Mi neprestano negde žurimo, ne umemo da uživamo u životu koji nam je darovao Gospod. Neprestano se nalazimo u trci, stalno očekujemo nešto novo, nešto što će se razlikovati od onoga što imamo danas. Postavlja se pitanje: a kada ćemo se radovati današnjem danu? Kada ćemo uživati u njemu? Jer ono što je sada i ovde, u tvojim rukama, tako brzo nestaje. Vreme leti. Dok ovo govorim, vreme leti, prolazi. Sadašnjost nam neprestano klizi, mi stalno živimo u drugom vremenu – između prošlosti i budućnosti – i ne primećujemo sadašnjost.
Sada nam sat pokazuje početak drugog časa, ali mi ne živimo u njemu već smo u sutrašnjem danu ili danu nakon njega, razmišljamo o onome što će se dogoditi za mesec dana, kakvi ćemo tada biti. Zagledamo u budućnost ali ne stvaralački i sa promišljanjem, već sa osećanjem zabrinutosti. Neprestano očekivanje nečega i razmišljanje o tome nas čini bolesnima i mi gubimo sposobnost da se radujemo.
Na primer, sada radiš nešto što ti pruža zadovoljstvo, ali ubrzo i to će prestati da te raduje jer ćeš početi da razmišljaš o narednim obavezama, a zatim o narednim i tako u nedogled. Mi nikada ne živimo u sadašnjosti, ne živimo ovde i sada – a to i jeste jedino sigurno i bezbedno. To je ono što ti pripada, zahavljujući čemu možeš da se naslađuješ tim najvećim darom Božijim koji se zove život. I ipak, zabrinutost nas ne napušta, mi se klatimo između onoga što je bilo u prošlosti, sećanja, utisaka, događaja i onoga što teoretski može da se dogodi u budućnosti. Tako prolazi život, godine lete i mi se razboljevamo.
Ne radujemo se, ne uživamo, imamo zabrinuta lica, nemirna srca, ne umemo da se osmehnemo, ne uspevamo da proniknemo u ono što se događa i da kažemo: „Slava Bogu!“
Ne možemo da se zaustavimo. Strašno je kada pomislimo gde toliko žurimo: žurimo ka kraju svog života. Kao da se žurimo da što brže umremo.
Ako umeš da živiš u onome što je sada, tada poimaš da je sada kod tebe sve dobro jer zapravo nemaš toliko mnogo problema kako ti predstavljaju tvoje fantazije. možemo da budemo takva čudovišna rana za Boga, vređamo Ga svojim postupcima, nanosimo Mu bol, da, bol, jer mi svojim životom kao da Mu neprestano govorimo: „Ja Tebi ne verujem! Ne verujem da Ti postojiš! Ne verujem da me Ti voliš! Ne verujem da ćeš mi Ti pomoći!“
Mislite da se ovo ne odnosi na vas? Vi ćete mi reći: „Ali, oče, kako tako? Mi idemo u hram, molimo se, slušamo crkveni radio, kako može biti da mi ne verujemo?“ A ja vam dajem odgovor: „Može“. Zato što teoretski mi verujemo da Bog postoji, nešto znamo i govorimo o tome, ali ne doživljavamo veru kao poverenje. Poveriti sebe znači dati celog sebe bez straha, u potpunosti.
Čovek koga su kao dete učili da pliva, seća se roditeljskih reči: „Ne brini se, opusti telo, držimo te, tu smo da ti pomognemo, diši mirno. Ako se budeš uplašio, uznemirio, potonućeš“. Tako i Gospod govori čoveku: „Opusti se, smiri se, prestani da strahuješ za sebe, poveri se Bogu i tada ćeš osetiti šta znači istinska vera, ne teoretska, već vera srca i iskustva“.
Piše: Arhimandrit Andrej Konanos
