Povežite se sa nama

Rimski bunar, mučilište od Turaka do Ozne

Foto: s3.eu-central-1.amazonaws.com

Trezor

Rimski bunar, mučilište od Turaka do Ozne

Alfred Hičkok bio je opčinjen ambijentom dubokim više od 60, a prečnika 3,4 metra. Istoričari tvrde da je Rimski bunar služio i kao silos za žito i kao tamnica u kojoj su se desile najsurovije egzekucije od strane Turaka i Austrougara, pa do OZNE i nevernih bračnih drugova.

Kako beleži istoričar Marinko Paunović, 1494. godine, u vreme kada je ovaj grad bio najvažnije ugarsko, ali i hrišćansko uporište prema Turskoj, odigrala se zavera u kojoj su hrišćani za veliki novac hteli da prepuste grad Azijatima. Tada je u poslednjem trenutku za zaveru čuo vojskovođa Pavle Kinjiži, koji je sprečio zaveru, oterao Turke već sa bedema, a onda rešio da se osveti zaverenicima.
Preki sud im je brzo presudio, i svih 37 zaverenika konopcima je bilo spušteno na tada suvo dno Rimskog bunara. Tamo su bili ostavljeni da izgladne dok im se um nije pomračio, a onda su im bili bačeni noževi da se međusobno poubijaju i prožderu. Tako je bilo sve dok i poslednji nije izdahnuo u najvećim mukama.

Izgradnju bunara okončali su Austrijanci tokom vladavine Beogradom između 1717. i 1739. godine, kada su znatno izmenili lice tadašnje turske kasabe. Bunar je završen 1731. godine, a po nekim tumačenjima naziv „Rimski“ dobio je po austrijskoj ambiciji da budu nastavljači Rimskog carstva.

Drugi, opet, podsećaju da je još pre dve hiljade godina na mestu današnjeg Kalemegdana postojala rimska tvrđava – Kastrum, do koje su vladari Singidunuma sproveli vodu čak iz mokroluških izvora. Budući da su Rimljani bili i iskusni stratezi i vešti neimari, bilo je logično da pokušaju da iskopaju bunar, kako bi posada bila snabdevena vodom u slučaju opsade, kada je neprijatelj mogao da preseče vodovod, a vojnike ostavi žedne.

Kasnija istorija beleži da je u ovom bunaru bilo mnogo žrtava. Na dan krunisanja Milana Obrenovića 1882. godine, na njega su neuspelo pokušale atentat Jelena – Ilka Marković i Lena Knićanin. Obe su bile uhapšene, a uskoro je Ilka Marković pronađena u zatvorskoj ćeliji ugušena peškirom, dok je Lena Knićanin zatvorena u Rimski bunar. Tamo je uskoro pronađena mrtva, zajedno sa ubijenim vojnikom čiji je zadatak bio da je čuva.
Poznati filmski režiser Dušan Makavejev kasnije snima poznati film „Ljubavni slučaj poštanske službenice“, inspirisan događajem kada se čovek rešio ljubavnice tako što ju je odveo na šetnju, a potom je bacio u dubok bezdan. Zločinac verovatno nikada ne bi bio pronađen, da u njigovom džepu nije pronađna tramvajska karta sa istim serijskim brojem koji je imala i ona koja je bila u džepu žrtve.

Istraživanja dna Rimskog bunara vodila je pre Drugog svetskog rata i Vojska Kraljevine Jugoslavije i Uprava vodovoda, kada beleže da je ispod dna veliki sloj šljunka ispod koga izvire voda. Predanja kažu i da su Nemci po okupaciji istraživali dno bunara, i da čak dva „čoveka žabe“ nikada nisu izronila iz njega.
Dno rimskog bunara puno je kostiju, što ne čudi jer je zloglasna OZNA neko vreme imala običaj da koristi Rimski bunar kao mučilište.

Rimski bunar, Kalemegdan, Beograd

 

Izvor: intervju.rs

Nastavi da čitaš
Slične teme...
Ostavi komentar

Ostavite Komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Više u Trezor

Na Vrh