Opet sam pao tiket na jednu utakmicu… Odigrah 3+, u 29. minutu je bilo 1:1 i tako i ostade. Prokleta norveška druga! Ne mogu više ovako, prestaću da se kladim. Kunem sreću i otvaram sajt kladionice da vidim šta ima noćas da se igra po Južnoj Americi.
Koliko puta sam prokleo neke klubove i igrače, dobro nisu bankrotirali ili pozavršavali karijere usled teških povreda ili planova za njihovo smaknuće. Jes’ vala lepo kad se dobija, ali čini mi se da je trostruko teže kad se gubi. Sećam se samo kad sam za 50 dinara odigrao sedam parova, prošao šest, čekam neke Grke GG3+.
Domaćin favorit, bori se za opstanak, gostima svejedno. Odmah na početku 0:1, idealno! U nekom 60. minutu 0:2! Idemo, domaći! Svega par minuta kasnije penal za domaće… Promašaj! ‘Ej, promašaj… A već sam potrošio onih 35 hiljada u glavi. Sedam za komp, guglam tog igrača koji je promašio penal, te mi nije bilo mrsko da mu pišem po društvenim mrežama. Kakav pajser, em je promašio meni za isplatu, em mi ni sinovao poruku nije. Nećemo momče tako. Pisao sam i klubu, ali bez odgovora.
Nekako sam se smirio, bolje za obojicu. Za klub nije bilo, jer su ispali iz lige nedugo zatim, tako da mi je to bila neka vrsta slatke osvete za naneti bol. To je samo jedna situacija u nizu onih koje nam pokidaju živce, ali šta ću kad volim. Volim ono uzbuđenje kad počne utakmica, pa zapišti promena, pa srce zaigra kad je dobra, a psovke izlete kad nije toliko dobra.
Pa kad se počaste najmiliji kad se dobije! Sreća da se ne oslanjamo nešto na to, inače bi crkli od gladi i žeđi, jelte. Jebi ga, sve je to kocka. Prevrtljiva… Kurva… A znamo šta se s kurvama radi, hehe.
Nego, sve je to dobro dok je u granicama normale i iz hobija. Aparati i rulet, to je tek problem. Nikad neću zaboraviti priču za koju sam mislio da je samo urbana legenda, dok mi drugar nije potvrdio to jer je prisustvovao toj smešnoj, ali i veoma jezivoj sceni.
Stariji čovek, ispostaviće se i porodičan, sedeo je za ruletom. Popularni točak jeo mu je pare, a on je u jednom trenutku zakukao: “Jao, poslala me je žena da kupim jelo, ručak, za nju, mene, decu. Ušao sam s 33 hiljade ovde, sad imam samo hiljadu…”, zavapio je slomljenim glasom, a onda povikao “Ma ko je ruč’o, ruč’o je!” i sve na nulu. Vrti se točak, kuglica pleše, pada na nulu…
Opšta sreća, podiže čovek i više nego što je uneo, ode, tako da je iz kazina izašao čak i u plusu, boli ga uvo. No, šalu na stranu. Jeziva situacija, dokle su ljudi spremni da idu kad ih povuče ovaj porok. Neki kažu da je gori od droge. Ne želim da znam. Lično sam video čoveka koji je jedno veče u lokalnoj kladionici sedeo i udarao aparat. Bilo je to oko osam uveče.
Prošao sam to što sam odigrao tada, te došao da podignem keš sutradan oko podneva, a on je i dalje sedeo tu. Oko njega gomila plastičnih čaša od kafe, piksla puna opušaka. Tad sam se zakleo sebi da nikad neću sesti za aparat… I nisam, zaista. Pamtim taj prizor i posle nekih 15 godina, do najsitnijeg detalja.
Tako da, ljudi moji, pamet u glavu i samo sića od uloga i uživancija. Ne dajte da dođe do toga da bude “ko je ruč’o, ruč’o je” jer, čini mi se, to je poslednje upozorenje pred tužan kraj.
Izvor: Fokus.ba
