Kada su Svetog Justina Ćelijskog upitali da li postoje ateisti, odgovorio je: „Naravno da postoje, pun bogoslovski fakultet ateista!“ Intervju.rs predstavlja anegdote iz SPC koje vas neće ostaviti ravnodušnim.
Nijedan odnos bez slobode nema nikakvog smisla, pa i sam odnos sa Bogom je odnos slobode. Pravoslavlje nije sumorno, sumoran je greh. Sloboda duha u skladu sa Božjim zapovestima koja nalikuje junaku filma Ostrvo, koji na samrti sabratu manastira na pitanje „kako da živim“ odgovara: „Živi kako znaš i umeš, samo nemoj činiti neke velike grehe.” Dok nevesela i bez radosti atmosfera više odgovara istinskim pokajnicima, ali i prepodobnim dubiteljima na glavi, dotle su brojni veliki duhovnici kao po pravilu bili vedri i duhoviti. Po rečima episkopa Danila Krstića: “Nije nikakav vernik onaj koji ne ume barem ponekada da se pristojno i umereno našali”. Da ne dužimo, prelazimo na anegdote jer kako smo čuli u jednom fruškogorskom manastiru od iskušenika Petra: „Vreme je novac.“
Poznato je da se monasi ne žene, a kada je jedan mlađi episkop obilazio eparhiju, učtivi, ali ne preterano informisani domaćin na ispraćaju mu je rekao:
„Svako dobro i pozdravite suprugu.“
Episkop reče da nema suprugu, na šta domaćin doda:
„Mladi ste, ima vremena…“
Slično je prošao i mitropolit Amfilohije koji je bio u poseti kod jednog direktora koji baš i nije vernik. Na rastanku direktor se obraća Amfilohiju najljubaznijim tonom: “Doviđenja, pozdravite mitropoliju. . .”
U ženskom manastiru u Temskoj jedna stara monahinja prišla je polako oltaru sa kadionicom u ruci. Pogledala nas je, i sa osmehom rekla: „Idem da okadim ove naše Svece. Da im bude lepo.“
A, kâdi se i ispred Bogoslovije. Iako važi za „pušnicu“ jer dobar deo studenata teologije puši, odnosno „kade đavolu“ kako primećuje duhovnik otac Joil Bulatović, plato ispred Bogoslovije bio je poprište drame oko pljeskavice. Usred Velikog posta grupa studenata teologije napala je kolegu zbog toga što je jeo pljeskavicu. Tada je naišao umirovljeni episkop Atanasije Jeftić. Kada je video o čemu je reč, oteo je pljeskavicu iz ruke studenta. Potom je istu smazao u dva zalogaja. Pravednici sa cigaretama ostali su zatečeni. Atanasije se, moguće je, vodio rečima Svetog Serafima Sarovskog koji je, kada su ga pitali šta da jedu u toku posta, odgovorio: “Jedite šta god hoćete, samo nemojte da jedete jedni druge.”
Prisutni su zabeležili kada je episkop Atanasije Rakita držao besedu na Vidovdan. Počeo je rečima: “Danas je Vidovdan. To je sve što je potrebno reći i nema potrebe dalje objašnjavati.” A, onda je besedio narednih pola sata. . .
Kada se ispred oca Joila iz Ćirilovca pojavila izrazito debela žena, upitao ju je da li posti. Žena je odgovorila da ne posti, da nikada nije postila, te da ne želi da posti jer ništa nije zgrešila u životu. Tada je otac Joil napravio metaniju, prekrstio se i rekao: „Radujte se crvi, imaćete tri godine šta da jedete.“ Isti duhovnik upitao je drugu ženu „Šta si zgrešila, kćeri?“ na šta je odgovorila: „Ništa, ja nisam grešna.“
„Baš ništa?“
„Ništa.“
„Imaš li ti svekrvu, kćeri?“ upita otac, na šta žena odgovori:
„A, tu kučku mi ne pominji!“
Arhimandrit Joil Bulatović
Upečatljiv i prepričavan odgovor otac Joil uputio je i „reformatorima“ Liturgije: „Oni naučili visoke škole pa im se ne sviđa što je Jovan Zlatousti napisao Liturgiju, no i oni `oće. Svetom Jovanu Zlatoustu se javio apostol Pavle i tri dana i tri noći mu govorio kako će Liturgiju napisati. A, ovima ni komarac nije na uvo zapjevao, a hoće Liturgiju da mijenjaju.“
Kao veliki protivnik pušenja, arhimandrit Joil ne pričešćuje pušače. Kada je to čuo mitropolit Amfilohije, rekao mu je da to mora da se promeni.
„Jel tako?“ upitao je Joil?
„Tako je.“ Potvrdi mitropolit.
Sutradan na Liturgiji, kada je došlo vreme za pričešće, pristupila je osoba za koju je otac znao da puši. Kako je poslušanje po rečima oca Tadeja iznad posta i molitve, otac Joil pristao je da pričesti pušačicu, ali uz reči:
„Pričešćuje se sluškinja Božija… Na dušu mitropolita Amfilohija. Amin.“
Kada je to čuo mitropolit, odmah je dojurio u Ćirilovac, užurbano ušao u manastir obrativši se arhimandritu: „Radi kako god hoćeš, samo me više ne pominji!“
Otac Joil dosledan je stavu da je duvan kâd đavolji, te ni danas ne pričešćuje pušače.
Jednom je kod episkopa Hrizostoma došao student bogoslovije sa molbom da ga episkop primi na razgovor. Sekretar eparhije obratio se preosveštenstvu: „Traži vas neki bogoslov, pita jel može da razgovara sa vama?“
Hrizostom se nasmeja i odgovori: “A, koji je to bogoslov? Grigorije, Jovan, ili Simeon Novi, ima ih trojica…”
Parohijanu kome je jedan prota došao da sveti vodicu žena je zaturila kadionicu. Nakon duže potrage čovek je potpuno ushićen došao sa kutlačom i pitao: „Jel može ovo?!“
Ulazeći u dvorište, jednog sveštenika napao je pas. Prvo je lajao, a potom pojurio za njim. Sve se dobro svršilo, mada je sveštenik prokomentarisao kako će dugo imati traumu zbog vlasnika koji je sve vreme urlao na psa govoreći: „Nemoj na oca! Pusti oca!“
Odluka Svetog arhijerejskog sabora SPC iz 1969. da se mladi vladika Lavrentije postavi za episkopa eparhije zapadnoevropske i australijske, sa sedištem u Londonu, mnoge vernike u Beogradu je oneraspoložila. Pred polazak na aerodrom i novu dužnost, hodnici Patrijaršije u Beogradu bili su zakrčeni od vernika koji su došli da se pozdrave. Naiđe na tu gužvu vladika Nikanor, pa videvši šta se dešava, ode i izvesti braću arhijereje koji su bili na doručku: „Dole pred vratima vladike Lavrentija kao na daći, svi plaču!”
Vernici rado prepričavju dijalog dve monahinje iz jednog našeg poznatog manastira, pre nego što će da celivaju ikonu Svetog Georgija:
„Mati, pazite da ne celivate konja!“
„A vi, mati, pazite da ne celivate aždaju!“
Vladika Danilo Krstić potukao je sve rekorde time što je u Patrijaršiji 21 godinu bio vikarni episkop. Na pitanje, ko je to vikarni episkop, Danilo bi se slatko nasmejao i odgovorio: “Pa to je onaj na koga svi viču.”
Kada su Svetog Justina Ćelijskog upitali da li u Srbiji ima ateista, odgovorio je: „Naravno da ima, pun bogoslovski fakultet ateista!“ A, kada su ga komunisti privodili, do istražnog biroa putovali su vozom. U jednom trenutku Sveti Justin je upitao komandira:
„Da li si Srbin?“
„Jesam“, odgovori komunista.
„Veruješ li u Boga?“
„Ne verujem.“
„Pa, kako si onda Srbin?“
„Pa eto tako što sam rođen na srpskoj zemlji!“ odbrusi komandir.
Sveti Justin mu pokaza kroz prozor, pa reče:
„Vidiš li ovog bika na livadi? I on je rođen na srpskoj zemlji…“
Na bratskom sastanku jedan episkop kritikovao je braću sveštenike. Govor je započeo sa vicom o nekrštenom čoveku koga je sveti Petar pustio u Raj ali pod uslovom da nađe nekog sveštenika da ga krsti, pa da ostane unutra. U tom vicu čovek se pokunjen vraća iz Raja jer je tražio, ali nije mogao ceo dan da nađe ni jednog jedinog sveštenika koji bi ga krstio. Na tu šalu odgovorio je jedan stariji prota: „Preosvećeni, što nije našao nekog vladiku, i oni mogu da krštavaju…“
Kada je nakon Bajdendana u Bajdengradu usledilo razrešenje episkopa Artemija, jedan revoltirani jeromonah izgovarao je izmenjene reči Liturgije govoreći: „Najpre opomeni Gospode najsvetijeg patrijarha našeg Irineja“, da bi „opomeni“ kasnije izmenio u „pRomeni Gospode najsvetijeg patrijarha našeg…“
Na ispitu na Bogosloviji jedan bogoslov je na pitanje „kada zvone zvona van službe?“ dao sledeći odgovor: „Kad neko umre, kad je poplava, požar, mobilizacija, kad dođe vladika iznenada u posetu i kad je neko drugo zlo.“
Jedan đakon našao se na mukama nakon što ga je parohijan upitao koliko novca da ostavi za osvećenje vodice.
„Dajte eto toliko da vas ne bude sramota kada date“, odgovorio je đakon na šta domaćin replicira:
„A, koliko vas nije sramota da uzmete?“
Da reči Liturgije nisu lake početnicima u veri potvrđuje pitanje jednog vernika kome nije bilo jasno zbog čega se izgovaraju reči: „Vi koji ste ozloglašeni iziđite, niko od ozloglašenih da ne ostane…“ Inače, čita se „oglašeni“, ne ozloglašeni. Slično je prošao i jerej koji je morao jednom početniku da objasni zbog čega se u Simbolu vere pominje vreme izvesnog Pontija „pilota“.
Na svečanom činu rukopoloženja mladi sveštenik je na arhijerejskoj liturgiji pogrešio prilikom pominjanja arhijereja. Gledajući u episkopa izgovorio je:
„Arhijerejstvo vaše da pomene Gospod…”
A, episkop će: „Nije vaše nego tvoje.“
Mladi sveštenik je ispravio reči, ali opet na krivi način:
„Arhijerejstvo moje da pomene…”
Episkop: „Ma, nije tvoje nego moje!“
Sveštenik već „pomalo“ zbunjen proiznese:
„Arhijerejstvo i tvoje i moje i vaše i naše da pomene Gospod Bog u carstvu svome svagda sada i uvek i u vekove vekova!“
Pingback: Духовничка духовитост – Подвижничка слова