Povežite se sa nama

intervju.rs

DOPING je izmišljen za TRKAČKE KONJE, a ne za MAGARCE, samo sve je više magaraca koji ga uzimaju!

Sport

DOPING je izmišljen za TRKAČKE KONJE, a ne za MAGARCE, samo sve je više magaraca koji ga uzimaju!

Prvak Evrope u raw benčpresu i srebrni powerlifting triatlonac, Milan Smiljanić, govori za INTERVJU.RS kako je broj kičmenih diskus-hernija proporcionalan broju medalja koje je osvojio u teškoj atletici, o armiji od 20.000 “liftera” u beogradskim teretanama, genetskom kodu nacije, Olimpijadi… O tome kako planira da obori državni rekord Željka Škrbe u benču, te o tome kako je u jednom čoveku spojena ljubav prema Bogu, porodici, pravoslavlju, otadžbini i majci Rusiji, pank muzici kao i sportu zbog kog dnevno podiže više tona od prosečnog bagera.

Foto: Zdravko Stoilković

Snaga predaka urezana u genetski kod

Spartanski ratnici bili su mršavi, definisani, isušeni, prženi žarkim suncem Grčke, deset meseci u godini. Kada su išli u bitku kod Maratona marširali su 220 kilometara za manje od tri dana, i to pod punom ratnom opremom. Rimski gladijatori bili su dosta krupniji, masivni, jeli su velike količine ugljenih hidrata i biljnih masti kako oštrica u borbi ne bi mogla lako da probije njihove masne naslage. Dok prvi predstavljaju današnje bodibildere, drugi nalikuju strongmenima. Sredinu predstavljaju powerlifteri. Tih triatlonaca teške atletike (benč, mrtvo dizanje, čučanj) samo u beogradskim teretanama ima više od 20.000, saznajemo od našeg sagovornika, šampiona u kategoriji do 125 kilograma, Milana Smiljanića. Od Milona iz Krotona do Milana iz Beograda, metodi treniranja su se menjali, ali je princip ostao isti: samo gladni trbusi daju dobre boksere, dok se upornošću i hiljadama podignutih tona kuju „ljudi od čelika“koji izlaze na najjača svetska takmičenja. Na Evropskom prvenstvu u powerliftingu Smiljanić je u kategoriji do 125 kilograma poneo titulu najjačeg u Evropi u raw benč presu, podigavši tada teret od 217,5 kilograma.

Rođeni Beograđanin, diplomac Beogradske poslovne škole i specijalista FON-a, veruje da je snaga njegovih predaka urezana u genetski kod. Njegovi koreni vuku iz Like sa očeve i iz BiH, sa majčine strane. Znamo da su se tamo ljudi vekovima „hvatali u ruke“ (srpsko rvanje), te bacali „kamena s ramena“. Hercegovački gorštacina lokalnim seoskim takmičenjima toliko daleko su bacali kamen da bi sa takvim rezultatima i danas ispunili normu za Svetsko prvenstvo.

Smiljanić ističe da je dovoljno posetiti jednu „Ličku Olimpijadu“ kako bi se uverili u te fizičke ekstreme. Genetski kod Srba pamti i gardu Cara Dušana. Kako su pokazale analize kostiju, sam car bio je visok 2,14m. Njegovu ličnu gardu sačinjavao je 101 vitez. Od cara je smeo da bude viši samo jedan čovek, barjaktar. Koliko je barjaktar bio snažan svedoči to što je nosio barjak težak 40 kilograma, nosio je i mač, a pritom je bio na konju. Taj barjak nalazi se danas u manastiru Hilandar. Možete da zamislite koliko impresivno je delovala garda dvometraša u vreme kada je prosečan muškarac u Evropi bio visok 1,65-1,70m. Sama garda, bez pomoći armije, uspela je da uguši pobunu u Albaniji za 28 dana.

Pored genetskih predispozicija, ljubav prema treningu i Rusiji Smiljaniću je urezao njegov ujak Rajko, inače po zanimanju pilot i učitelj, čovek koji je uvek bio fizički spreman. On ga je naučio koliko je važno svako jutro raditi sklekove, zgibove, te izaći na ulicu, hodati satima

Vremenom se trening pretvorio u borbu protiv samoga sebe, protiv čelika, protiv ličnih rekorda… Sa Smiljanićem razgovaramo uoči njegovog odlaska na Svetu Goru. Psihički i duhovno deluje spreman. Smiren je. Objašnjava kako nismo životinje, te kako se bez vere u Boga ne može pobeđivati ni živeti. Oduvek je bio verujući čovek, ali je pravi preobražaj doživeo pre petnaestak godina u manastiru Svetog Arhiđakona Stefana u Slancima. Potom je bio na Sinaju, u manastiru Svete Katarine, obišao celu Srbiju, manastire na Kosovu i Metohiji, Crnoj Gori, Grčkoj i posetio veliki broj svetinja… Prema rečima jedne rok zvezde: „Piti alkohol je lako, lako je i uništiti hotelsku sobu, ali biti Hrišćanin, e to je težak poziv. Pobuna.“ U tom segmentu povlačimo paralele Smiljanića sa ruskim imperatorom Fedorom Emalianenkom, koji je smireno podigao jedan gladijatorski sport poput MMA na viteški nivo. Smiljanić eksplicira da nije sklon idolopoklonstvu, ali da mu je Emalianenko uzor, a navodi i rvača Kareljina, koji je postio uoči velikih crkvenih praznika čak i tada kada su oni padali uoči najtežih mečeva.

  • Uzor u dizačkim disciplinama mi je Rus Mikhail Koklyaev, čovek koji je šampionski ostvaren u svim sportovima snage – weightliftingu, strongmenu i powerliftingu. Mikhail je veliki sportista i iskreni pravolavac. Međutim, ti prvi dečački uzori bili su Švarceneger i Petar Čelik. Bavio sam se karateom i ragbijem, a u teretanu sam prvi put ušao davne 1993 godine, sa 15 godina – počinje Smiljanić.

Pre toga trenirao je po haustorima. Nemogućnost plaćanja treninga u teretanii bez sportske podrške veoma brižnih roditelja proizvela je da sa drugarima, uz odobrenje stanara, sagrade u prostoriji jedne zgrade svoj mali „geto“. Nabavili su prve sprave za benč, šipke za izvođenje zgibova, vremenom su došli do 300 kilograma. Od tih prvih hard-core početaka „šampiona iz haustora“ do danas prolivao je Milan znoj, krv i suze.

  • Niko od nas nije znao pravilno da trenira. Interneta nije bilo, pa smo se edukovali iz časopisa „Super atleta“ i „Flex“. Nestrpljivo smo čekali svaki broj časopisa. Trenirali smo dok nam se prsti ne bi zalepili za šipke. Dečački ideali bili su nam iz sveta bodibildinga, a onda sam slučajno naišao na program snage koji je pisao Sovjetski šampion Aleksej Aleksejev, koji je i sam stvorio dva Olimpijska šampiona. Taj program skrenuo me sa izgradnje mišićne muskulature na powerlifting – objašnjava Smiljanić.

 

I danas imamo primere koji lupaju čekićima po gumama, i pajserima po radijatorima, dok Milan iz tog perioda pamti „ulične treninge“. Na njima je sa svojih 90-95 kilograma izvodio preko 40 zgibova i 60 sklekova na razboju. Radio je propadanja i sa dodatnim opterećenjem od 90 kilograma. Od Labudovog brda, gde je odrastao, najbliža teretana bila je „kod Brace“, u Košutnjaku. Sve do 1994. godine kada je Slavko Savić otvorio prvu teretanu na Vidikovcu. Čuveni „Slavoljub“ i sam se u mladosti takmičio, ali se povukao pre trideset godina.

  • Poznat je kao „Slavko benčer“ koji je na treninzima forsirao gornji deo tela. Da je nastavio da se takmiči, dostigao bi sam svetski vrh. Sa tehnikom „touch and go“ lično sam gledao kako je podigao 220 kilograma. Inače, podigao je i 230 kilograma, a treba imati u vidu i to da je Savić taj teret podigao sa svojih 95kg telesne težine.

Powerlifting je nastao u Americi 1950. godine, ali se sfera poslednjih godina preselila na istok. Postoje takmičenja sa opremom popularno equipment i takmičenja bez opreme ili popularno RAW. Oprema služi da takmičar bude zaštićen pre svega, ali ona je kao takva izgrađena od posebnih materijala koji omogućavaju takmičaru savladavanje većih težina. U opremu spada tzv. majica za benč, trikoi za čučanj, a u IPF federaciji i bandažeri za kolena. Naš sagovornik se takmiči samo na takmičenjima bez opreme. Smiljanić objašnjava da je triatlon (benč, mrtvo dizanje, čučanj) kao kada radite tri posla istovremeno. Kako je teško uskladiti, od tri do šest meseci se forsira samo jedna disciplina, narednih meseci druga, pa treća, dok se uoči takmičenja to sve usklađuje.

  • Slaba tačka mi je mrtvo dizanje. Tu imam puno prostora za napredak. Devedesetih, u vreme ograničenih informacija, bez “mreže”, dosta laički sam ušao u sve ovo. Bilo je teških povreda. U sezoni 2007-2008 igrao sam ragbi za Partizan, ali sam i tada forsirao powerlifting. Tada sam prvi put planirao da izađem na takmičenje u powerliftingu i spremao sam se za to. Dan pre utakmice radio sam čučanj sa preko 200 kilograma. Čovek koji je stajao sa strane (spoter) nije pratio situaciju, teg je krenuo da podiže sa jedne strane i stradali su mi već načeti diskusi. Sutradan sam tako oštećen otišao na ragbi utakmicu sa Zagrebom, i dobio udarac upravo u to mesto. Usledila je magnetna rezonanca, dijagnoza četverostruke diskus-hernije, predlog za hitnu operaciju.

Smiljanić je odbio da se operiše i narednih godinu dana trpeo veoma jake bolove, nikakve tablete ni inekcije nisu mu bile od pomoći. Spavao je na vratima, visio na gravitacionim čizmama, išao kod raznih tzv. specijalista, nije bilo položaja u kom je mogao da funkcioniše… Preko Danijela Čavića, rođenog brata našeg plivača Milorada, koji ima isti problem saznao je za lekarku Marinu iz Ukrajine i krenuo kod nje na terapije. Rađene su terapeutske masaže, fizikalna terapija, kao i kiropraktika. Morao je da smrša 25 kg. U teškim situacijama kada bol dovodi do suicidnih tendencija, kada nepokretni zavidite psu koji maše repom, poslednje o čemu razmišljate je kako ćete podići u totalu jednu tonu u powerliftingu. Nakon što je iznova normalno prohodao, krenuo je sa plivanjem.

  • Nisam do tada bio neki plivač, ali sam vremenom savladavao tehniku i pojačavao tempo. Dostigao sam nivo da sam mogao plivati po treningu tri kilometra. Uz trčanje po mekoj podlozi vremenom bi preplivavao Adu po nekoliko puta, a kasnije sam počeo da plivam i za Časni Krst. Tegovima nisam prišao gotovo četiri godine. A, onda sam 2011. Svratio u jednu teretanu, kada me šurak zamolio da pripazim da mu ne padne teg na grudi. Vuklo me to sve, pomislio sam „hajde da vidim samo kako mi ide benč?!“ Taj dan podigao sam 150 kilograma. Mišići pamte…

Smiljanić se već nakon šest meseci našao na takmičenju sa mišlju da se takmiči samo u benč presu. Ali, tada se javio problem u donjem delu tela. Mišići nogu nisu pratili razvoj torza. Tada je krenuo postepeno, bez tegova, da radi čučanj. A, kako čučanj ne ide bez jakih leđa, ubacio je i mrtvo dizanje.

  • Tada mi je puno pomogao sadašnji sportski trener KDT Partizan i weightlifting šampion, a moj drug Admir Dušić. Na Cetinju sam pre dve godine sam sebe iznenadio. Pripremao sam se četiri meseca za sve tri discipline. U prvom pokušaju uradio sam duboki čučanj sa 260 kg. U drugom pokušaju sa 280 kg teg mi je pao preko glave. Svi su skočili, mislili su da sam se opasno povredio, ali nisam. Zainatio sam se i u trećem pokušaju uspeo sam da podignem 280 kilograma i da izmamim aplauze.

Milanovi diskovi u međuvremenu su se dosta skorili, ojačali, redovno izvodi hiperekstenziju donjeg dela leđa, dok je čučanj podigao na preko 300 kilograma. Težina od koje pucaju kapilari u očima, telo proživljava šok… I tako od teškog slučaja za operaciju, preko rekreativnog plivača do takmičenja u powerliftingu. Milan ističe da jug Srbije ima snažne takmičare, pominje Vladičin han, Knjaževac, Vranje, Zajčar, ali i Vojvodinu. U Beogradu se pored njega ističu Goran Jović u kategoriji do 125 kg rekorder u disciplini mrtvo dizanje sa podignutih 326 kg i Milan Vučković u kategoriji do 140 kilograma. Milan Vučković do sada ima najveći registrovan powerlifting total zabeležen u GPC federaciji koji iznosi 875 kg. Od benčera tu je legendarni Petar Milenković koji sa svojom telesnom težinom ispod 90 kg podiže 220kg. Od powerliftera i ljudi koji su obeležili ovaj sport ističe legendarnog Dobrivoja Đorđevića, Radovana Gavrilova, Kalču, Gavrila Gavrilova, Igora Mitrovića, Sinišu Jovića, Bjedova, Makeru, Ilijića, Ećima, Milana Potkonjaka, Davida Đorđevića… Od mlađih ističe Manexa, Arbutinu, Acu Ilića, Piruzea, Kopu, Bulatovića, Bulaju… Kao najbolje poznavaoce ovog sporta smatra Roberta Rokaya i Mikloša Mihajlovića. Na evropskom prvenstvu GPC federacije u kategoriji do 125 kilograma, Smiljanić je osvojio prvo mesto u benč presu. Na evropskom prvenstvu u Trutnovu u Češkoj osvojio je treće mesto u takmičenju u svim disciplinama. Na prvom takmičenju u Crnoj Gori GPC federacije 2014 godine bio je apsolutni šampion u RAW powerliftingu. U takmičenju bez opreme (raw), gurnuo je sa grudi 220 kilograma. Državni je rekorder u disciplini benč pres u kategoriji open do 125kg. U triatlonu je vicešampion. Poznat je po tome što je prvi zvanično na jednom powerlifting takmičenju podigao 300 kg iz čučnja ne koristeći bandažere na kolenima i kao jedan od retkih koji je napravio total od 800 kg koristeći samo dizački kaiš. Rekord u čučnju veruje da će mu ubrzo oboriti Vladimir Bulatović iz Kikinde.

  • Navijam za njega jer ću onda i ja morati da podignem više. Powerlifting je individualan sport u kome ne zavisite od kolektiva. Tu ste sami protiv sebe, a težine niko nikada nije pobedio. Veća kilaža uvek je izazov i kada se podigne jedan kilogram više, srećni ste posle treninga.

Nakon treninga na kome podignete najmanje 20 tona, osećate se kao „dobro isklofan tepih“. Taj sport je u ekspanziji, a u Srbiji je najpopularnija disciplina benč. Od našeg sagovornika saznajemo da je u zemljama Skandinavije merilo snage disciplina „mrtvo dizanje“ dok se čučanj nalazi negde između – naziva se kraljem svih vežbi. Problem ovog sporta predstavlja veći broj federacija jer takmičar mora da se prilagodi pravilima svake federacije. Umesto da uvežbava jednu tehniku takmičar je prinuđen da tehnički prilagođava pokret federaciji u kojoj se takmiči. U IPF federaciji od prijema signala glavnog sudije dizač mora da savije kolena i da spustite telo do gornje površine nogu na kuk i niži je od vrha kolena, dok se u nekim drugim traži čučanj tik ispod paralele. Takođe i benč pres; u IPF traže puno stopalo na podu, dakle bez podizanja na prste i bez pomeranja glave, dok je u drugim federacijama to dozvoljeno.

A, kao što avion ne može da pokreće dizel, već kerozin, tako i u ovom sportu ne možete da napredujete jedući hleb i paštetu. Mnogi takmičari izgledaju kao da mogu vola da pojedu.

  • Moj režim ishrane u predtakmičarskom period ne uključuje hleb, testa i sl. a na meniju je jaka hrana, konjetina, junetina, teletina kao i neizbežni pirinač. Konjetina se jede mlevena, uz pirinač, šest do sedam puta na dan. U takmičarskom periodu konzumiram do kilogram jake hrane, a koristim i suplemente u vidu proteina, multivitaminskih kompleksa, glutamin, keratin, preparata koji pospešuju prirodno lučenje testosterona, preparate za zaštitu zglobova na bazi glukozamina… Sve je to neophodno. Ni malo jeftin sport. Od početka nisam imao podršku, devedesete su bile specifičan period, a danas su zahvalnice i medalje jedino što možete da dobijete. Zbog svega toga niko od nas ne živi od dizanja tegova. Prinuđen sam da radim često i po dva posla kako bih se bavio ovim što želim i prehranio porodicu. Sport, ishrana, takmičenja, sve to košta. Kutija dobrog proteina u radnji sportske ishrane staje i do 9.000 dinara. Zahvaljujući firmi Ultimate Nutrition koja mi je izašla u susret dobio sam sasvim dovoljno za naredni pripremni period. Zahvalan sam i mojoj matičnoj firmi Agenciji za privredne registre, u kojoj radim deset godina, zbog toga što mi izlaze u susret i puštaju me na sva takmičenja.

Smiljanić je ljubav prema sportu preneo i na svoju ćerku. Petnaestogodišnja Katarina je državni reprezentativac u karateu, osvajač preko sto medalja u borbama i trostruki prvak Srbije. Ni ćerkin sport nije nimalo jeftin. Mesečna članarina je 3000 dinara, takmičarski period traje oko deset meseci i ima po dva do tri turnira mesečno. Svaki turnir košta u proseku od 20-30 evra, a međunarodni su posebna priča. Gde su letnje i zimske pripreme, takmičarska oprema…

  • Do sada se takmičila u oko osam-devet zemalja, dok roditelji sve finansiraju. Klub nema sponzore, muku muče sa opstankom, ali ne i sa borbama u kojima su najbolji. Neću hleba jesti, ali za nju mora da ima. Baviti se sportom jeste privilegija na žalost. Mnogi to sebi ne mogu da priušte, a sport mora biti dostupan svima što znači mora biti besplatan za sve mlađe uzraste – smatra Milan.

Oko sina Dušana koji je dosta mlađi, sa suprugom vodi ljutu borbu. Smiljanić kaže da ima podršku supruge, koja ga moli samo da ne ide više „u širinu”. Obećao joj je da neće prelaziti u veću kategoriju.

Od svetskih takmičara Smiljanić izdvaja Ruskinju inače petnaestogodišnjakinju Marijanu Naumovu koja sa nepunih 60 kilograma izbacuje 120 kilograma iz raw benča. Najjačim u svetu smatra strongmena, Litvanca Zidrunasa Savickasa, dok u nekim disciplinama veruje da je najjači naš Ervin Katona. Smiljanić ističe da je velika šteta što se Katona nije takmičio u powerlifting triatlonu, ali da zbog obaveza u strongman sportu i nema kad.

  • Ako negde živi Jugoslavija, živi u powerliftingu. Svi se međusobno podržavamo i lepo slažemo, a nadam se da će tako i ostati i kada u ovaj sport bude kročio novac. Od svih iz bivše Juge takmičari BiH imaju jedan fantastičan powerlifting tim, ali ne zaostaju puno ni ostali. Na poslednjem takmičenju bili su dominantni, ali tu smo i mi, kao i drugari iz ostalih ex Yu republika. Mi imamo dobre takmičare u svim kategorijama.

Milan ističe da mu je u disciplini benč pres dosta pomogao Rade Savić, čovek koji je podigao najveću težinu u benču na ovim prostorima ikada. Rade se takmiči u kategoriji preko 140 kilograma. Jedan od uzora u benču mu je i pokojni Željko Škrba koji drži rekord u kategoriji do 125 kilograma. Škrba je sa grudi potisnuo 242,5 kilograma. U regionu najbliži obaranju tog rekorda je Irfan Muhić iz BiH sa podignutih 237,5 kilograma. Smiljanić se nada da bi mogao da obori Škrbin državni rekord.

Navodi da je krenulo regulisanje antidoping zone u powerliftingu što je jedan od uslova za uvođenje tog sporta na Olimpijske igre. Problem doping kontrola u svetu jeste što se ona sprovodi selektivno.

  • Postoji izreka “Doping je izmišljen za trkačke konje, a ne za magarce, samo sve je više magaraca koji ga uzimaju”. Svuda su po pričama prisutne underground laboratorije i mladi koji pojma nemaju o posledicama korišćenja nedozvoljenih sredstava, a veoma brzo su u prilici da se susretnu sa nedozvoljenim sredstvima. Nisam rastao u takvom okruženju. U powerliftingu je vizualni efekat dosta jak. Zbog toga smo često na stubu srama zbog tzv. upotrebe nedozvoljenih sredstava, a najbolji dokaz da to nije istina jesu rezultati. Ovde su najbolji rezultati ostvareni pre 20, 30, 40 godina. Tada je Ted Arčidi benčovao 320 kilograma sa jednoslojnom majicom. Najbolji savremeni benčer u svetu taj rekord je oborio za minimalnu kilažu. Erik Spoto je sa svojih 150 i kusur kg pomerio benč pres svetski rekord za 7,5 kg i sad iznosi 327,5 kg raw, što je najveća podignuta težina u ovoj disciplini ikada. Rus Kiril Saračev je 2012 godine sa svojih 170 i kusur kilograma podigao 326 kilograma. Dakle, sve je tu oko rezultata koji su stari više decenija. U drugim sportovima to je sasvim druga priča. Jedan Dragan Džajić danas ne bi mogao da stigne da sakuplja lopte imajući u vidu fudbalski tempo, a nekada je bio najbolji igrač sveta. Dalipagić, Slavnić, Kićanović ne bi mogli da igraju košarku ni u pionirima, a bili su među najboljima ako ne i najbolji. Boris Beker ne bi mogao da igra na nivou kom danas igraju Rafael Nadal, itd. Šta se to iznenada u tim sportovima promenilo? – pita Smiljanić, i nastavlja:
  • Dosta fudbalera, košarkaša, tenisera, biciklista, trkača, džudista je padalo na doping testu, ali razapeti smo mi koji se bavimo tegovima i navikli smo na takve komentare. Ne mislite da će sportisti poput Mesija, Ronalda i sličnih ići na doping test? Lično u to ne verujem, iza njih stoje najveće svetske korporacije i niko neće dozoliti da oni bude uhvaćen na dopingu ali će zato jedan dizač biti prokazan u javnosti. O dopingu najviše pričaju lokalni đilkoši i lokalni vežbači, kao i oni koji se ne takmiče, a misle da su, ako su progutali par šarenih pilula, otkrili svu tajnu profesionalnog sporta. Po teretanama se hvale težinama koje podiže svaki jači seljak radeći redovne poslove na selu, a gutaju više nego bilo koji dopingovani sportista. Genetika je presudna. Istina je da možeš uzeti šta god, ali ako nisi za to sve je džabe.

Smiljanić posmatra sport i religiju kao izlaz mladima, te dodaje da ne mora svako da bude šampion, ali živeti sportski može svako. Pokrenuta je inicijativa da se powerlifting triatlon uvrsti na OI. Već na idućoj Olimpijadi u Riu biće uvršten benč, dok bi od 2020. na programu mogao da se nađe komplet powerlifting triatlon. Kako stalne članice SB UN osvajaju najviše medalja na OI, uticajne države poput SAD rade na ukidanju sportova u kojima Amerika nije dominantna. Tako se na udaru našlo rvanje. Iako je u pitanju antički sport koji je i na savremenoj Olimpijadi na programu od 1986. godine. Razlog je taj što veliki broj medalja u rvanju osvajaju zemlje Istoka poput Irana ili Rusije. Umesto rvanja Amerika lobira da se na OI uvedu bejzbol, kriket, bilijar… Sportovi u kojima su SAD dominantne. Upravo iz tog razloga, powerlifting bi se mogao naći na programu OI. Srbija bi na Olimpijadi u powerliftingu uz pomoć države mogla visoko da se kotira. Smiljanić planira da se takmiči do 2020 godine, a karijeru bi mogao da okonča upravo na Olimpijadi. Nakon toga, zavesa se spušta. Naš sagovornik, teškaš, atleta, ostaće upamćen kao jedan od pionira powerliftinga koji je jednoj maloj zemlji besplatno, iz patriotskih razloga, donirao medalja taman toliko koliko ima diskus hernija. Ni Sparta nije bila velika. Bili su veliki Spartanci…

INTERVJU.RS

Nastavi da čitaš
Ostavi komentar

Ostavite Komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Više u Sport

Najčitanije na intervju.rs

Facebook

Tagovi

Na Vrh