove hiperbolična. Svaki album pevača prve petorke prodavao se u tiražu od preko pola miliona primeraka a svaki od pevača je izbacivao najmanje jedan album godišnje. Kontrola kvaliteta naravno nije mogla da bude baš besprekorna ali je svaki album imao makar jednu pesmu koja je ostala zabeležena kao antologijska. Sa druge strane bilo je i neverovatno uspešnih perioda, poput onog iz 1985/86 kada su gotovo svi pevači izbacili vrhunske albume (Sinan čak dva!) sa kojih su ostali hitovi za sva vremena.
Iako je odnos sa publikom bio kao iz snova, kerberi iz kulturnih SIZ-ova i drugi čuvari časti kategorisali su ovu produkciju kao šund što je onemogućavalo konvencionalno reklamiranje ali je čini nam se kao nuspojavu imalo ukidanje distance između publike i autora (ovo se u mnogome tokom vremena izmenilo tako da su Dragana Mirković i Mile Kitić postali ne samo punopravni članovi showbiz sveta već su se dobrano povezali za predstavnicima “vrhunske” kulture). Sinan je najduže bio na tom outcast sranju. Zanimljivo je spomenuti i da je, i pored neverovatne popularnosti i stalnih zahteva publike, Južni Vetar održao samo jednu vrlo kratku koncertnu turneju 1986.
Početak rata označio je kraj ove muzičke epopeje. U vremenu u kojem su niske strasti preplavile zemlju nije bilo mesta za ljubav koju su Mile, Sava, Perica i pevači štedro delili sa publikom. Svi pomenuti akteri aktivni su do dana današnjeg ali realno svi zajedno stoje u senci monumentalnog spomenika koji su sami isklesali 80ih godina.
I za kraj s obzirom na to da ima dosta stručnjaka koji temi vole da pristupe hladno, bezmudo naučnički, mislimo da je dosta bitno produkciju Južnog vetra staviti u kontekst svetske muzičke scene ne bi li na taj način izbegli jalove rasprave o tome da li je ova muzika kriva što smo danas siromašni, ružni i zli ili su pak oni koji to misle zavidni malograđani i čorice. Mile Bas i ekipa nisu stvarali u vakuumu kao ni niko pre i posle njih i prilično je jednostavno proceniti ko je na koga uticao i da li je u pitanju endemska vrsta šunda. Fenomen World music u tom trenutku još ne postoji ali se u mnogim zemljama (pre svega) Mediterana javljaju muzičari koji modernizuju muzičko nasleđe iz kojeg potiču.
Gitarista kraut rock atrakcije, Holger Czukay 79. objavljuje album Movies i na njemu pesmu Persian love, maestralnu kompoziciju nastalu kao mishmash samplova sa nekog arapskog radio Plićaka i svojih gitarskih partija. Verujem da je i Mile ovo slušao i uživao koliko i mi.
Sezen Aksu u Turskoj postaje legenda i svoju karijeru gradi na sličnom miksu turskih etno motiva debelo zašećerenih savremenim pop aranžmanima (čak i više nego kod nas).
Grčki laiko (izrastao iz rebetika) predstavlja muzički uzor par ekselans ali je šteta sto od braće Grka nismo preuzeli i malo više literarne avangarde. Naime rebetiko je nastao početkom 2. svetskog rata i bio je prevashodno glas potlačenih slojeva u kojem su pevali najviše o sitnom kriminalu kao i uživanju lakih droga i kocki. Mislim da je Južnom vetru falilo malo više, građanske neposlušnosti u tom smislu. Materijala je sigurno bilo na pretek. Malo južnije rađao se Rai pokret koji je danas iznedrio planetarno poznate izvođače kao što su Khaled, Cheb Mami (ovo ipak nekoliko godina kasnije). Gej ikona, i generalno mega car, Dalida je u to vreme snimila nekoliko egipatskih “turbo folk” hitova koji su osvajali top liste u zemljama od Holadnije do Izraela. Stidljivo se pomalja Ofra Haza a u Rumuniji zri ceo manele pokret koji je i dan danas hot u evropskim intelektuanim krugovima i tek 10ak godina Ry Cooder otkriva Buena Vistu. Dakle ako trezveno sagledamo JuVe je hrabro pratio trendove i u mnogo čemu bio ispred svog vremena.
Nije ni čudo stoga da danas tribjut Južnom vetrom uglavnom dolazi od strane avangardnih krugova našeg društva. Đus i Mile Kitić su poodavno braćale koji zajedno gostuju kod Lee Kiš, a po svemu sudeći uskoro će im se tamo pridružiti i l’enfant terrible domaće hip-hop/trap scene Mimi Mercedez (najava dueta sa Miletom Kitićem i Milanom Stankovićem). Puno ljubavi stiže i od dežurnih pregalaca iz off off sektora (Matrijaršija, Mangulica FM, Bensedin…), anonimnih YouTube heroja, gubitnika tranzicije ali i dalje slabo ili nikako sa pozicija elitne kulture. Tako je to sa autentičnim punkom.
Mile hvala ti za hitove, hvala ti za ljubav, hvala ti hvala za sve ♥
Izvor: beforeafter.rs
