Povežite se sa nama

Kosta Aleksić, Srbin koji je sam odbranio selo Tačevac od horde OVK

Trezor

Kosta Aleksić, Srbin koji je sam odbranio selo Tačevac od horde OVK

U selu Tačevac, koje se nalazi na samoj administrativnoj liniji sa Kosovom i Metohijom više nema nikoga ko bi zapamtio herojstvo Koste Aleksića Koje i njegove supruge Ljubice u leto 1999. godine kada su sami odbranili selo od horde OVK koji su upali u njihovo selo.

Kosta je branio Tačevac od horde OVK, a municiju mu je prinosila supruga Ljubica.
U selu Tačevac više niko ne živi, pa ni Koja i Ljubica, koji su nakon vatrenog okršaja tek posle višednevnog ubeđivanja policije i vojske odstupili na rezervni položaj u selu Mala Šatra, koje se nalazi na oko pet kilometara dalje.

Veruju da su tu samo privremeno jer se nadaju da će se jednog dana vratiti na svoje imanje i svoj rodni prag. Ljubica i Koja već 12 godina žive usamljenički u šumarskoj kući koja im je privremeno data i koju su sami renovirali i uredili da se u njoj može živeti.

Iz kuće se Koja oglašava, to ga je naučio život dok je živeo u Tačevcu, tek posle trećeg poziva i nakon što kroz razmaknute zavese dobro osmotri i proceni gosta koji mu je u dvorištu.

– Prijatelju, nemoj da zameriš što nisam odmah izašao iz kuće jer volim da osmotrim čoveka koji mi je u dvorištu. Ovde slučajnih prolaznika nema, ili si namerno došao do mene, ili si drvoseča, jer ovim putem drugi ne idu. Jes, grdno sam se onda zamerio Albancima te moram dobro da razmislim da li sam tu kad me neko zove ili nisam – objašnjava osamdesetogodišak izlazeći iz kuće sa puškomitraljezom u rukama. Ovako stari Kosta opisuje okršaj:

– Jednog jutra ugledam da su planuli kuća i seno Sarića i znao sam da je moja kuća sledeća. E, onda uhvatim zaklon iza jednog hrasta i pored sebe poređam puškomitraljez, automate, karabine i bombe i prinesem dosta municije, onako za sebe kažem: Sada ćete Albanci i videti kako Mujo dere jarca, pa kom obojci, kom obujci! Ljubici, koja je bila još kuražnija od mene, kažem da je njeno samo da mi donosi municiju i da mi se javlja s vremena na vreme da znam da je živa.

– U međuvremenu sam nekako uspeo da preko neke stare vojne radio-stanice, koju sam imao već 20 godina, obavestim policiju u Kuršumliji da počinje okršaj sa UČK i to me je, kako se kasnije ispostavilo, spaslo. E, kada su krenuli od kuće Sarića arlaučući iz sveg glasa, a bilo ih je prilično, pripustim ih na jedno sto metara, pa prvo ispalim rafale iz puškomitaljeza, a potom, da bi izgledalo da nas je više, naizmenično sam pucao iz automata, karabina i svega drugog što sam imao.

I tako, sa jedne strane Ljubica i ja koji branimo prag ognjišta, a sa druge strane na desetine UČK koji su bili do zuba naoružani. Oko mene na hiljade čaura, baba donosi municiju i Boga mi, ljuta borba je potrajala više od dva sata. Pucao sam iz svega što sam imao, ali Albanci sve bliže prilaze, a meni pogled prema putu kojim treba da stigne policija.

I stvarno, kada sam mislio da nam nema spasa ugledam policajce koji su kao bez duše trčali kilometrima i za svega nekoliko minuta razbiše UČK jedinicu. Eto, tako ti Ljubica i ja odbranismo selo i ja ne utroših ona dva metka, namenjena Ljubici i meni, koja sam držao u džepu – priseća se Kosta.

Ostavi komentar

Ostavite Komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Više u Trezor

Najčitanije na intervju.rs

Facebook

Tagovi

Na Vrh