Povežite se sa nama

Irinej Bački: ogorčen sam navijačkim pisanjem u duhu Bećkovićevog: „Reče mi jedan čo’ek“

Društvo

Irinej Bački: ogorčen sam navijačkim pisanjem u duhu Bećkovićevog: „Reče mi jedan čo’ek“

„Autori teksta u „Novostima” hladnokrvno tvrde da su „katolici i praktični dobitnik ovih razgovora” ili, pozivajući se na g. Veljka Đurića Mišinu, da su „Hrvati očigledno odneli pobedu”. Neka mi se ne zameri, ali ne mogu da prećutim svoju ogorčenost ovakvim navijačkim pisanjem. Pa sve da su plaćeni nameštenici zagrebačkoga Kaptola, a svakako nisu, ovako nešto od njih ne bi zahtevao nijedan poslodavac ili nalogodavac. Korektni odgovori morali bi biti utemeljeni na konkretnim podacima i neoborivim činjenicama, a ne na floskulama tipa „služi kao pokazatelj”, „spekuliše se”, „sugeriše” i sličnima, u duhu Bećkovićevog „reče mi jedan čo’ek”. „

Piše: episkop Irinej Bulović

Kao glavni tekst „Večernjih novosti” od 15. jula tekuće godine najavljen je na naslovnoj strani, slovima od blizu dva santimetra (dok sâm naziv lista ima slova od oko santimetar i po), tekst novinarskog dvojca R. Dragović – J. Kerbler, posvećen šestom sastanku Mešovite komisije Srpske Pravoslavne Crkve i Hrvatske biskupske konferencije o ulozi Alojzija Stepinca pre, tokom i posle Drugog svetskog rata. Naslov najave sa naslovne strane glasi: „Potpisano: Stepinac je mučenik?!”

Nadnaslovom se tvrdi da je to „šok na kraju rada komisije”, a podnaslovom da „u zajedničkom saopštenju nema ni slova o njegovoj ulozi u zloglasnoj NDH” i da „u SPC nezvanično priznaju” (ni naznake, naravno, o tome ko „priznaje”!) da je stav srpske strane u ovom dijalogu bio „neobično snishodljiv prema rimokatolicima”. Sâm tako bombastično i senzacionalistički najavljeni tekst nosi još lažljiviji i pokvareniji naslov: „Stepinac mučenik, ni slova  o zločinima!”, sa pikantnim podnaslovom kojim se prenosi stav istoričara dr Veljka Đurića da su „u razmeni naučnih argumenata Hrvati očigledno odneli pobedu” (str. 4).

Čitajući ovaj tekst po povratku iz Rima, pitao sam se: da li su „Večernje novosti” ozbiljan list ili fabrika laži? Kako je došlo do evolucije ili, tačnije, involucije tekstova iz „Večernjih novosti” od odgovornog i, po mogućstvu, objektivnog izveštavanja o događajima do tabloidnog, bestidnog laganja, klevetanja i falsifikovanja najcrnje vrste? Kako je moguće da list koji pretenduje na srpsko stanovište po raznim pitanjima državnog, javnog, političkog i kulturnog života, a naročito po pitanju položaja Srbije i srpskog naroda uopšte na vetrometini međunarodnih odnosa i geostrateških igara velikih sila i njihovih satelita, spadne na to da učestalo, gotovo po pravilu, objavljuje tekstove kojima se otvoreno napada, kleveta i za razne stvari nepravedno optužuje Srpska Pravoslavna Crkva? U tom okviru, „Novosti” su ovim komentarom o radu spomenute Komisije, na našu žalost i na svoju sramotu, prevazišle zagrebački „Glas Koncila”, najpoznatije beogradske antisrpske i antipravoslavne listove, pa i same sebe na svom sadašnjem „stupnju evolucije”.

Posle ovih opštih uvodnih zapažanja red je da procenimo i ocenimo svaku pojedinačnu postavku vaistinu šokantnog pisanija dvojca Dragović − Kerbler, počev od naslovâ, nadnaslovâ i podnaslovâ.

„Šok na kraju rada Komisije?” Ma nemojte! Ako je za gospodu (ili, može biti, još uvek drugove?) iz „Novosti” šok što se u jednom zajedničkom saopštenju (podvlačim: zajedničkom), i to saopštenju koje ne izveštava o ukupnom  radu Komisije nego samo o njenom poslednjem, šestom sastanku, o Stepincu govori neutralno (podvlačim: neutralno), odnosno ni pozitivno (hrvatsko „motrište”) ni negativno (srpsko gledište) nego upravo neutralno, koliki li je tek šok među hrvatskim „domoljubima” navodne ultrakatoličke orijentacije što se o njemu ne govori u superlativima, u slavospevima i ditirambima, nego upravo neutralno? Sledstveno, šok je ili zajednički, srpsko-hrvatski, podjednako zastupljen i u redakciji „Novosti” i u uredništvu „Glasa Koncila”, ili ga uopšte nema. „Novosti”, naravno, ne priznaju šok u Zagrebu nego ga konstatuju jedino u Beogradu.

Toliko o ozbiljnosti, odgovornosti i istraživačkom novinarstvu, ali i o rodoljublju i istinoljublju! Urednici i člankopisci „Novosti” su, izgleda, jedini na svetu koji ne znaju da se u zajedničkim saopštenjima, izjavama, deklaracijama i proklamacijama može nalaziti samo i isključivo ono što je za obe strane u dijalogu prihvatljivo, makar to bio i krajnji minimum, a korisno je, mada ne i obavezno, da se i razlike u pristupu označe ili imenuju. To je u Saopštenju sa šestog sastanka Komisije doslovno i dosledno primenjeno: u njemu se konstatuje da „u slučaju kardinala Stepinca” tumačenja Srba i Hrvata „ostaju i dalje različita”. U izvornom tekstu Saopštenja, na italijanskom jeziku, formulacija je, štaviše, još izrazitija: interpretacije su na srpskoj i hrvatskoj strani i dalje divergenti (ne prosto differenti) −  razmimoilaze se, međusobno su udaljene, nesaglasne su, a sve je to ipak više nego samo „različite”, mada je dovoljno, i predovoljno, i to što su različite. Ovo je jasno svakom osim onoga ko, poput novinarskog dvojca iz „Novosti”, ne želi da mu bude jasno.

Ne bismo se, doduše, začudili kad bismo sa te adrese čuli sofističku, lukavu primedbu da ne samo što se ne pominje Stepinčeva „moguća umešanost u zločine” nego se on pominje kao „ugledan katolički pastir”. Prvo: šta znači „moguća umešanost u zločine”? Kako upotrebiti tako besmislen iskaz u saopštenju za javnost, pritom zajedničkom saopštenju? Jer, prosto-naprosto, umešanost u zločine ili jeste ili nije istorijska činjenica, ili je stvarna ili nepostojeća. „Moguća umešanost” je nemoguća. Nije mnogo srećnija ni sama prividno lukava sintagma „umešanost u zločine”: „umešanost” može da znači, u normalnom suvislom govoru, samo jedno − aktivno učešće u zločinima, zločinačko postupanje. Da li člankopisci iz „Novosti” stvarno misle da se tako nešto može naći u saopštenju koje u sebi sadrži minimum onoga što zajednički mogu da kažu i jedni i drugi, i zagovornici Stepinčeve kanonizacije i njeni ubeđeni osporavatelji? Zar su zaboravili da je Komisija ustanovljena upravo zbog protesta Srpske Pravoslavne Crkve povodom najave te kanonizacije, a ne na želju hrvatskih biskupa? Najzad, što se tiče „uglednog katoličkog pastira”, i to je čistima čisto: u hrvatskoj katoličkoj sredini on kod većine uživa neosporan ugled, a u srpskoj, sa zanemarljivim izuzecima, nikakav. I još nešto: autori teksta iz „Novosti” ne koriste srpski prevod, objavljen u Informativnoj službi Srpske Pravoslavne Crkve, nego hrvatski prevod koji je na ovome mestu, slučajno ili namerno, pogrešan. U italijanskom originalu Saopštenja, naime, kao i u srpskom prevodu, pominje se „važan (importante) katolički pastir”, a ne „ugledni katolički pastir”. Razlika je golema i vrlo upadljiva: „važan” ne mora samim tim da bude i „ugledan”, a i obrnuto − postoje i nevažni uglednici.

Idemo dalje. „U zajedničkom saopštenju nema ni slova o njegovoj (Stepinčevoj) ulozi u zloglasnoj NDH.” Ma nemojte! Nema izričitoga „slova” zato što to nije ni bila tema ovoga sastanka: ratni, endehazijski period Stepinčeva života i rada obrađivan je, kako sa srpskog tako i sa hrvatskog gledišta, na jednom od prethodnih susreta. Ipak, ima posrednog osvrta, pametnome dovoljnog. U pretposlednjem pasusu Saopštenja ističe se, naime, kao što sam već naglasio, da su interpretacije Stepinčeve ličnosti nepodudarne kod Srba i kod Hrvata, pravoslavnih i katolika (interpretazioni divergenti). U prethodnoj rečenici otkriva se zašto postoje razna tumačenja (interpetazioni varie): zato što postoje „različiti događaji, nastupi, spisi, ćutanje i stavovi” kao „predmet različitih tumačenja”. Koji su to događaji ako ne, u prvom redu, događaji u NDH i čiji „nastupi, spisi, ćutanje i stavovi” ako ne Stepinčevi?

„U SPC nezvanično priznaju da je stav neobično snishodljiv prema rimokatolicima…” Zar? Koji su to ljudi koji tako nešto priznaju? Imaju li možda ime i prezime, položaj i zvanje, ili se, po „dobrom starom” običaju novinarâ „Večernjih novosti” (i ne samo njih), radi o izmišljenim „dobro obaveštenim” − ali uvek i svagda anonimnim − krugovima, „bliskim vrhu SPC”? Lično verujem da je „priznanje” lažno, a oni što „priznaju” − virtuelne, fiktivne, izmaštane ličnosti. Moje sledeće pitanje glasi: u čemu se ogleda „neobična snishodljivost” srpskih pravoslavnih predstavnika u Komisiji prema rimokatolicima? Da li u tome što u zajedničkom Saopštenju (opet podvlačim: zajedničkom!) nema omalovažavajućih i uvredljivih, a kamoli prostački pogrdnih epiteta na račun rimokatoličkih sabesednika? Pretpostavljam da bi baš takav rečnik odgovarao istančanom ukusu i bontonu novinarske družine iz „Novosti”.

Čudim se ipak što, tako inteligentni i kulturni kako ih je Bog dao, nisu uočili istu takvu „neobičnu snishodljivost” rimokatoličke strane prema pravoslavnim sagovornicima, pritom, avaj, još i Srbima. Gde je bar kod njih norma i standard koji propisuje dvojac Dragović − Kerbler? Zar nijedamput da ne upotrebe neki od izraza široko rasprostranjenih i omiljenih u javnom diskursu poznatih „domoljuba” u hrvatskoj sredini, poput izrazâ „šizmatici”, „bizantinci” ili bar „odijeljena braća” u crkvenoj ravni, a „srbokomunisti”, „četnici” ili makar „srpski agresori” po nacionalnim parametrima? Ako svega toga u tekstu Saopštenja nema, − a nema ga, − zaključak je samo jedan: ili je famozna snishodljivost dvosmerna i obostrana ili je ona samo jedna u nizu novinarskih podmetačina, na žalost onih kulturtregera koji običnu pristojnost u govoru i ophođenju proglašavaju za „snishodljivost”.

Uostalom, zašto bi i sama snishodljivost bila mana, a ne vrlina, bez obzira na ponašanje „druge strane”? Ko odbacuje ljude zbog njihove snishodljivosti prema drugim ljudima, ma kakvi oni bili, taj odbacuje ništa manje do srž hrišćanstva, pa i Samoga Boga, Najsnishodljivije Biće, Onoga Koji „hoće da se svi ljudi spasu i da dođu u poznanje istine” (I Tim. 2, 4) i Koji „tako zavole svet da je Sina Svojega Jedinorodnoga dao da niko ko veruje u Njega ne propadne nego da svako ima život večni” (Jov. 3, 16), „… da se svet spase kroz Njega” (Jov. 3, 17). Bez božanskoga snishođenja, ploda beskrajne i bezmerne ljubavi Božje, ne bi, dakle, Hristos sišao u pali svet, u susret palome čoveku, niti bi došlo do Hristove pobede nad grehom, smrću i đavolom, izvojevane Njegovim Krstom i Vaskrsenjem. Ali pokušaću da i sâm snishodim novinarima naših „Novosti” i da ih ne zamaram dalje navodima iz Biblije i teološkim refleksijama. Radije ću u nastavku prokomentarisati konstrukcije i podmetanja sa četvrte strane ovoga broja „Novosti”.

„Sve Crkve tokom Drugog svetskog rata i posle njega, na prostoru NDH, među njima i Rimokatolička i Srpska Pravoslavna Crkva, bile su izložene okrutnim progonima i imale su svoje mučenike i ispovednike vere”. Ovako autori Dragović i Kerbler prenose „stav iz zajedničkog saopštenja mešovite komisije”, kako izričito tvrde. Ja pak tvrdim da je i ovde posredi nečasni, zlonamerni falsifikat. Evo kako stvarno glasi kratka i jasna formulacija u Saopštenju: „… Sve su Crkve bile izložene okrutnim progonima i imale svoje mučenike i ispovednike vere”. Ništa više! Ovo je opšta, sveobuhvatna konstatacija, opštevažeća istorijska i teološka istina. Tu se ne pominju ni Drugi svetski rat, ni prostor NDH, ni posebno Rimokatolička i Srpska Pravoslavna Crkva. Sve su to novinari „Novosti” smišljeno, sa nimalo pohvalnom namerom da izazovu pogrešne utiske i zaključke, dopisali izvornoj rečenici. Cilj im je očito bio da se među nedovoljno obaveštenim vernicima Srpske Pravoslavne Crkve – i u srpskoj javnosti uopšte – stvore pometnja, sablazan i nepoverenje prema srpskoj strani u inače teškom dijalogu o Stepincu, što će reći nepoverenje prema članovima Komisije u episkopskom činu, a ne manje i prema njihovim saradnicima i stručnim savetnicima iz redova najistaknutijih srpskih istoričara. Nimalo se ne čudim: sveznajući novinari iz „Novosti” su za sav ovaj kompleks crkvenih i, prevashodno, istoriografskih pitanja stručniji i merodavniji od svih doktora i profesora bogoslovskih, religioloških i istorijskih nauka. Zato i imaju pravo da im sude i presuđuju.

Sada je, međutim, došao čas da pokažem verodostojnost i istinitost rečenoga „stava” iz Saopštenja, a samim tim i apsurdnost insinuacijâ tima Dragović − Kerbler. „Sve Crkve”, stoji u Saopštenju, − dakle, ne samo Rimokatolička i uz nju Srpska Pravoslavna Crkva, − bile su „izložene okrutnim progonima i imale svoje mučenike i ispovednike vere”, pritom ne jedino „na prostoru NDH” i „tokom Drugog svetskog rata i posle njega”, nego svuda i svagda. Idem redom: mučenike i ispovednike imaju sve Pravoslavne Crkve od apostolskih dana do dana današnjeg, a među njima, u novije doba, najviše Ruska Pravoslavna Crkva: njeni mučenici i ispovednici − od Lenjina, preko Staljina, do Brežnjeva − broje se u milionima, a ne u hiljadama ljudskih bića. U manjem broju, srazmerno broju vernikâ, ali procentualno u istom ili veoma sličnom opsegu, mučenike i ispovednike vere iznedrile su i sve ostale Crkve pravoslavnog Istoka, među njima i naša, Srpska Pravoslavna Crkva. Navešću, ilustracije radi, samo jedan primer mučeništva, i to baš iz vremena Drugog svetskog rata i sa prostora NDH. Reč je o starcu Vukašinu iz sela Klepaca u Hercegovini, kojem ustaški koljač Žile Friganović odseca najpre nos, pa uši, pa druge udove, tražeći od njega da kliče Paveliću i ustaškom poretku, a on svaki put, uprkos bolu, mirno izgovara: „Samo ti, dijete, radi svoj posao!” Naposletku ustaški nečasni „časnik” usmrćuje nepokolebivoga starca, ali zato nikad više nema mira i spokoja ni na javi ni u snu. Neprekidno vidi starca Vukašina i čuje njegov glas: „Samo ti, dijete, radi svoj posao…” Traži, uzaludno, pomoć psihijatra Nede Zeca, − uzgred budi rečeno, pravoslavnoga Srbina, − ali pomoći mu nema: ne dâ Bog i pravda Božja. Krajnji rezultat je sledeći: ime starca Vukašina je zapisano u kalendaru svetih mučenika Pravoslavne Crkve, a za njegovoga krvnika se jedino možemo nadati da se makar na samrti pokajao za svoje zločine.

Od nebrojenih primera mučeništva u velikom ruskom narodu − većem po mučeništvu negoli po brojnosti i teritoriji − navodim samo jedan, i to iz vremena Drugog svetskog rata: u logoru smrti Aušvicu monahinja Marija Skopcova, ruska emigrantkinja iz Pariza i učesnica francuskog Pokreta otpora, staje u red umesto druge ličnosti, po svoj prilici Jevrejina ili Jevrejke, i odlazi u smrt iz ljubavi prema nepoznatom čoveku, ali bližnjem zato što je ljudsko biće. I ona je posmrtno pribrojana saboru svetih Pravoslavne Crkve. I tako redom… A da li je na hrišćanskom Zapadu bilo sličnih mučenika? Jeste, i to ne malo. Navešću kao primer blizu dve hiljade poljskih rimokatoličkih sveštenika pobijenih od hitlerovaca, što iznosi četvrtinu poljskog rimokatoličkog sveštenstva, a u NDH jasenovačke mučenike, slovenačke rimokatoličke sveštenike i hrvatske starokatolike. Tu je i rimokatolički pandan podvigu svete mučenice Marije Skopcove: fratar Maksimilijan Kolbe, Poljak, koji u logoru Dahau takođe staje u red za smrt da bi pokušao da spase nepoznatog bližnjeg. Verovali ili ne, ali i protestanti su imali svoje mučenike za vreme Hitlerove epohe: to su ne samo čuveni pastor i teolog Bonhefer već i mnogi drugi, pripadnici „Crkve ispovednikâ” (die bekennende Kirche). Greh je ne spomenuti i Jermene, Kopte, Asirce, Haldejce, Sirijce i druge hrišćane Istoka, stradalnike i mučenike od 7. veka do ovoga časa, dakle više od trinaest stolećâ.

Posle preduzetog izvrtanja smisla i obezvređivanja rečenice koja govori o mučeništvu kao čudesnom fenomenu u čitavom hrišćanskom svetu, u različitim oblicima i sa različitim tumačenjima, naši tekstopisci otkrivaju i zašto čine to što čine – zato što im je namera, nimalo pohvalna i ovoga puta, da izvedu zaključak kako je  „ovaj stav iz zajedničkog saopštenja” u stvarnosti  „mnogima poslužio kao pokazatelj da srpska strana nije dokazala umešanost kontroverznog nadbiskupa u genocid nad srpskim narodom u NDH”. Ovo tvrđenje kao da je od reči do reči prepisano iz  „Glasa Koncila” ili iz nekog još opskurnijeg zagrebačkog glasila. Razume se da  „srpska strana” nije dokazala takvu umešanost onima koji ne prihvataju nikakve dokaze, čak ni one dokumentovane već odavno objavljenim izjavama samoga Stepinca. U takve, po svemu sudeći, ne spadaju samo poznati hrvatski predlagači njegove kanonizacije već i njihovi samozvani advokati iz beogradskog lista sa reputacijom srpskog patriotskog glasila. Da li je „srpska strana” išta dokazala ili nije, to ne mogu da znaju novinari „Večernjih novosti”, pa čak ni istoričar g. Veljko Đurić, niti bilo ko drugi, sve do dana objavljivanja svega materijala Komisije i uvida zainteresovanih kompetentnih ljudi u taj materijal. Unapred paušalno i napamet izricati negativan sud o  „srpskoj strani” u dijalogu stvarno je neozbiljno. Na kraju krajeva, ako  „srpska strana”, pretpostavimo, nije dokazala  „hrvatskoj strani” Stepinčevu  „umešanost u genocid”, da li to treba da znači da je „hrvatska strana” dokazala „srpskoj strani” njegovu neumešanost? Ovakva logika u razmišljanju i metodologija u zaključivanju kakvu nalazimo u nadobudnom tekstu na četvrtoj strani „Večernjih novosti” od 15. jula dovodi stvari do apsurda.

To važi i za sledeću tezu veleučenih novinara, zasnovanu na više nego klimavoj podlozi prethodne. Ona glasi: „Zbog nekoliko spornih stavova iz saopštenja, njegovog opšteg tona i upotrebljenih formulacija, u crkvenim i naučnim krugovima, spekuliše se da srpske vladike i istoričari nisu izneli dovoljno jake argumente o Stepinčevoj ulozi u progonu, prisilnom prevođenju u katoličku veru i ignorisanju masovnih ubistava Srba u logorima smrti NDH.” Uzvraćam pitanjima. Koji stavovi su sporni i zbog čega su sporni? Zašto je „opšti ton” manjkav ili, štaviše, pogrešan? Koje formulacije ne odgovaraju opšteprihvaćenim  pravilima civilizovanog izražavanja, u duhu doslednosti u sopstvenim stavovima i istovremenog elementarnog poštovanja prema ličnostima i uverenjima „sa druge strane”? Na osnovu čega gospoda Dragović i Kerbler zaključuju da „srpske vladike i istoričari nisu izneli dovoljno jake argumente”? Da li su čitali njihove referate i slušali njihova izlaganja? A i da jesu, kao što nisu, da li stvarno veruju da baš oni i njihovi autoriteti iz „crkvenih i naučnih krugova” poseduju takvu naučnu i stručnu spremu da su u stanju da prate i shvate, primera radi, bogoslovske analize dvojice srpskih mitropolita i profesora, Amfilohija i Porfirija, ili pak argumentaciju više srpskih istoričara, takođe univerzitetskih profesora, nastalu kao plod mnogogodišnjeg rada u bibliotekama i arhivima?

Naglašavam da bi korektni odgovori morali biti zaista utemeljeni na konkretnim podacima i neoborivim činjenicama, kao i na neposrednom uvidu u tok rada Komisije, a ne na floskulama tipa „služi kao pokazatelj”, „spekuliše se”, „sugeriše” i sličnima, u duhu Bećkovićevog „reče mi jedan čo’ek”. Istina je sasvim drugačija: stavovi predstavnikâ Srpske Pravoslavne Crkve su bili dosledni, kristalno jasni i časni; opšti ton razgovora korektan, uljudan i pristojan, u duhu uzajamnog poštovanja nezavisno od razlikâ u stavovima i ocenama; formulacije razgovetne i nedvosmislene, izložene na kulturan način, bez lukavstva i zadnjih namera, usmerene ka jednom cilju − utvrditi, koliko god je to u našoj moći, istorijsku istinu o ljudima i događajima. Neprihvatanje viđenjâ i zaključaka predstavnikâ naše Crkve od strane predstavnikâ Hrvatske biskupske konferencije ne može biti prikazano kao neuspeh onih prvih i uspeh ovih drugih. A upravo to, na krajnje neprimeren način, čine autori ovog neverovatnog teksta u „Novostima” kada hladnokrvno tvrde da su „katolici i praktični dobitnik ovih razgovora” ili, pozivajući se na g. Veljka Đurića Mišinu, da su „Hrvati očigledno odneli pobedu”. Neka mi se ne zameri, ali ne mogu da prećutim svoju ogorčenost ovakvim navijačkim pisanjem. Pa sve da su plaćeni nameštenici zagrebačkoga Kaptola, a svakako nisu, ovako nešto od njih ne bi zahtevao nijedan poslodavac ili nalogodavac.

A čime im se to zamerila naša narodna i mučenička Crkva da joj ovo rade? Ne znam, čak ne mogu ni da naslutim. Napominjem da nemam nameru da o ovim pitanjima javno polemišem sa g. Veljkom Đurićem, ne toliko stoga što ga smatram prijateljem koliko stoga što nisam istoričar. Zato eventualnu repliku na njegove negativne sudove o učinku srpskog dela Komisije i optužbe na račun njenih članova i konsultanata prepuštam njegovim kolegama istoričarima. Vraćam se, u završnici ovog odeljka svog „utuka na utuk”, na pitanje uspeha i neuspeha, „pobede” i „poraza”. Ako je naš neuspeh i poraz u tome što hrvatska strana u dijalogu nije prihvatila naše viđenje i našu ocenu Stepinčevog činjenja i nečinjenja pre i tokom Drugog svetskog rata, onda, sa istom zakonomernošću, sledi i to da naše neprihvatanje hrvatskog viđenja i hrvatske ocene Stepinčeve delatnosti u tom periodu predstavlja naš uspeh i našu „pobedu”, a hrvatski neuspeh i „poraz”. Očevidno je, dakle, da ili nema pobednika i gubitnika ili da su obe strane u isto vreme i pobedničke i gubitničke. Vaistinu, logika je i Dragovićeva i Kerblerova Ahilova peta, a možda i njihov „san letnje noći”.

Jedino delimično tačno zapažanje ovoga dičnoga dvojca jeste zapažanje koje se odnosi na pristup srpskih naučnika fondovima vatikanskih arhiva zatvorenim za javnost. Nije, naime, tačno tvrđenje da su bili zatvoreni i za saradnike srpskog dela Komisije, ali jeste tačno da im je pristup bio ograničen i da su dobili mali broj traženih dokumenata. Pritom valja imati u vidu i pošteno reći da je papa našoj strani u svoje vreme generalno dozvolio pristup ovim fondovima.

Završni deo teksta iz „Večernjih novosti” ne iziskuje, čini mi se, poseban osvrt jer uglavnom prepričava već rečeno u prvom delu teksta ili pak prenosi kaptolske komentare iz Zagreba. Ne bih da se ovde i njima bavim iako su mi veoma dobro poznati pošto sam ih slušao i čitao stotinama puta, a sadržaj nekih znam gotovo naizust. Sve u svemu, navijačko, servilno – rekao bih: kaptololatrijsko koliko i antipatrijaršijsko – sočinjenije gospode Dragovića i Kerblera ostavlja krajnje mučan utisak, bar u mojoj duši. Oni sigurno nikad nisu čuli izjavu starog, odavno pokojnog, a meni dragog monaha, rodom iz okoline Prizrena, kojom je on želeo da opiše srpsko-arbanaške odnose, a koja glasi: „Oni gi imaju svoje, mi gi imamo svoje.” Ova narodska izjava izražava i prirodu srpsko-hrvatskih odnosa u celosti i rezultat rada Komisije, gde nema mesta licitiranju o „pobednicima” i „gubitnicima”.

Za nauk i primer novinarima „Večernjih novosti” o čijem tekstu i napisah sve ovo navodim, na kraju, neuporedivo poštenije pisanje autorke Vlatke Polšak Palatinuš, objavljeno 14. jula na sajtu Tportal. Gospođa Polšak Palatinuš piše: „Godinu dana i šest sastanaka kasnije Mješovita komisija Hrvatske biskupske konferencije i Srpske pravoslavne crkve o kardinalu Stepincu nije se pomaknula s početne točke. Rad ove komisije završen je, svi su ostali na svojim početnim stavovima, a hoće li i kada blaženi Alojzije Stepinac biti proglašen svetim, i dalje je nepoznanica.” U daljem tekstu dodaje: „U hrvatskoj se javnosti mogu čuti ,utješni’ argumenti kako je Papa samo u duhu ekumenizma želio uvažiti stav SPC-a te da za njega proglašenje Stepinca svetim nije pod upitnikom. Srpska javnost s druge strane likuje jer smatra da su zaustavili kanonizaciju.” Odmah potom zaključuje: „… Mnogi se slažu s time da je argentinski papa ovim potezom želio ovo pitanje na neodređeno vrijeme maknuti s dnevnog reda, možda i vrući krumpir prepustiti svojem nasljedniku da se gomba s njim, jer Stepinac je prvoklasno političko pitanje i u Hrvatskoj i u Srbiji.”

Autorka ovog teksta, naslovljenog kao „Pet točaka o Komisiji”, zacelo nije Srpkinja, pa otud eventualno pristrasna, a nije ni zadrta zagovornica niti pak ostrašćena protivnica Stepinčeve kanonizacije, ali zato, za razliku od naših junaka ove nevesele povesti, zna šta znači odgovorno istraživačko novinarstvo. Sažetak njenog doživljaja Komisije iskazan je u podnaslovu njenog teksta i glasi:  „Hrvatima je Stepinac i dalje svetac, Srbima ustaški vikar.”

Reč je Hristova: „Ko ima uši da čuje, neka čuje!” (Mat. 11, 15; 13, 9 i 43; Mark. 4, 9 i 23; 7, 16; 8, 18; Luk. 8, 8 i 14, 35).

Izvor: intervju.rs

Nastavi da čitaš
Ostavi komentar

Ostavite Komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Više u Društvo

Na Vrh