Branko Golubović (Goblini): Bio bih sa ljudima na ulici, žao mi je što “Ima nas” i dalje ima istu težinu

Za portal slobodnarec.eu govori frontmen benda koji podiže moral mladima još od demonstracija devedesetih, čovek koji se bavi civilnom zaštitom, humanitarac i jedan od retkih muzičara koji su politički angažovani. Autor je knjige Pisma iz Avganistana po kojoj je nastala jedna od uspešnijih predstava redovnog repertoara večernje scene Šabačkog pozorišta, za čije nastajanje kaže da “nit’ je luk jeo nit’ mirisao” a još uvek nije bio u prilici ni da je pogleda. Razgovarali smo sa Brankom Golubovićem iz pank-rok benda Goblini koji trenutno živi i radi u Jordanu, o krizi zbog virusa COVID-19, stanju u Srbiji, politici, migrantima, kulturi, ali najmanje o bendu i muzici. Kako kaže, možda i nije najbolji trenutak.

Foto / Marko Ristić

Nakon poslednjeg koncerta Goblina 1. marta u Šapcu vratili ste se u Jordan zbog posla i tamo ostali “zaglavljeni”. Kako se tamo živi u doba pandemije? Kakva je organizacija i odgovor države na krizu?

–Imam utisak da je Jordan jedna od retkih zemalja gde je vlast slušala struku. Od kraljevske porodice do Ministarstva zdravlja, praktično su imali strategiju koju je dizjanirala struka. Ovde su bile uvedene verovatno najstrožije mere u svetu. Moje dete bukvalno nije izašlo tri meseca van kuće. Deca nisu mogla da izlaze, starije osobe takođe, ali ni mi nismo mogli da izlazimo prvih desetak dana. Onda bi to kao malo krenuli da olakšavaju, da otvaraju prodavnice i omogućavaju ljudima da kupe šta im je potrebno i vrate se. Naravno sa maskama i rukavicama, pri čemu u to vreme nismo morali da to kupujemo, već je gde god da odeš na ulazu stajao dezinfekant, maske i rukavice, ukoliko nemaš. Sve te mere su dovele da evo poslednjih osam dana mi nemamo niti jedan slučaj, a recimo u poslednjih mesec i po dana desi se s vremena na vreme jedan, dva, tri slučaja. Ima i evakuisanih Jordanaca iz drugih zemalja, koji dolaze posebnim letovima i pri sletanju se odmah odvoze u hotele na Mrtvom moru u karantin i na testiranje, te se u slučaju da su pozitivni odvajaju od ostalih, a ukoliko nisu, ipak ostaju u karantinu još dve nedelje, za svaki slučaj. I takvih primera ima pet do deset dnevno. Zaista oni to rade na neki smišljen način, strategija ima različite faze.

Kako iz takve perspektive deluje odgovor države na pandemiju u Srbiji?

-Svaka od faza koje sam pomenuo omogućava da se određeni segmenti privrede i uopšte života otvaraju polako, na taj način funkcionišu i zarad toga smo mi ovde još uvek zarobljeni. Aerodromi ne rade. Postoje ti evakuacioni redovi koji nisu redovni, nego jednom u par dana desi se let za Pariz ili za London, ali to su letovi koji dozvoljavaju da sedneš ovde i odeš tamo, a tamo već čekaju Jordanci koji će da se vrate u zemlju. Ako si izašao iz zemlje, teško ćeš se vratiti, do onog momenta kada budu otvorili granice. Možda će se desiti krajem jula, ali samo za desetak zemalja i merila su zemlje koje se na sličan način bore protiv kovida. Ljudi i dan danas nose maske, ali kad nemaš osam dana već nijedan slučaj zaista si opušteniji sa razlogom. To je razlika između naše zemlje i ove zemlje gde smo mi navodno nešto nešto radili, a u stvari to je bila smejurija. Sedeo sam ovde i smejao se načinu na koji Srbija uvodi mere. Puna Ada Ciganlija, ljudi u klubovima, čak i fudbalske utakmice! Ne možeš da se pretvaraš da se boriš protiv nečega a istovremeno da se bahatiš. Ljudi se ponašaju onako kako im država kaže, kako im lica koja smatramo odgovornim kažu. Ukoliko neko ko je predsednik zemlje kaže “Završili smo sa ovom pričom, može fudbal, može i kafići, može i izbori“, u nekoj normalnoj zemlji ljudi bi trebalo da mu veruju. Problem Srba je u tome što su poverovali čoveku kome ne bi trebali da poveruju i evo sada imamo goru situaciju nego što smo imali u aprilu.

Čini se da su ljudi u Srbiji zbunjeni?

– Postoje dve strane. Jedna je da osoba koja je odgovona i koja je izabrana od strane naroda kako god, pa čak i sa neverovatnom manjinom, ima izuzetnu odgovornost da ljude obaveštava i da im daje do znanja šta se dešava u zemlji. Istinu da im kaže. Da bude transparentna i da im kaže ovo su te faze, ovo ćemo raditi. Ukoliko se desi ovo idemo na ovu stranu, a ukoliko se desi nešto drugo idemo na drugu stranu. To se u Srbiji nije desilo. Naprotiv, lagalo se. Ljudima je dato do znanja da je sve super, da smo eto pobedili koronu što nije bila istina. Mislim, smejurija. Druga strana je ono kako ljudi prihvate uputstva. Od samog starta su Vlada i Krizni štab u Jordanu bili transparentni i ljudima je bilo jasno šta se dešava, koliko je opasno, kako će se sitaucija odvijati i šta se očekuje od njih. Psihološki se spremiš da nema iznenađenja. Ljudi su izlazili na ulicu i završavali su u zatvoru ili plaćali neverovatne kazne. Oduzimali su vozila onima koje su našli na ulici. Nisam seo u auto dva meseca. Ili si ozbiljan ili si neozbiljan, ako se izboriš i budeš ozbiljan rezultat je nula slučajeva više od nedelju dana. Dok je u Srbiji cirkus – postoje ljudi koji su trebali da vode računa o tome, ali nisu, a mi ih plaćamo da vode računa. To me “ubija u pojam”.

“Vaš” Šabac je nažalost ovih dana žarište. Kakve vesti stižu od prijatelja i kako se grad nosi sa krizom? 

–Mislim da situacija nikada nije bila ozbiljnija nego što je sada. Konstantno se minirao rad lokalne vlasti još od aprila i maja kada smo mi Šapčani rešili da napravimo kovid bolnicu i da se borimo za naše sugrađane. To je bilo izminirano čak i posle izbora kada je predsednik Vučić rekao da vlast u Šapcu pravi od epidemije dramu kako bi se izbegla “primopredaja vlasti” odnosno ponavljanje izbora zbog toga što su njegovi ljudi praktično kršili sva pravila. Jednostavno sramote nema, obraza nema. Laž, laž, laž, laž. A sada smo stigli do tog momenta da je Šabac u vrhu na listi gradova koji najviše trpe. Koliko sam shvatio, preko 70 odsto testiranih je ovih dana bilo pozitivno. Bilo je problema sa testovima, da je došlo do toga da gradonačelnik Zelenović kaže “ljudi, dajte nam testove platićemo”. Šabac se trenutno kažnjava zbog “neposlušnosti”. Ovo zaista nikada nisam doživeo. Toliko laži, toliko sujete, toliko bolesti, paranoje na jednom mestu, u jednom čoveku. Ovi koji ga okružuju to čine iz interesa i ja u ništa drugo ne mogu da verujem. Ne bih zaista hteo da sebe dovedem dotle da nekoga okarakterišem kao ludog ili nestabilnog, do te mere da to može da se koristi kao neka vrsta opravdanja. Ovo je čist bezobrazluk, ima tu i ludila, ali prevashodno bezobrazluk.

Ispravite me ako grešim, ali čini mi se da kako Vi lično, tako i Goblini, do sada niste ikada javno podržali nekog političara kao što je to slučaj sa Nebojšom Zelenovićem? Po čemu se on razlikuje?

–Ispraviću te, mi smo kao bend podržavali promene za vreme Miloševića, bili smo izuzetno aktivni i svirali na turneji sa ostalim bendovima, ali to se dešavalo u prošlosti, izlazili smo na studentske demonstracije devedesetih. Što se tiče Zelenovića, kada posmatramo trenutnu političku situaciju u našoj zemlji, postoji problem opozicije i problem “sveže krvi” koja ne postoji. Trenutno u celoj toj opozicionoj priči se ne govori o ekonomskom progamu kao o merama koje bi se uvele, već je konstantno ping-pong prebacivanje. Ne možeš ti sa likom koji dripac da igraš dripačku igru, jer će to on upropastiti, jer igraš na njegovom terenu. To se desilo i Klintonovoj protiv Trampa, onog momenta kada je probala da igra Trampovu igru i zaboravila na sve ostalo – pukla je. Tako i oni pucaju. A Šabac je po meni jedina “oaza” u zemlji i trn u oku ove vlasti. Vidi se razlika između Šapca danas i Šapca pre 10 ili 15 godina. Vidi se da se ulaže u sve oblasti. Šabac je neka početna klica demokratije koja će biti u punoj snazi za dve-tri godine, ali taj čovek i ta ekipa morali bi da se prepoznaju isture u prvi plan. Postoje neki ljudi koji bi zaista na neki pošteniji, transparentniji, profesionalniji način radili u interesu građana i po mom mišljenju jedan od tih ljudi je Zelenović. Niko nije savršen, ali taj čovek je dovoljno otvoren da možeš da mu se suprostaviš i da možeš da ga kritikuješ i da možeš da mu kažeš ono što želiš da mu kažeš i što misliš da je istina, a on će sesti i razmisliti o tome. To je osnova.

Muzičari su se zbog pandemije suočili sa brojnim otkazivanjima i nakon nekoliko meseci se ne nazire konkretan plan podrške od strane države, ne samo muzičarima nego umetnicima generalno. Kako se bend nosi sa svim?

–Pa iskreno ne znam da li inače iko živi od rokenrola. Svako od momaka iz Goblina ima i drugu profesiju, radi nešto drugo. Što se odnosa države prema kulturi tiče, dve stvari mi se u poslednje vreme vrte u glavi: najpre koliko zapravo omalovažavamo kulturu. Kao da smatramo da je to cirkus, zabava. Kao da nam ne treba pozorište, muzika, slikarstvo, lepa fotografija, izložba itd. Ali kad pogledate ko nam je na vlasti, to me i ne čudi. Ne sećam se da se neko od njih u poslednjih 5-6 godina pokazao kao neko ko je “mecena” i zainteresovan za kulturu.

Ali nedavno se predsednik fotografisao pored klavira sa Makronom?

-Kao Šapčanin jednostavno moram da kažem da se prvi put u Srbiji, još pre 200 godina klavir čuo baš u ovom gradu, Gospodar Jevrem ga je doneo, a predsednik na toj fotografiji izgleda kao da je prvi put stao pored klavira. Kao što sam rekao, ne čudi me. Šalu na stranu, vraćamo se nazad na kulturu – čudi me manjak bilo kakvog respekta prema ljudima koji se njome bave. Još više me šokiralo koliko je malo ljudi sa javne scene, čast pojedincima, koliko je odreagovalo i pružilo podršku građanima svoje zemlje koji su izašli na ulicu da neke stvari menjaju. Sportisti – skoro nula poena. Za takozvane kolege iz turbo-folk branše me to i ne čudi jer je to ekipa koja će plivati pa makar sutra na vlast došao ne znam ko. Oni nisu ni Miloševića skidali, a nakon što smo ga mi skinuli, njima su još bolji dani. Nama je nakon toga “neko ugasio svetlo”. Za glumce bravo, pojavio se Zoran Cvijanović, Seka Sabljić, čak i Miloš Biković što je je l’ te za pohvalu. Ali se nikada nije desilo kao sada da većina javnih ličnosti ćuti. Opet su tu rokeri koji su uz ljude, eto nas, ima nas, bunimo se. Žao mi je što nisam sa ljudima na ulici.

Jedan od čestih transparenata koje mladi na protestima nose je “Mi smo ona deca iz komšiluka”. Više od dve decenije nakon demonstracija protiv autoritarnog režima, stvaralaštvo Goblina je opet na ulici iz sličnih razloga…

Ne bih da lažem, drago mi je ali mi je i žao što ta pesma još uvek nosi svoju težinu i savremena je, kao i “Ima nas”. Jedva čekam da ne moramo više da je sviramo. Asocira me na loše stvari zbog kojih su nastajale demonstracije i neki događaji koji su nakon toga odveli ka još gorim događajima. Jedva čekam da na koncertu pevam “Anja volim te” petnaest puta u toku večeri, jer je to ljubavna pesma, i da nema potrebe da se bavimo politikom… Ali mislim da će ta “Deca iz komšiluka” i “Ima nas” da potraje i da će se pevati iz istih razloga i sa istom porukom još dugo.

Bavite se civilnom zaštitom a u opisu posla između ostalog Vam je i rad sa migrantima u Jordanu i humanitarna pomoć za sirijske izbeglice vezana za zdravstvo. Kako komentarišete odnos javnosti u Srbiji prema migrantima?

–Teško je generalizovati celu priču, postoje ljudi koji jednostavno shvataju da su to migranti, izbeglice koje dolaze iz ratom zahvaćenih područja ili su ekonomski migranti, to je ogromna razlika. Oni nisu došli u Srbiju zato što im je to bilo super nego zato što su krenuli trbuhom za kruhom u potrazi za nekim boljim životom. Ali pošto Srbi vole svetske zavere, ima i onih koji veruju u to da smo migrante “dobili” i da će sada ne znam ni ja šta da se desi. To su neverovatne budalaštine. Ti ljudi i ne žele da budu u Srbiji, žele da nastave dalje i odu u EU, šta da rade oni u Srbiji… ali u ovom trenutku je izuzteno teško doći do zapadne i severne Evrope i trenutno su tu gde su. To nije slučaj samo sa Srbijom. Etiketirati te ljude na ovaj ili onaj način, zaista je besmisleno. Naravno da će se uvek naći neki izolovan slučaj – izb’o nožem, drogirao se, ukrao itd. toga ima svuda ali bi tu trebalo da reaguju snage  bezbednosti i policija, ko pravi probleme treba da odgovara. Ali da imamo “crne trojke” koje idu po ulici i pokušavaju da te ljude teraju i šibaju, pa to je Nemačka pre drugog svetskog rata, o čemu mi pričamo. Dajte malo da pokažemo srca i humanosti jer smo mi to izgleda zaista izgubili u poslednje dve-tri decenije. Mi smo bili narod poznat po tome i svi su se hvalili kad dođu u našu zemlju da smo spremni da dočekamo i pomognemo. Ali izgleda da smo postali egoistični, paranoični. Na sve to imamo neke grupacije koje jedva dočekaju tako nešto, idu okolo i pričaju budalaštine i gluposti. Postoje problemi određeni, to je minoran broj ljudi koji pravi s*anja u toj zemlji, a šta ćemo sa našim koji rade isto to? Niko nije savršen, praviš s*anje – odgovaraš. Ako je neko čovek koji je došao u tuđu zemlju zbog pomoći, onda mu treba pomoći.

Izvor / slobodnarec.eu