Povežite se sa nama

Ispovest ronioca Ivana Karadžića ekskluzivno za intervju.rs: “Kada uđem u pećinu ili olupinu, tačno znam koliki je rizik“

Foto / Privatna arhiva

Intervju

Ispovest ronioca Ivana Karadžića ekskluzivno za intervju.rs: “Kada uđem u pećinu ili olupinu, tačno znam koliki je rizik“

Piše: Aleksandra Katanić

Priča Ivana Karadžića vas sigurno neće ostaviti ravnodušnim, ni prema našem junaku koji živi na ostrvu Ko Tao, niti prema životu. Rođen je u Danskoj, a prošle godine je posle 33 godine posetio Srbiju, domovinu svog oca. Kod nas je došao kako bi posetio rodbinu u Beogradu i Nišu, ali i na formalni prijem kod ministra spoljnih poslova, Ivice Dačića. Do leta 2018. godine, Ivan je obučavao one koji će i sami postati instruktori, a onda je postao poznat  širom sveta, ali ne samo zbog vrhunskog ronilačkog znanja i umeća, već i zbog učešća u herojskoj operaciji spasavanja zarobljenih dečaka u Tam Lung pećinskom sistemu na severu Tajlanda. Naime, tajlandski fudbalski tim od 12 dečaka starosti 11-16 godina, zajedno sa svojim dvadesetpetogodišnjim trenerom, ostao je zarobljen unutar poplavljene pećine usled obilnih monsunskih kiša. Dečaci su bili unutra od 23. juna do 10. jula 2018, godine kada je i poslednji izbavljen. Jedan od hrabrih spasilaca zahvaljujući kojima je drama spasavnja dobila srećan epilog, i junak ovog intervjua, Ivan, dao je mnoštvo intervjua za medije širom sveta, za vreme i posle spasilačke akcije.

-Bio sam deo tima zvanog Evro tim jer je većina nas bila iz Evrope, ali smo zapravo imali i jednu osobu iz Kanade, jednu iz SAD-a i nekoliko ljudi sa Tajlanda. Naša misija je bila da podržimo tajlandske mornaričke Foke i engleski tim. Mi smo bili njihov bek-ap tim. Distanca do dece je bila preduga za boce kiseonika. Naš zadatak je bio da donesemo dodatne boce sa kiseonikom u pećinu i stavimo ih tamo gde ih tajlandske Foke i britanski ronioci mogu uzeti. To je bila jedna od naših misija.

Ovaj hrabri vikinški Srbin napominje da je operacija bila jedinstvena, ne samo zato što su na ovaj način spasavana deca, već i zbog toga što je 13 osoba spasavano odjednom. Hiljade ljudi je učestvovalo u ovom poduhvatu! Takođe otkriva da su deca morala biti podvrgnuta blagim sedativima da bi se sprečili mogući napadi panike koji bi mogli da onemoguće spasavanje.

-Bilo je oko 90, grubo govoreći, 60 ronilaca iz Tajlandskih mornaričkih foka, 30 civilnih ronilaca volontera i, takođe, 8.000 spasilaca. Sveukupno, inženjeri, vojska, instruktori, ljudi koji obezbeđuju  hranu, ako računate svaku pojedinačnu osobu, oko 8.000.

Govoreći prilično skromno, Ivan, koji je u je najnaprednijem ronilačkom rangu, i koji je izronio oko 5.500 puta, kaže da o ronjenju ne zna sve, ali da zna dosta. Na pitanje da li je naučio nešto iz velike spasilačke operacije u Tam Lung pećini, kaže:

-Da, naučio sam dosta o sebi, naučio sam dosta o timskom radu. Moje verovanje u moguće je sada čak i jače. Mislim da ne postoji ništa što ne možemo postići ako zajedno radimo. Timski rad je vrlo važan. Mislim da dvoje mogu više nego jedno, a četvoro više od dvoga, i tako dalje… Ako zajedno radimo na istom cilju, mislim da mnogi lideri širom sveta mogu učiti od nas. Uvek je bolje raditi zajedno nego protiv i mislim da je to verovatno najvažnija lekcija koju sam naučio. Imate Amerikance i Kineze koji nisu tako dobri prijatelji i koji se svađaju oko trgovine, ali u pećini sam video kineske i američke vojnike kako rade jedni pored drugih i mislim da to govori mnogo. U ljudskoj prirodi je da budemo prijateljski nastrojeni prema drugim ljudima i elite mogu mnogo da nauče iz toga. Mislim da treba da se svađamo manje, a sarađujemo više.

Nažalost, jedan od spasilaca, Saman Gunan, je izgubio život tokom akcije. Saman je bio bivši pripadnik tajlandskih Foka koji se penzionisao pre nekoliko godina i čiji je zadatak bio da donese boce sa kiseonikom za dečake. Neki mediji su naveli da je uzrok smrti bio nedostatak kiseonika i da je neku od svojih boca ostavio za decu, na šta naš sagovornik odgovara:

Foto / Privatna arhiva

-To nije istina. Definitivno nije istina! Na ovom ronilačkom nivou, to je isto kao da kažemo da je vozač formule ostao bez goriva. To je tako lako izbeći. Imao sam 5.500 ronjenja do sada i nikada u životu mi nije ponestalo kiseonika. To nam se ne dešava, to je, kako da kažem, ispod našeg nivoa. Mogu se desiti druge stvari, ali ostajanje bez dovoljno kiseonika – ne. U većini slučajeva uzrok nije poznat, u nekima jeste. U Samanovom slučaju nikada nismo saznali šta se desilo. Lista potencijalnih uzroka je gotovo beskonačna.

Ivan nije bio pozvan da doprinese spsilačkoj operaciji, već je se kao i ostali ronioci, prijavio dobrovoljno u sred sezone posla, nudeći svoju raspoloživost, znanje i opremu za više ciljeve – spasavanje ljudskih života. Za svoj podvig dobio je Počasnu plaketu Tajlanda, kao i mnogoa priznanja druga.

-Dobio sam, očigledno najvažnije, priznanje od tajlandskog kralja, ne samo ja već i ostali ronioci. Dobio sam i priznanje oblasti u kojoj živim. U Dubrovniku sam, u ime svih ronilaca, dobio nagradu za međunarodnu saradnju evropske asocijacije spasilaca. Takođe sam dobio nešto i do Dačića, neku dobru rakiju (smeh)… Očigledno sam veoma, veoma srećan zbog priznanja koja smo ja ostali ronioci i ja primili, ali to nije razlog zbog koga to radite. Niko od nas nije to činio iz koristi. Veoma je lepo to dobiti, da me ne shvatite pogrešno, ali najvažnija i najlepša medalja koju sam dobio je to što mogu da vidim fudbalski tim da se ponovo smeje i da su živi danas! Zbog toga sam i učestvovao.

Slušajući Ivanovu priču, teško je ne poverovati da je povezanost između Ivana i morskih dubina oduvek postojala i da je put ronioca i spasioca bio neizbežan. Ljubav prema vodi Ivan je nasledio od mame Ane koja i sama uživa u plivanju i ronjenju. Ivanov otac Milorad, kao tipičan Srbin, više je planinski tip i ne isnteresuje previše za ove aktivnosti.

-Ronio sam i u Danskoj i srećom po mene odrastao sam veoma blizu okeana. On je bio nešto što me je oduvek privlačilo. Dobar sam plivač, a kao dete sam i gnjurio. Naučio sam da plivam kada sam bio veoma mlad. Pitao sam majku, ‘hej, želim da idem na plažu bez tebe, mama. Želim da budem sa velikom decom, jakom decom. I mama je odgovorila da – ‘možeš samo ako naučiš da plivaš.’ Tako da, kada sam bio veoma mlad, mislim 6 godina ili tako, pohađao sam časove plivanja u okeanu. Naučio sam da plivam i to mi je kao tako mladom dozvoljavalo da sam idem na plažu. Voda me je oduvek privlačila i to definitivno nije nešto što delim sa ocem. Njega ne zanima okean, već planina, on je Srbin.

-Ivan među svojim osobinama prepoznaje i neke koje pripisuje svom svom srpskom genetskom nasleđu. Jedna od stvari koju vidim kroz srpsku istoriju je ponos i ja sam sam veoma ponosan i nisam osoba koja odustaje. Ne smeta mi ako je život ponekad težak. Smatram da ponekad teškoće ili pružanje otpora mogu biti dobra stvar. Ako pogledate istoriju Srpskog naroda, videćete da smo imali mnogo nevolja. Istorija Srpskog naroda je dobrim delom borba protiv mnogo jačeg neprijatelja i mislim da to poprilično i ja delim; ne odustajem! Ne zanima me koliko je protivnika na drugoj strani, ako verujem da sam u pravu, boriću se do samog kraja. Tako da definitivno verujem da posedujem deo srpske kulture…

Ranije je Ivan u Srbiji bio oko dvadesetak puta, a pretposlednji put kao trinaestogodišnjak, posećivao je očevu domovinu i ostajao ovde i po mesec dana sa roditeljima, braćom i sestrama. Uprkos divnim uspomenama, malo vremena koje je proveo ovde, ukupno oko godinu i po, ograničava poređenje Srbije i Danske, ili Srbije i Tajlanda.

-Ne znam da li postoje neke očigledne sličnosti između naroda, ali sam srećan što mogu da kažem da sam u sve tri zemlje dobrodošao!

Ivan je prvi put putovao van Evrope 2006. godine kako bi prisustvovao venčanju dobrog prijatelja. Upravo je to putovanje predstavljalo prekretnicu u njegovom životu jer nije bilo planirano, a značilo je njegovu dugoročnu vezu sa ,,Zemljom osmeha“, kako se Tajland još naziva, i Ko Tao ostvrvom (,,Tao“ znači kornjača na tajlandskom). Iako je ronio jedanput u Danskoj, Tajland je bio mesto na kom je usavršio ronjenje.

-Došao sam na Tajland da bih na kraju završio na ostrvu zvanom Ko Tao, gde danas živim. Imao sam malo drugačiju kartu od onih koji su putovali sa mnom, pa sam imao šest dana više na Tajlandu samo za sebe i iskoristio sam ih da postanem ronilac. Istinski sam upoznao ronjenje i onda sam se vratio u Dansku gde sam imao dobar posao, srećan život i sve, ali se nešto desilo kada sam posetio Tajland, nakon što sam naučio da ronim. Vratio sam se ponovo nekoliko meseci kasnije, završio nekoliko kurseva ronjenja i na kraju postao instruktor ronjenja. Moja ideja nikada nije bila da se preselim na Tajland, moja ideja je bila samo da odem na Tajland da bih radio kao instrukror šest meseci ili godinu, ili tako nešto, ali da, na tom putu se nešto preokrenulo i još sam tu…

Foto / Privatna arhiva

Svakodnevno ronjenje, neretko i tik uz ajkule je ono čim se Ivan zanima. Iako ne deluje jednostavno, za ovog Posejdona jeste, s obzirom da je ovladao i mnogo rizičnijim vrstama ronjenja, kao što su ronjenje u olupinama brodova, što radi oko deset godina, kao i pećinsko ronjenje. Al ipak, kao što Ivan kaže, smatrajući rizik motivom ronilaca je pogrešno tumačenje sa neronilačkog aspekta.

-Kada uđem u pećinu ili olupinu, tačno znam koliki je rizik. I ako vidim da rizik preveliki, ne idem. Ako su ti motivacija rizik i opasnost, verovatno ćeš umreti vrlo rano u svojoj karijeri. Ono što me zaista privlači je odlazak na mesta gde ranije niko nikad nije bio, kao i istraživanje. Bio sam u olupinama brodova i pećinama gde niko nije bio i to je ono što mene privlači.

Govoreći o brodskim olupinama koje ranije niko nije otkrio, Ivanov san da pronađe jednu netaknutu 75 godina se obistinio!

-Godine 2017. učestvovao sam u maloj, šestočlanoj misiji. Otišli smo u Kambodžu i našli olupinu nečega iz Drugog svetskog rata, što je traženo mnogo godina, a što smo mi otkrili 2017. To je bila olupina Burma maru, odnosno japanski parobrod potopljen 1942. godine, dvadeset do trideset kilometara od malog grada u Kambodži. Bio sam deo tima koji ju je pronašao i zapravo prva osoba koja je ugledala olupinu pod vodom, što je za mene velika stvar!

Izvor/intervju.rs

 

Ostavi komentar

Ostavite Komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Više u Intervju

Na Vrh