40 godina „Riblje Čorbe“ Istorija uz pivo iz zelene flaše

Pišu/Miša Aleksić i Vesna Pantelić

FELJTON  I DEO

Za sve je bio kriv Zoran Predić, koji je u „Radio-TV reviji“ objavio poster s potpisom „Riblja čorba“, iako grupa nije imala nijedan koncert, nijednu ploču, nijedan intervju.

Bašta legendarnog „Šumatovca“ tog 15. avgusta 1978.godine bila je prepuna. Muzičari i novinari Radio Beograda i „Politike“ sklonili su se od uobičajene letnje beogradske pripeke u dubok hlad ovog restorana. Za jednim stolom uz pivo, obavezno iz zelene flaše, sede Bora Đorđević, Miša Aleksić i pokojni Rajko Kojić. Nikom od tog povelikog skupa verovatno nije palo na pamet da će taj dan i ćaskanje trojice mladića ući u rok istoriju. Da će tog dana nastati grupa koja će u naredne četiri decenije obeležiti muzičku scenu Jugoslavije i Srbije.

Mnogo godina kasnije Miša Aleksić, bas gitarista „Riblje čorbe“, napisaće:

– Vicko nije prisustvovao tom razgovoru, jer je bio na vojnoj vežbi u kasarni „4. jul“ na Voždovcu. Pošto smo se prethodno sve brzo i u hodu spontano dogovorili, Bora je, ispijajući još jedno pivo iz zelene boce, dao više predloga za naziv našeg novog benda. Prvi je bio „Bora i ratnici“, zatim „Popokatepetl“ i najzad „Riblja čorba“. Onaj pod rednim brojem jedan Bora je odmah sam odbacio, jer nije želeo da mu ime bude eksponirano u imenu sastava. Ostalo je da o svemu još malo razmislimo, pa da se za dva-tri dana opet nađemo na istom mestu i tada zajednički odlučimo.

Međutim, umesto nas, grupi je bez ikakve zle namere kumovao urednik „Radio-TV revije“ Zoran Predić. On je nepunih petnaest dana posle tog našeg sastanka u „Šumatovcu“ objavio u pomenutom nedeljniku poster (!) na kome smo bili Bora, Rajko, Vicko i ja. Na crnoj masnoj podlozi upadljivo žutim slovima pisalo je – RIBLjA ČORBA! Do tog trenutka nismo imali nijedan intervju, nijednu pres-konferenciju, nijedno pojavljivanje u medijima… O koncertima i pločama da ne govorimo. Imali smo, znači, samo poster u veoma tiražnoj „Radio-TV reviji“, gde je pisalo da se zovemo – „Riblja čorba“. Tako i na taj način je rođena – „Riblja čorba“. Kratku storiju o nastavku našeg benda ispričao je Bora prijatelju i novinaru „Rok ekspresa“ Branku Rogošiću:

„U to vreme je Miša imao SOS, u kome su bili Rajko i Vicko. Meni se oduvek sviđalo kako oni zvuče. Voleo sam taj njihov čvrsti zvuk. Čak sam jednom pevao na nesuđenom i neobjavljenom debi-albumu grupe SOS. Odavno je postojala želja da sarađujemo. Videli smo se uoči leta i tada je pao dogovor da se nađemo tačno 15. avgusta u 15 časova u restoranu ‘Šumatovac’. I stvarno, došli smo u zakazano vreme i napravili sastav. Jedino Vicko nije došao, jer je bio na nekoj studentskoj vežbi. Bilo je raznih predloga za ime grupe. ‘Bora i ratnici’, ‘Popokatepetl’… Tražili smo što gluplji naziv, kako bi što lakše bio zapamćen. ‘Riblja čorba’ je bio jedan od predloga. Nismo uopšte bili sigurni u to ime. Tačnije, za sve je bio kriv Zoran Predić, koji je u ‘Radio-TV reviji’ objavio naš poster s potpisom ‘Riblja čorba’. Kako sad da menjamo ime kada su ljudi pročitali kako se zovemo?! Čak smo otkupili i jedan broj primeraka tog lista, pa smo taj poster koristili kao plakat za ‘tezge’ na kojima smo se uigravali i spremali materijal za prvu LP ploču. Puno smo na početku tezgarili po selima, jer ko ne prođe tu školu, ne zna šta je pravi rokenrol.“

Cela ta priča o nastanku „Riblje čorbe“ tačna je i uglavnom svima dobro poznata. Ali postoji još jedna važna pojedinost u formiranju te moje grupe, malo znana ili sasvim nepoznata.

Bora je, naime, u to vreme raskrstio s „Ranim mrazom“, pošto je prethodno sa Đoletom Balaševićem snimio onaj čuveni singl s pesmom – „Računajte na nas“. Onda su zajedno otišli u Split, gde je Bori puko film, da bi posle nekoliko neprospavanih noći ozbiljno rekao Đoletu:

„Slušaj, Đole, odo` ja.“

To je ujedno bio kraj Borine saradnje s Panonskim mornarom. Jedne večeri, dva-tri dana pre onog „istorijskog“ 15. avgusta, neko je pozvonio na vrata moje kuće u Petrovaradinskoj broj 11, na Lekinom brdu. Lepo, toplo letnje veče; otvaram vrata, a na njima – Bora!

– Bio sam u kraju, pa pomislih da svratim, je l` kasno? – obratio mi se nekim pomalo utučenim glasom.

– Ma taman posla, znaš da rokeri ne idu na spavanje pre zore – rekoh da ga ohrabrim, a nisam ni krio zadovoljstvo što ga vidim.

Izgledao je baš dobro. Tačnije, odlično. Imao je malo dužu kosu, ali bio je obrijan i doteran. Nosio je crni pleteni rupičasti letnji džemper, koji dobro ide na golo telo, i uske „leviske“. Sećam se kao danas da smo sedeli u skoro potpunom mraku u mojoj dnevnoj sobi. Bora na fotelji, a ja na trosedu. Došaptavali smo se kao neki zaverenici, jer su u susednoj odaji moji verovatno već odavno spavali, s obzirom na to da su zbog posla morali ranije da ustaju.

– Napravio sam gomilu sranja na moru, napustio Đoleta i dva-

-tri dana se nisam treznio. S njim više nisam mogao. Sada sam dobro! Trebalo bi da počnemo opet nešto zajedno da radimo – rekao mi je Bora u jednom dahu.

– Ja sam apsolutno za! – odmah sam mu odgovorio, kao da sam jedva čekao taj trenutak.

– Hajde prvo da uradimo – „Lutku sa naslovne strane“. Imam još dosta toga, ali „Lutka“ mora da upali! Videćeš! To je velika pesma! – nastavio je Bora da me loži.

– Sve je dogovoreno! Možemo već ovih dana da zakažemo probe i počnemo vežbanje novih pesama – složio sam se s njegovim predlogom bez ikakvih dodatnih uslova.

Ispričao mi je još, onako usput, šta mu se sve dešavalo tog leta. Tu priču ću ovde svakako preskočiti. U suprotnom, to ne bi bilo korektno prema Bori, koji mi se tada poverio. Imao je, inače, gomilu doživljaja i anegdota, od kojih bi mogao da se snimi sasvim dobar film.

– Onda, vidimo se u „Šumatovcu“ po ranijem dogovoru – reče mi Bora pre nego što je napustio moju kuću.

Te večeri nisam oka sklopio. Nisam, doduše, ni očekivao da ću zaspati. Tako je to uvek kada u meni proradi adrenalin. Po ko zna koji put sam razmišljao i prevaljivao krivudavu putanju svoje muzičke karijere. Onako iz početka, pa sve do rastanka s Borom na vratima svoga stana. Ovoga puta sam, za razliku od onih prethodnih, bio siguran da nešto veliko i silno mogu da spremim. Osim toga, pomislio sam kako Vicko i Rajko neće imati ništa protiv da Bora pristupi našem bendu. Hej, prvi put u životu u grupi imam frontmena! Pevača! Sjajnog muzičara, tekstopisca i kompozitora. Stvarno sam bio na najboljem putu da najzad u sastavu imam lidera u pravom smislu te reči. Najzad, za mene ne manje važno, Bora je bio dobar čovek. Razuman, pametan, iskren i pošten. Boljeg pored sebe nisam mogao da poželim.

Izvor/novosti.rs