Povežite se sa nama

KAKO JE TITO UBIO NAJVEĆEG PAVELIĆEVOG KRVNIKA: Čekićem u čelo, OVAKO SI TI UBIJAO SRPČAD U JASENOVCU!

Trezor

KAKO JE TITO UBIO NAJVEĆEG PAVELIĆEVOG KRVNIKA: Čekićem u čelo, OVAKO SI TI UBIJAO SRPČAD U JASENOVCU!

Knjiga „Misija: Ubiti Tita, Pavelića i Luburića“ donosi portrete najistaknutijih hrvatskih špijuna i smešta ih u istorijske kontekste koji su oblikovali današnju Hrvatsku. 

Jednog nedeljnog prepodneva krajem aprila 1969. godine, za kuhinjskim stolom u kući u španskom gradiću Karkahenteu sedele su dve muške osobe: krupni muškarac u kasnim pedesetim godinama i suvonjavi mladić koji je izgledao kao da je tek prešao dvadesetu.

Neupućenom posmatraču moglo bi se učiniti da je reč o idiličnom porodičnom prizoru oca i sina, ali stvar je bila malo komplikovanija: stariji muškarac bio je zloglasni ustaški zločinac Vjekoslav Maks Luburić, a mlađi njegovo kumče, lični čuvar, kuvar i vozač Ilija Stanić. Bili su potpuno sami u toj velikoj kući koja je nekadašnjem zapovedniku ustaških logora smrti služila kao dom, ali i kao štampara, skladište propagandnog materijala i okupljalište političkih istomišljenika.

Dok je tog sunčanog prepodneva u svojoj kuhinji prelistavao novine, Maks Luburić nije ni slutio da je “mali Ilija” udbaški špijun i da u džepu nervozno stiska vrećicu s otrovom koju mu je nekoliko dana ranije dostavio saradnik Udbe, uz zapovest da izvrši atentat na “Generala Drinjanina”.

Slučajevi udbaških ubistava samo su neke od špijunskih afera kojima se bavi knjiga Borisa Rašete i Gorana Gavranovića “Misija: Ubiti Tita, Pavelića, Luburića – sedam najvećih hrvatskih špijuna”, koju je upravo objavio izdavač 24sata.

Među brojnim živopisnim likovima ovdašnje obaveštajne scene, “Misija…” donosi portrete najistaknutijih hrvatskih špijuna i smešta ih u istorijske kontekste koji su oblikovali današnju Hrvatsku. Legendarni komunistički špijunski mastermajnd Ivan Stevo Krajačić; ustaški Džejms Bond koji je promenio stranu, sarajevski sveštenik Krunoslav Draganović; mutni Slovenac i moskovski čovek, NKVD-ovac Josip Kopinič; savršeni “špijun koji se sklonio u zavetrinu”, ustaški general Ivan Prpić, među glavnim su junacima knjige u kojoj se špijunske konfabulacije isprepliću s istorijskim događajima, a obaveštajne legende nadmeću sa široko prihvaćenim službenim verzijama istorije.

Svet špijuna, svet dvostrukih i trostrukih lojalnosti, oduvek je bio skriven od pogleda javnosti – “Misija…” otkriva što se zbivalo iza koprene tajnosti u presudnim trenucima novije hrvatske istorije, u regiji na razmeđi između “Evrope” i “Balkana”, gde se vrednosti oba ta sveta neizbežno reflektuju i na obaveštajni svemir.

Biografija Ilije Stanića – koji je nekoliko godina sticao poverenje Maksa Luburića pre nego što je dobio zeleno svetlo za “konačni udarac” – možda je i najdramatičniji primer izvrnutih vrednosti špijunskog metiera zamagljenih granica između dobra i zla, u kojem ništa nije kako se čini i u kojem su karakteri protagonista stavljeni pred neslućene ispite.

Luburić je u mladog Iliju imao neograničeno poverenje – kod njega je živeo i radio već nekoliko godina, a prvi put ga je video kao tek rođenu bebu. Ilijin otac Vinko bio je tokom Drugog svetskog rata pripadnik Maksove ustaške vojske, a kad mu se 1942. u okolini Konjica rodio sin, Vjekoslav Luburić ga je krstio i dao mu ime. Vinko Stanić nakon rata ostao je “u šumi” boreći se u redovima križara te je poginuo 1949. godine nakon što je Udba ušla u trag njegovoj postrojbi.

Ilija Stanić detinjstvo bez oca proveo je u Konjicu i kod tete u Zrenjaninu, a kao vrlo mlad zbog nekih “nesporazuma” sa zakonom pobegao je u Austriju, pa u Francusku, gde je uhapšen zbog krađe. Jugoslovenski konzul, istodobno i suradnik obaveštajne službe, izbavio ga je iz zatvora i svojim nadređenima skrenuo pozornost na porodičnu istoriju mladog sitnoga kriminalca, čiji je životni put time bio određen – pod okriljem Udbe. Postao je špijun kobnog imena Mungos.

Vjekoslav Maks Luburić, kao i brojni druge visokopozicionirane ustaše, nakon Drugog svetskog rata zaštitu je pronašao u frankističkoj Španjolskoj. Tamo se bavio raznim poslovima – bio je, između ostalog, trgovački putnik i uzgajivač pilića – oženio se Špankinjom, s kojom je dobio četvoro dece, ali nikad nije odustao od političkog angažmana, kojem je krajnji i jedini cilj bila nezavisna hrvatska država.

Sredinom pedesetih godina razišao se s emigrantskom ustaškom frakcijom Ante Pavelića te počeo promovisati, možda pod uticajem španskog caudilla Francisca Franca, ideju svehrvatskog pomirenja ustaša i partizana izjavljujući da bi sarađivao i sa samim đavolom, odnosno Sovjetskim Savezom, kako bi se ostvarila ideja nezavisne Hrvatske. Te je Luburićeve ideje puno godina kasnije preuzeo i “tvorac moderne hrvatske države” Franjo Tuđman.

Bilo kako bilo, Udba je sredinom šezdesetih godina zaključila da joj Maks koristi više mrtav nego živ, pa ga je odlučila likvidirati, a za izvršitelja je izabran – Mungos.

Sudbonosne nedelje u aprilu 1969. Maks je svog Iliju zamolio da mu skuva kafu, što se Mungosu učinilo kao idealna prilika da testira otrov koji mu je nekoliko dana ranije dostavila Udba. Međutim, stvari su se zakomplikovale.

– Kafa je bila gotova za tri minuta. Otrov koji sam dobio bio je loš. Rastopio se u vrećici koju sam držao za pojasom. Morao sam ga prstom namazati na kašičicu. Ruke sam prao pet puta – rekao je Stanić u službenom iskazu Udbi nakon što je posle atentata pobegao u Jugoslaviju. Njegova živopisna ispovest službeniku sarajevske Udbe teško da može biti dramatičnija: “Uzeo sam čekić koji sam doneo iz sobe, stavio sam ga za pojas i odneo mu kafu. Dvadeset i pet do jedanaest. Maks pije kafu. Držim čekić u svojim pantalonama. Pije. Ništa. Pije sve – i ništa. Odneo sam kašičicu u kuhinju. Izvadim čekić i stavim ga na sudoperu”. Otrov kojim je Udba opskrbila svog mladog djelatnika nije delovao! “Htio sam otići u sobu po štanglu. Je*em ti otrov! Štangla je najbolji lek”, nastavlja dalje Stanić u svom iskazu.

 Foto/Profimedia

– U deset do jedanaest Maks me zove: – Ilija, loše mi je. Vidim, pocrneo kao zemlja. Diže se i povraća. Povedem ga u kuhinju na česmu. On povraća u sudoperi, a ja mu rukom pljuskam vodu po licu. U tren uzmem čekić i lupim ga po čelu. Tup. Maks pade kao sveća. Mislio sam više se dići neće. Kad me on pogleda kao zver. Zamahnem opet čekićem, a on diže ruke da se zaštiti. Ja viknem: Majku ti je*em ustašku. Ovako si ti maljem ubijao decu u Jasenovcu! Vidiš šta te čeka! Pogodi ga čekić kroz prste u čelo. Puče lubanja. Izvučem čekić iz glave i okrenem se. Odem do vrata da proverim jesam li ih dobro zaključao. Kad sam se vratio u kuhinju, Maks je ustao i dahće kao životinja! Sto kila u njemu. Uzmem onu štangu pa ga raspalim po čelu. Puče glava kao lubenica. Krv se rasu po kuhinji. Maks tresnu dole kao da je pao sa sto metara visine. Puknem ga još jednom. On se umiri. Umotam ga u ćebe. Maks otežao, jedva ga dovučem pod otoman. Fino sam ga spakovao da ga brzo ne nađu. Da španska policija pomisli da je kidnapovan. Čekić i štangu bacim u skladište. Presvučem se brzo, izađem na ulicu i uzmem taksi za Valenciju: ‘Koliko košta do grada’, pitam.’Trista pedeset pezeta’, kaže taksista. ‘Evo ti pet stotina, ja častim!’”.

Ovo je jedna od verzija priče o ubistvu jednog od najokorjelijih ustaških ubica, ali u nju ne bi trebalo verovati ništa više nego u preostale. Gledajući s istorijske distance, čini se da je cela ta operacija iskonstruisana tek nakon što su se stvari dogodile. Druga verzija kaže da je Stanić likvidirao Luburića gotovo slučajno, u naletu besa, jer je “General Drinjanin” uvredio njegovog pokojnog oca nazvavši ga fanatikom. Prema trećoj verziji, koju je plasirao jedan španski novinar, ubistvo je rezultat bezazlene svađe dvojice migranata koja se pretvorila u krvavi obračun, a prema četvrtoj, koju je sam Mungos izneo nakon raspada Jugoslavije, Luburića su ubila dva emigranta po nalogu Pavelića, a Stanić im je samo otključao vrata. Sporne su i same osnovne činjenice: prema nekim izvorima, Ilijin se otac zvao Jozo, a drugi tvrde da je Mungos rođen 1945. a ne 1942.

Iza svega ostaje samo jedna pouzdana činjenica – krvavo telo smrskane glave. Svaka od tih priča mogla bi biti istinita, ali nijedna nije. Tako i treba biti: špijunski svet navikao je izmišljati, dezinformisati, stvarati mit i na mesto istine podmetati zgodno upakovanu legendu. Svet hrvatskih tajnih agenata možda nikad nije imao globalni uticaj: ovdašnji špijuni nisu utecali na ishode svetskih ratova, podsticali državne udare u zemljama Trećeg sveta ili razotkrivali lokacije nuklearnih projektila. Hrvatske špijunske priče možda ne uključuju egzotičnu romantiku Mate Hari, ideološku predanost Kima Filbija i “cambridgeske petorke”, ili hrabrost Richarda Sorgea, ali one nisu ništa manje dramatične i manje zanimljive – aktivnosti hrvatskih špijuna ipak su presudno preusmeravale istorijske stvari na ovim prostorima. A možda i nisu – pravu istinu ionako nikad nećemo saznati.

ESPRESO.RS i express.hr

 

Ostavi komentar

Ostavite Komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Više u Trezor

Najčitanije na intervju.rs

Facebook

Tagovi

Na Vrh