Povežite se sa nama

Nemačka poternica za Dražom

Trezor

Nemačka poternica za Dražom

Nemačka poternica za Dražom

„Dejli mejl“ i „Dejli telegraf“ su pisali da je general Mihailović primer Evropi, „Tajms“ ga je upoređivao s Robinom Hudom, a o Srbiji se govorilo kao o duši pobune protiv osovinskih zavojevača.

Piše: Pero Simić

Tito nije sedeo skrštenih ruku, u vreme kada je Draža uputio prvu proklamaciju Srbima, Hrvatima i Slovencima, već je preko svoje užičke Borbe, ne čekajući čak ni formiranje zajedničke komisije oko napada na Požegu, osuo paljbu na Mihailovića i njegove pristalice. Optužio ih je da su „počinili velika zločinstva prema partizanima“, da su „zajedno s Nemcima napadali partizane“, da su „vodeće ličnosti Draže Mihailovića imale redovne kontakte s Nemcima i Talijanima“, da su se četnici „povukli sa svih frontova prema Nemcima“.

Mihailović i njegovi saradnici postavljali su logična pitanja:

– Kada je već određivanjem mešovitih komisija i ratnog suda predviđeno iznalaženje krivaca bratoubilačkog rata, zašto onda pripremati partizane da s nepoverenjem gledaju na sporazum o radu mešovitih komisija koji je sredstvo za stišavanje sukoba, za gašenje požara. Zašto jednom rukom gasiti a drugom paliti?

Za razliku od Tita, Mihailović je pokušavao sve da spase sporazum, o čemu svedoči i depeša koju je 22. novembra 1941. poslao predsedniku jugoslovenske izbegličke vlade:

– Ulažem najviše napore da udružim sve napredne snage i izvršim reorganizaciju za odlučnu borbu protiv Nemaca. Potrebno je najhitnije da dobijem oružje, municiju, zimsko odelo, obuću i ostalo.

Zbog borbe protiv okupatora, Mihailović se već bio razišao i sa svojim potencijalno najprirodnijim saveznikom, predsednikom predratnog Četničkog udruženja Kostom Milovanovićem Pećancem, jednim od tvoraca prvih komitskih četa s kraja 19. i početka 20. veka.

U to vreme zapadni saveznici su se kleli u pukovnika Mihailovića. Amerikanci su govorili da je „duh četnika duh Evrope“. Njujork herald tribjun je pisao o „sjajnoj reputaciji“ i „legendarnoj hrabrosti“ Draže Mihailovića, londonski Dejli mejl i Dejli telegraf govorili su da je Mihailović primer Evropi i da su mu „zahvalni svi slobodni ljudi sveta“. Tajms ga je upoređivao s Robinom Hudom, a o Srbiji se pisalo kao o „duši pobune protiv osovinskih zavojevača“.

Krajem novembra 1941. Tito je internacionalizovao sukob s Mihailovićem:

– Imamo sve dokaze da Draža otvoreno sarađuje s Nijemcima u borbi protiv nas – javljao je on u Moskvu.

– Dražini ljudi nijednog metka ne ispaljuju protiv Nijemaca.

Mihailovićeve pristalice krstio je zlikovcima, izmišljajući kako su oni digli u vazduh fabriku municije u jednom tunelu u Užicu:

– Ubijeno je preko stotinu radnika. Pri tome je gotovo odletio i moj štab u zrak, jer se zgrada nalazi ispred tunela na pet metara – preuveličavao je Tito, smanjujući za nekoliko puta razdaljinu između fabrike municije i zgrade u kojoj se on nalazio, a nikad nije dokazano da li su eksploziju izazvale pristalice Dragoljuba Mihailovića ili Milana Nedića, ili pak neobučeni radnici u fabrici municije.

Dok je Tito proglašavao Mihailovića Hitlerovom desnom rukom, nacisti su započinjali veliku ofanzivu u Zapadnoj Srbiji i protiv četnika i protiv partizana. Tada su komandanti dveju ustaničkih vojski poslednji put razgovarali telefonom:

– Pitao me je – rekao je jedanput Mihailović – šta ću ja raditi u ovoj ofanzivi – potom je izložio da će on prihvatiti borbu protiv Nemaca. Ja sam mu odgovorio da frontalno ne mogu primiti borbu i da se moram vratiti svojim odredima na njihove terene, jer sam s 200 ljudi bio ostao na Ravnoj gori.

Zbog frontalne borbe na Kadinjači, koja će decenijama biti slavljena kao primer herojstva, Tito je izgubio 572 borca, a nemački gubici bili su dva poginula i dva ranjena vojnika.

Tito je po okončanju te bitke jedva izvukao glavu iz Užica, a Mihailović je elastičnijom taktikom ratovanja još pružao otpor.

To 7. decembra 1941. verifikuje i Ratni dnevnik Vermahta:

– Srbija: pripreme za napad protiv četnika Draže Mihailovića na planinskom području, 25 kilometara jugoistočno od Valjeva.

– Nastavak akcije čišćenja terena: ubijeno 47 ustanika. Čišćenje terena severoistočno od Loznice. Akcija čišćenja srpske (Nedićeve) policije oko Gornjeg Milanovca: 28 komunista, dva oficira i 40 članova Mihailovićeve grupe uhapšeno.

I narednog dana četnici su za Nemce isto što i partizani:

– Srbija: na jugozapadu Moravske doline i u planinama južno od nje nastavlja se akcija čišćenja. Neprijateljski gubici: 73 mrtva, uhvaćen 91 pripadnik Mihailovićevih četnika. Ubijeno 80 komunista. Živa aktivnost bandi oko Niša.

Sledećeg dana Ratni dnevnik Vermahta prati „čišćenje terena južno od Užica od Mihailovićevih pristalica“, a 10. decembra registruje da je „okončano čišćenje i osiguranje saobraćajnice uz dolinu Zapadne Morave od pristalica Mihailovića“, da je Mihailoviću „pošlo za rukom da s malobrojnim pristalicama pobegne, ali da je uhvaćen vođa Štaba (Aleksandar) Mišić“.

Toga dana, 10. decembra, Nemci su raspisali prvu poternicu u okupiranoj Jugoslaviji:

– Upućen je proglas Srbima da je Mihailovićeva glava ucenjena na 200.000 dinara.

U proglasu je pisalo:

– Srbi! Vođa odmetnika i buntovnik Dragoljub Mihailović, koji na svojoj savesti nosi krv više hiljada Srba i koji je vlastitoj zemlji naneo beskrajnu bedu i nevolju, posle uništenja njegove bande nalazi se u bekstvu, po svoj prilici u pravcu Bosne.

– Zbog nepredavanja oružja i mobilizacije ilegalne vojske, zbog njegovog zločinačkog udruživanja s komunistima i zbog podizanja oružanog ustanka protiv nemačkih okupatorskih snaga, on je svoj život proigrao. Zbog toga je ucenjen na 200.000 dinara.

DA LI JE TITO PRE RATA ZNAO ZA DRAŽU

Izgleda da se za Mihailovićev kritički odnos prema jugoslovenskim vlastima znalo i u vrhu KPJ. Britanski agent Stefan Klisold, koji je Drugi svetski rat proveo u Zagrebu, tvrdi da je na jednom sastanku vodećih ličnosti KPJ u Zagrebu, kojem je u jesen 1940. predsedavao Josip Broz Tito, pomenuto ime pukovnika Mihailovića kao potencijalnog saveznika komunista.

Na tom skupu Tito je pomenuo da se KPJ, u pokušaju da izvrši prevrat u zemlji, može osloniti na „kapetana Arsu“, pri čemu je mislio na tajnog člana KPJ Arsu Jovanovića, a na to je neko od prisutnih rekao:

– Tu je taj srpski pukovnik u Sloveniji, na primer, koji je nedavno kažnjen, zbog njegovog dopisa koji je kritikovao jugoslovenske odbrambene položaje.

– Za njega se kaže da je prosloven, koji ima prijatelje u Bugarskoj i u Čehoslovačkoj, gde je bio vojni ataše.

– S takvim čovekom Partija bi mogla da sarađuje, druže Tito. Partija mora biti fleksibilna, kažem, i naći saveznike gde ih ima.

– Kako je ime tog srpskog pukovnika?

– Mihailović, pukovnik Draža Mihailović.

– Mihailović? Obično ime. Mora ga biti tuce u jugoslovenskoj vojsci.

Međuetnička podozrenja tada su uveliko vladala i u vrhu vojske, čak i među njenim obaveštajcima:

– Sećam se jedne noći te iste 1940. – govorio je general Dragoslav Milosavljević, šef Obaveštajne direkcije Generalštaba – koju smo Draža i ja proveli kod „Sedam graničara“ (restorana) u Zemunu. Naišao je kroz Beograd jedan bugarski pukovnik i bugarski poslanik u Tirani za vlade Damjana Velčeva. Ovaj lokal u Zemunu je izabran zbog toga što nam ni Generalštab nije siguran, zbog nekih bivših austrougarskih oficira.

Izvor: novosti.rs

Ostavi komentar

Ostavite Komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Više u Trezor

Na Vrh