Trilogija ortodoksne harizme (III/III)

U duhu aktuelne digitalizacije jeromonah Rafailo Boljević daje najbolji mogući savet šta da uradite sa vašim tv aparatom: “Napravite svečanu litiju do kontejnera, i ubacite televizor.” Ovo je završetak prve srpske trilogije ortodoksne harizme.

Iguman podmajinski Rafailo

Apokrifna priča iz Svete Zemlje kazuje da je patrijarh jerusalimski jedne godine zabranio Pravoslavnim arapima da uđu u hram sa sve bubnjevima. Udaranjem u bubnjeve arapi slave Boga, dok je patrijarh to smatrao nedoličnim za hrišćanstvo. Te godine Blagodatni Oganj nije silazio dugo, sve dok patrijarh nije promenio odluku i saopštio policiji da moraju da puste i „bubnjare“ u hram. Gospod ne osuđuje način na koji ga neko proslavlja, oni na istoku silazak Ognja proslavljaju sa oduševljenjem, vesele se, dok mi iz Evrope svemu prilazimo dramaturski, skrušeno i sa „smirenjem“.

Ovo je nastavak trijade u kome su harizma i iskrenost nadvladali lažno smirenje.
Zima, jutrenje, šaljivdžija u mantiji. Dva popa za pevnicom, treći u oltaru. U crkvi svega nekoliko ljudi, mahom bake… Idu naokolo i ljube ikone redom. Kako je jedna baka prolazila ispred oltara, a ispod kandila, zakačio joj se krstić sa kandila za kosu. Skoči jedan sa pevnice u spasilačku misiju, kad ga drugi pop ćušne laktom uz osmeh:
– „Gledaj, gledaj, sad će da bude miropomazanje“.

Na crkvenoj slavi, starija dementna gospođa zapitkivala je monaha da li je oženjen. On je uporno odgovarao nije jer je posvećen Bogu. I tako, žena zaboravna pa ga pita još par puta. Monahu to dosadi i na kraju joj reče: “Gospođo, znate, moja tašta je nerotkinja.”

Sedamdesetih se gradila pruga blizu Valjeva. Među radnicima je bio jedan musliman, ali nije hteo da kaže jer se plašio da će imati problema. I dođe nedelja Sveta, radnici krenu u Ćelije da se pričeste, šta će, krene i on sa njima. Počne pričešće, svi prilaze putiru, gleda pa krene i on da se pričesti, samo da se ne oda. Pogleda ga Ava Justin i kaže: „Oooo, prijatelju, pa gde si ti, otkad te nisam video, baš lepo što si došao. Stani sa strane molim te, ti ćeš na kraju, da se prvo ispozdravljamo i izgrlimo.“ I tako ga Avva ne oda, spasi ga od svetogrđa dok ostalim radnicima nije bilo jasno odakle ovaj tako dobro poznaje oca Justina.

Vladika Joanikije na mobi

U vreme izgradnje crkve u Jovan Dolu, paroh majstorima dade molitvenike i kraće molitveno pravilo jer ipak se hram gradi. Obilazi majstore drugi otac iz Ostroga, pa opisuje šta je video: “Mole se majstori: Oče naš… Pa, svi pogled ka nebu, pa Bogorodice Djevo, pa svi pogled ka nebu…“ Nebeski narod, zaključi.

Na opelu drži govor neki čika: “Sećaš li se druže moj kako smo se napili onomad 1963…” Sveštenik reče pomoćniku: “Seća se, seća, kako se ne bi sećao, evo upravo mu čitaju na drugom mitarstvu…”

U Crnoj Gori pop Nikola Simović dobro je stajao kod knjaza Nikole. Neprijatelji došaptali knjazu da pop ne zna ni da piše ni da čita. Gospodaru nemilo, ali ga pozva na Cetinje i upita:

– Kako ti, pope Nikola, krštavaš i vjenčavaš narod?
– Ja ka najbolje!
– Kako ka najbolje, kad ne znaš čitati ni pisati?!
Pop Nikola, videći da su ga Crnogorci cinkarili bez mnogo pravdanja odgovori:
– Koga sam vjenča nije se razvjenča, a koga sam krstio nije se poturčio.

Kod nekog sveštenika došla su dva tipa, reklo bi se direktno iz kafane i tražili od popa da ih pobratimi. Objasni im otac da ne postoji takav obred, a oni navalili: hoće da plate, al kažu dok ih ne pobratimi ne idu kući.
I tako se natezali, svešteniku dojadilo jer su već malo postali i agresivni. Stavi epitrahilj i pročita im molitvu za sumašedše (za one koji su „sišli s uma“). Dopingovani „pobratimi“ su se na kraju lepo izljubili, ostavili prilog i otišli srećni.

Sveti vladika Nikolaj

Početkom Prvog svetskog rata 1915. Nikola Pašić, pozove vladiku Nikolaja te mu reče da odmah krene na Zapad da se bori za uticaj Srbije. “Pa, šta da im kažem?” tražio je Nikolaj instrukcije. Pašić je imao puno poverenje u Nikolaja koji je već bio slavni besednik i bogoslov. Za četiri pune godine Nikolaj je po Engleskoj i Americi održao bezbroj predavanja: u crkvama, Univerzitetima, u bioskopskim dvoranama, hotelima, trgovima, objašnjavajući srpsku oslobodilačku borbu protiv Austrougarske. Napisao je dvadesetak separatnih knjiga i bezbroj članaka u zapadnim novinama. Načelnik Engleske armije izjavio je posle rata da je vladika Nikolaj bio treća srpska armija. Jedan oficir dodao je: “Da je Nikolaj ostao malo duže, iz Britanije bi na balkanski front otišle čak i žene u rat!”

Kada je Čedomir Jovanović došao da se krsti pod Ostrog, otac Joil mu je rekao da skine minđuše. Kako je Čeda odbio to da učini, otac Joil je odbio da ga Krsti. Kako ne bi pukla bruka pred novim demokratskim vlastima, mitropolit Amfilohije reče ocu Joilu: „Pa, ne krstimo mi minđušu, nego čoveka!“Otac Joil ostao je pri svome pa je na kraju sam Amfilohije morao da krsti Jovanovića. Nakon nekoliko godina, dolazi Amfilohije kod oca Joila i reče mu: „Oče, izgleda da mi ipak nismo krstili čoveka, nego minđušu…“

U nekoj izbornoj kampanji, Tomislav Nikolić je posetio Mileševu. Na rastanku, episkop Filaret je tri puta vraćao Tomu iz automobila, da se opet izljube. Dok su se razilazili, episkop je velikim pozlaćenim krstom blagosiljao radikale. Pola sata kasnije, auto je sleteo s puta. Kako niko nije bio povređen, Vučić je zaključio da je samo Filaret spasao Nikolića.

PATRIJARH PAVLE U vreme opšte grabeži, kada tolikima nije bilo dovoljno ma koliko blaga da su zgrabili i naslagali, našao se jedan kome nije trebalo ništa. I od celog materijalnog bogatstva, koje je stekao za svojih 95 godina života, patrijarh Pavle, testamentom je sinovcu ostavio jedan budilnik. Taj budilnik simbol je i onoga što je ostavio svome narodu u amanet, kako bismo uvek držali budnom svoju dušu i svoju savest.

Snažan duhom, materijalno skroman, kada su mu prebacili: „Kakav si ti to patrijarh kada imaš samo jednu mantiju?!“ Pavle je odgovorio: „Šta će mi više, ne mogu dve odjednom da obučem!“

Na putu ka crkvi Svete Petke na Kalemegdanu, Pavle je zastao i ubrao par listova maslačka koje je jeo bez ičega. Novi đakon koji ga je pratio upitao je:
„Šta će vam to, vaša svetosti?“
„Pa, za salatu“, odgovorio je patrijarh.
„U pravu ste, ukusno je kada se maslačak pomeša sa maslinovim uljem, kapima od limuna, i paradajzom.“
Patrijarh ga samo pogleda i odgovori: „Žderonjo!”

U vreme dok je bio vladika Raško-prizrenski, Pavle je imao 48 kilograma. A, kada je jednom prilikom stao na vagu i izmerio 50 kilograma uznemiren je prokomentarisao: „E, ovo je već bezobrazluk, ja da imam 50 kilograma!“ – prepričava otac Jovan Radosavljević.

Kad god je čekao trolejbus, ljudi su se nudili da ga povezu. On bi im odgovarao da mu je lakše autobusom jer ne mora da se saginje kao kada ulazi u auto.

Na pitanja je odgovarao sa puno duha. Kada ga je jedan dečak pitao kako uvek zna šta treba da kaže, odgovorio mu je: “Kad budeš imao devedeset godina kao ja, znaćeš i ti!“

Jedan naš list, koji se niz godina odupirao komunističkom nasilju, neukusno se našalio na račun patrijarha Pavla: veštom montažom montirali su ga tako da je obučen u džins, u desnoj ruci mu je bio kalašnjikov, za pojasom bombe i pištolj, a na levoj ruci nalazio se skupocen sat.
Kada su videli fotomontažu, u patrijaršiji je nastalo vanredno stanje, padale su osude, ljuti pogledi. A, onda je patrijarh video tu montažu i smireno rekao:

– „Vidi, Boga mu ljubim, dodali mi i sat, a nikad ga nisam imao!“

Govorio je da je prevelika briga isto što i nebriga. U crkvi, posle službe, poučavao je narod: Pevajte tiše da se i drugi čuju, nije naš Bog gluv!“ Kada je savetovao jednog mlađanog bogoslova da se ne dere kada peva, ovaj mu je odgovorio da u šumi svaka ptica peva svojim glasom. „Da – odgovori patrijarh – ali mi smo u crkvi, a ne u šumi“.

Jednom je novi vozač vozio patrijarha Pavla na dužu relaciju. Dan je bio težak, kiša je lila kao iz kabla, noć je krenula da se spušta… A, onda je pukla guma. Vozač je iznerviran krenuo na kiši da menja točak i potpuno zaboravivši koga vozi počeo je da psuje Svece nabrajajući ih imenima. A, onda se skamenio kada je iza svojih leđa ugledao patrijarha Pavla.
Patrijarh mu je mirno rekao: „Koliko ih samo nabroja, pa ti ih znaš više nego ja.“

Patrijarh je zamolio da mu sledeći put dodele drugog šofera, ali je zabranio da daju otkaz vozaču koji psuje.
Trezveno je procenjivao priče o čudima koje je čuo. Kada se pojavila knjižica nekog autora koji je tvrdio da je povezao kolima Svetog Petra i Svetu Petku koji su mu se javili u vidu monaha i monahinje, na pitanje da li je to moguće, patrijarh je odgovorio da je to moguće, ali da je pitanje da li je to istina.

Mudro je procenjivao ljude. Jednoj dugogodišnjoj iskušenici koja se žalila što nisu hteli da je zamonaše gospodin Pavle je rekao da je bolje da bude dobra iskušenica, nego loša monahinja.

Kada je jedan beogradski boem istrčao iz kafane „Znak pitanja“ koja se nalazi preko puta patrijaršije, preplitao je jezikom i rekao patrijarhu: „Vaša svetosti, jel tako da smo nas dvojica najbolji ljudi na svetu?!“ Mudri Pavle mu na to odgovori: „Jesmo, al’ kad popijemo ništa ne valjamo.“

Jednom je u patrijaršiju došao čovek koji je tražio da ga primi patrijarh Pavle lično. Kada su ga pitali kako se zove, tip se predstavio kao arhangel Mihailo. Kaže, sišao je sa neba i ima nešto važno da priča sa patrijarhom. Patrijarh mu je veoma smireno odgovorio da arhangele prima samo četvrtkom.

Nakon njegovog upokojenja nastavile su da se prepričavaju duhovite anegdote i male priče o velikom čoveku. Jedna od njih je i poruka: „Dete moje drago, poruči popovima tamo da ne uzimaju pare narodu, ovde se džipovima ne dolazi.“
I sa 90 godina je bio duhovit, vedar i nasmejan, kao kada je unuci rekao da je napunio devedeset godina i da je došlo krajnje vreme da se uozbilji. Kad su ga lekari na VMA pitali kako se oseća, u dahu je izustio: „To me pitajte kada ostarim, a ne sada.“

Izvor: hazardermagazin.rs

Autor: Vasilij Golijanin