Povežite se sa nama

intervju.rs

ISPOVEST ALEKSANDRA OBRADOVIĆA, RADNIKA KRUŠIKA: Odmah su povišenim tonom pitali: „za koga radiš“ i „koliko te plaćaju“?

Foto/NIN

Društvo

ISPOVEST ALEKSANDRA OBRADOVIĆA, RADNIKA KRUŠIKA: Odmah su povišenim tonom pitali: „za koga radiš“ i „koliko te plaćaju“?

Uhapsili su me, a imam dokaze za sve sumnjive poslove

Piše/Novinar NIN-a

Vuk Cvijić

Tog 18. septembra došli su u četiri vozila. Bilo je desetak pripadnika BIA, svi su bili naoružani i agresivni. Odmah su povišenim tonom pitali: „za koga radiš“, „koliko te plaćaju“ i „koji političari su te vrbovali“? Sve sam radio zbog Krušika. Nikakav novac nisam uzeo, niti sam bilo kada radio za neke političare. Znam da sam zapisnik na saslušanju potpisivao u više primeraka nego što je to obično. Ne znam kome je sve to išlo.

Uhapsili su me, zatvorili su me ali ne mogu da demantuju dokaze koje sam izneo, da je rađeno na štetu Krušika.

Ovako, ekskluzivno za NIN, u jednoj rečenici opisuje hapšenje i okolnosti zbog kojih je došao u takvu situaciju hrabri uzbunjivač iz ove fabrike municije Aleksandar Obradović, samo noć nakon što je iz ćelije Okružnog zatvora u Beogradu prebačen u porodični dom u Valjevu, u kućni pritvor, sa nanogicom.

Foto/NIN

„Tog 18. septembra došli su u četiri vozila, pred kraj radnog vremena, u 14.40 i ušli su u kancelariju. Bilo je desetak pripadnika Bezbednosno-informativne agencije. Bili su u odelima, ali su svi bili naoružani. Tada nisam bio iznenađen, znao sam zašto su došli. Bili su agresivni. Odmah su povišenim tonom pitali: `Za koga radiš?`, `Koliko te plaćaju?` i `Koji političari su te vrbovali?`Sve sam radio zbog Krušika i nikakav novac nisam uzeo niti sam bilo kada radio za neke političare.

Posle 20 minuta došli su i policijski inspektori za visokotehnološki kriminal. Oni su bili ljubazni. Otišli smo do stana, tamo su uzeli moje računare. Ništa nisam krio. Sproveli su me u glavnu stanicu u Beogradu. Tu su mi govorili kako je bolje da sve ispričam, makar i nezvanično. Shvatio sam iz njihovih pitanja da su pratili moje kretanje i gde sam sve išao. Znam da sam zapisnik na saslušanju potpisivao u više primeraka nego što je to obično. Ne znam kome je sve to išlo“, navodi Obradović.

Po isteku 48 sati policijskog zadržavanja i saslušanja u tužilaštvu, sudija za prethodni postupak Okružnog suda u Beogradu Miloš Labudović odredio mu je kućni pritvor, ali se na tu odluku žalio nadležni zamenik tužioca za visokotehnološki kriminal Aleksandar Momčilović. Vanraspravno veće 27. septembra preinačuje odluku o kućnom pritvoru.

„Došli su 30. septembra. Mislio sam da su tu zbog dokumenta, da moj otac daje saglasnost da budem u pritvoru u kući koja se vodi na njegovo ime. Međutim, oni su me obavestili da mi je kućni pritvor zamenjen zatvorskim i odmah su me sproveli do beogradskog Okružnog zatvora. Nepuna dva dana sam bio u prijemnom odeljenju, a zatim su me prebacili u ćeliju sa još četiri zatvorenika kojima hoću da se zahvalim kako su me prihvatili. I zatvorsko osoblje je bilo dobro prema meni. Pitali su kako mi je, da li imam probleme, i šta mi treba, pa sam tražio jastuk, jer ga nisam imao.

U jednom trenutku izolovan i usamljen u ćeliji zapitao sam se da li sam uradio pravu stvar, jer sam i svoju porodicu izložio riziku, a i meni preti kazna do 10 godina zatvora. Mom osmogodišnjem sinu sa kojim sam jako vezan porodica je rekla da sam na službenom putu. Međutim, njemu je bilo čudno što ga uopšte ne zovem. Njegov rođendan smo proslavili dan pre nego što sam odveden u zatvor, 29. septembra, i od tada ga nisam čuo dok nisam prebačen u kućni pritvor. Nisam imao pravo na pozive i nisam znao šta se dešava.

U zatvoru postoje samo TV kanali sa nacionalnom frekvencijom i Studio B. U nedelju 13. oktobra uveče sam saznao da na Pinku prozivaju moju majku i to me je mnogo iznerviralo i pogodilo. Ništa drugo nisam znao, ali su u ponedeljak 14. oktobra došle u redovnu posetu majka, sestra, i supruga. One su mi ispričale da se građani okupljaju ispred zatvora. Tada sam shvatio da nisam ostavljen sam, samo sa svojom porodicom.

Neizmerno im hvala, kao i medijima koji su objavili šta mi se dešava. Tog dana sam u kantini kupio NIN i pročitao šta ste pisali o mom slučaju. Pre toga nisu dozvolili sestri da mi da taj broj u kome ste pisali o mom slučaju, jer sam porodicu mogao da viđam samo kroz staklenu barijeru“, kaže Aleksandar.

Opširnije u štampanom izdanju NIN-a.

Izvor/nin.co.rs

1 Komentar

1 Komentar

  1. Ime

    17. oktobra 2019. u 09:49

    Istinski heroj!!!

Ostavite Komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Više u Društvo

Najčitanije na intervju.rs

Na Vrh