Svaki mistik i alkoholičar koji drži do sebe zna da nema te hermeneutike koja može da interpretira stanje svesti pomešane sa još pet različitih vrsta pića. Zli jezici govore kako na grobovima legendi iz “kafane kod besmrtnog” čovek ne sme da zapali sveću jer još isparava alkohol. Ovo je klub zatvorenog tipa, samo za posebne članove, za one koji su trenirali. Esejista Jovica Aćin zapisao je: “Toliko sam pijan da više nisam glup.” Korisnost alkohola pokazala se na delu i u rečima Jerofejeva, u knjizi „Venedikt Jerofejev i hor pijanih anđela“, gde protagonista eksplicira kako se pomoću alkohola rešiti KGB-a:
- “A, jednog mog prijatelja ipak su negde sredinom sedamdesetih godina pozvali u KGB i pitali ga šta sada radi Jerofejev?
- Kako šta radi – odgovorio im je – pije kao i uvek, i danima ne prestaje.
Od tada su digli ruke i od mene i od njega. A neki još sumnjaju u korisnost alkohola”.
U ovom “vinjak drim timu” fale Danilo Lazović, Mija Aleksić, Taško Načić… Mala je ovo fotografija koliko mi velikana imamo.
Vinjakova anestezija za dušu poznatija kao šejtanov urin, uživa lošu reputaciju. Veruje se da velika dela srpske književnosti ne bi nastala da nije bilo ovog sredstva za mentalno anesteziranje. Sa terapijama se kreće rano. Osvit s litarskim flašama završava sumrakom života, sa unučićima. Ovaj izolator telesne temperature i cirkulacije spravljen je po receptu velikih majstora i zidara sa ciljem da vam mozak uvede u stanje transcendentalnog misticizma.
Svoje mistično iskustvo sa književnicima opisao je pisac Mirko Kovač, objasnivši u alhemijskom odnosu: nivo osnovnih sredstava za izmenu svesti – u umetnosti.
– “S Danilom Kišom sam prijateljevao nekih tridesetak godina, ali on nije bio pijanica. Istina, znao se itekako naroljati, bez uživanja u piću. Pio je samo u društvu, štimunga radi, „tek da bi se neprilagodljiv prilagodio”, kako je sam znao reći. Pokatkad je pravio skandale, ali je uglavnom bio veseo. Pevao je, svirao gitaru, udvarao se ženama i šarmirao. Moj drug Borislav Pekić, veliki prozni pisac, pio je kao smuk. Uprkos krhkom zdravlju, tamanio je žestoka pića s čudesnom izdržljivošću. Mogao je piti nekoliko dana za redom, bez jela i spavanja. U pijanstvu ga je krasila lucidnost i izuzetni smisao za humor. U Sarajevu, negde 1966., nosio sam ga mrtvog-pijanog od bara hotela Evropa do Centrala. I dok sam ga vukao onako dugačkog, promrmljao je smejući se: „Sada je na tvojim leđima teret srpske književnosti!”
Kiš je u Parizu imao svoj omiljeni bistro u kojem je radio konobar Japanac. U trenucima dokonosti, Japanca je učio našem jeziku, ali s crnogorskim akcentom. Prijatelji bi dolazili u posetu velikom piscu, pričalo bi se o svemu, najviše o Balkanu, a konobar, poput lika iz Kurosavinih vizija, uveseljavao bi ih pitanjima tipa: “Oli šta popit, mučeniče?”
Alkoholu, supstanci koja kada se nalazi u krvi znatno povećava dejstvo gravitacije, tom simplifikatoru misli i amplifikatoru emocija, slabo odolevaju i braća Rusi. Prema legendi, kada je veliki knez Vladimir, 986. godine razmatrao koja je religija najbolja kako bi ujedinio Rusiju, u startu je odbacio islam uz konstataciju: „U Rusiji veselje je piti, ne možemo bez tog biti!“
Ekstremne ljubitelje flašice koji bi “popili i vlagu sa zidova” mnogi su prezreli, otpisali, ali ne i Dostojevski. Veru u silu smirenja vidimo i kod pijanice Marmeladova (Zločin i kaznа). Govoreći o Strašnom sudu Gospodnjem, on kaže da će na kraju Hristos pozvati k Sebi i njih, pijance, i to upravo zato „što nijedan od njih nije sebe smatrao dostojnim toga“. Dostojevski je na taj način početak i osnovu jevanđelskog učenja – blaženi siromašni duhom jer je njihovo Carstvo Nebesko – primenio na savremeni jezik: „jer nijedan od njih nije sebe smatrao dostojnim toga“. Jedino je na ovom nepokolebivom temelju, na „siromaštvu duha“, moguće dostići cilj hrišćanskog života – ljubav. Tu su i reči grešnog Dimitrija: „Neka idem u isto vreme đavoljim tragom, ali ja sam ipak i Tvoj sin, Gospode, i volim Te, i osećam radost, bez koje svet ne može da postoji, ni da bude.”
Zbog toga je Dostojevski toliko verovao u ruski narod, bez obzira na sva njegova pregrešenja: „Nemojte o našem narodu suditi po onome što on jeste“, pisao je on, „nego po onome što bi želeo da bude, a njegovi ideali su snažni i sveti“.
Tokom srednjeg veka, a i ranije, alkohol ne samo da je bio popularan, već je bio i zdraviji izbor iz razloga što je čistoća vode koju su ljudi pili bila loša. Slična situacija je danas u Srbiji. Mi iz nužde pijemo.
Izvor: intervju.rs
