Povežite se sa nama

„Znao sam da ću ako još jednom operem tu istu šniclu pucati sebi u glavu, tako da sam dao otkaz“

Društvo

„Znao sam da ću ako još jednom operem tu istu šniclu pucati sebi u glavu, tako da sam dao otkaz“

Moja četiri paklena dana rada u restoranu kuvane hrane u Beogradu

Autor: Damjan Pejanović

Izvor: VICE

Ne pripadam nijednom gradu, a u Beogradu sam i bio mi je potreban posao. Znam da kuvam, radim to godinama, pa sam se prijavio na veb oglas. Otišao sam na razgovor za posao u odelu, sa naočarima za dalekovide, uredne brade i kose, naparfemisan. Gazda me je gledao sa izvesnim gađenjem i jedino što je rekao pre nego što smo se rukovali bilo je: Ja dajem šansu svima, ali moraš uraditi nešto oko te brade. E, još nešto: znaš li šta je bečka?

– Filharmonija ili šnicla – pokušao sam da se našalim. Nije ništa odgovorio, samo smo se pozdravili i rukovali.

Sutradan je trebalo da krene moj probni rad u tom restoranu. Kada kažem restoran, konkretno mislim na objekat koji zarađuje na kuvanim jelima, pokatkad na fritezi i grilu, ali većinom na kuvanim jelima.

Spremim se ja i krenem 26-icom od crkve Sv. Marka ka Voždovcu i izađem na stanici koja se zove Novo groblje. Poetičan naziv, nema šta, kako će se ispostaviti kasnije. U blizini se nalazio objekat gde ću raditi naredna četiri dana, koliko mi je trebalo da dam otkaz.

 Na vratima je pisalo “Kuvana jela D.M.” Ulazim i zatičem gazdaricu kako poput kakve posrnule gazele jedva trčkara iza pulta sa hranom sa veštačkim osmehom. Ulazim u prostoriju za zaposlene i presvlačim se. Ostajem u beloj potkošulji, crnoj trenerci i cipelama. Bradu vežem u kikicu gumicom, jer gazda tako shvata sanitarne zakone.

Moj prvi ulazak u prostore kuhinje obeležilo je shvatanje da tu nema ničega što sam očekivao. Sveopšta trka i galama, nalik Džojsovom Haosomosu sačekali su me na vratima. Kuvarica D. mi je prišla onako pogrbljena, kao i svaka kuvarica na svetu, i polu-razumljivo rekla: “Muški, danas praviš ćufte!”

Dala mi je ogromnu količinu mesa, od koje je trebalo da izvajam ćufte, gde je svaka trebalo da teži između 70 i 72 grama. Dobio sam štelovanu vagu, dabome, tako da nisam siguran da je to bila prava gramaža mlevenog mesa i luka. I šta ću, napravih 150 ćufti, a onda su mi naredili da ih složim u zamrzivač i nalepim datum. Uradio sam i to. Nisam stigao ni da udahnem kao čovek, a već sam bio nad ogromnim kotlom, gde sam sekao luk za 50 litara teleće čorbe koju sam morao da napravim u narednih sat vremena. Razmišljao sam kako je nemoguće napraviti čorbu za sat vremena, ali onda mi se ukazao odgovor. D. je iz druge prostorije ka meni nosila zamrznute čorbe u plastičnim kutijama. Otvorila je prvu i ubacila je u lonac gde se pržio luk. Pala je kao parče leda. Sa ostalim sam uradio isto. Padale su tako jedna preko druge zaleđene teleće čorbe, kao kakvi avetinjski glečeri, a moje je bilo da ih s vremena na vreme promešam.

Nakon čorbe došao je i pire, pa gril, pa friteza i tako dalje, uglavnom – nisam uspeo pošteno da zastanem prvog dana na poslu, a da se na mene ne izdere gazdarica, koja je većinu svog vremena, kada nije za pultom sa mušterijama, u sobi sa kamerama, osmatrajući nas smrtnike, poput Orvelovog Velikog brata. Prvi dan posla završio se tako što smo zatvorili u sedam sati uveče, a onda je nastupio trenutak koji me apsolutno frapirao – hlađenje jela. Naime, svako jelo se presipa iz veće u manju posudu i onda hladi u ogromnim šerpama sa ledom, kako bi se vratilo u frižider i bilo upotrebljivo za sutrašnju smenu. Tražili su od mene da spiram sos od spanaća sa šnicle, pa da operem šniclu pod mlazom vode sa česme, da vadim pileće belo iz bešamel sosa, govedinu iz paprikaša i tako dalje.

Radio sam sve to, zgražavajući se, mada nisam o tome imao nikakav konkretan stav, jer je prvi dan na poslu uvek euforičan, pa makar se i reciklirala hrana. Kada smo ohladili jela, polepili datume na njih, vratili ih u ledare i zamrzivače, došlo je vreme da sredim čitave mesingane površine, prebrišem, dezinfikujem i obrišem nečim što će učiniti da zasijaju, te da usisam i džogerom prebrišem čitav restoran. Shvatao sam da mi to nije ni nagovešteno u opisu posla, ali nisam se bunio, jer dobio sam posao i mojoj bedi je kraj! Čistio sam tako, sve vreme razmišljajući o mesu koje sam oprao u sudoperi. U povratku kući shvatio sam koliko mi odeća (brada, kosa, koža, možda i unutrašnji organi) miriše na kuhinju i jedva sam čekao da dođem kuci svojoj devojci i boci džina.

Sutradan sam stigao petnaestak minuta ranije, u restoranu nije bilo gužve, pa mi nisu dodelili nikakav poseban posao. Stajao sam tu i tamo i posmatrao sta rade D, gazdarica L. i Gospođa. Gospođa je ostarela Romkinja koja će mi ispričati kasnije da je “jedanaest puta baba” i da radi od 7 do 19 h za nekih 100 dinara po satu. Stajao sam i posmatrao šta se dešava u kuhinji. Ponekad sam somnabulno uzimao truleks i čistio sjajne mesingane površine, čisto reda radi. To je primetila gazdarica L. i izdrala se na mene. Ubrzo zatim došao je gazda N. i trebalo mi je jako kratko da shvatim da je inferioran u odnosu na gazdaricu L. Imao je krivu kičmu, savijenu onako kako se iskrivi kičma kad pereš sudove godinama, ili kada te neko jaše. U ovom slučaju, mislim da je u pitanju i jedno i drugo.

U kuhinji je radila još jedna osoba, devojčica rođena 2001. godine, takođe romskog porekla. Prala je suđe za nešto više od 70 dinara po satu. Dolazila bi oko 17 h, prala vešto, bila nečujna do 21 h kada bi stavila parfem i lagano napustila objekat. Zvala se J. što sam uspeo da shvatim na pauzi za cigaretu koju smo jako retko dobijali – ili kad je kiša toliko lila da nema mušterija, ili kada su sve mušterije zbrinute, pa možemo izaći i zapaliti po jednu. Pominjem nacionalnosti ovih žena jer se ispostavilo da je to najjače oružje gazde N. koje u svakom razgovoru potencira: kako je zaposlio Romkinju, kako je J. romskog porijekla, da je D. samohrana majka koja školuje sina od posla koji joj je udelio na kraju – kako ja imam bradu! “Ja svakome dajem šansu” ponosno ponavlja.

Jedva sam čekao da dođe 19 h kada bi restoran prestajao da radi, a mi počinjali sa hlađenjem jela. Interesovalo me šta li ću danas morati da operem. Zaprepastio sam se jer je trebalo da opet sperem ono isto meso od juče. Isto meso kao i juče, ej! Isto meso na koje treba zalepiti prek-jučerašnji datum i vratiti ga u frižider. Onda je došao povijeni gazda N. i našao mi zamerku u čišćenju. Sećam se da je jasno izgovorio: “Znaš li ti uopšte šta ta jedna bakterija može da napravi od nas?” Isprovociran sam, odgovorio sam ono što bi i svaki student biologije: ”Da li Vi, cenjeni gazda, znate da u ljudskom telu ima više baterijskih nego humanih ćelija, tako da ste statistički više bakterija nego čovek?”

Samo me je pogledao i nastavio dalje. Da broji novac. Uvek je brojao novac i tada niko nije smeo da mu se obrati.

Dezinfikovao sam objekat, naneo sjaj, meso staro već dva dana oprao i vratio u frižider i pozdravio se sa kolegama, jedva čekajući da dođem kući gde me čeka džin. A gazda je bio u pravu kada je rekao šta sve može da ti uradi jedna bakterija. E, pa, meni je jedna humanoidna bakterija uništila dan.

Morao sam da pijem, to mi je bila neminovnost, inače bih vrištao i proklinjao svaki pašnjak ovog sveta. Trećeg dana na poslu, čim sam stigao, prišla mi je L. i rekla da sam odveć spor za kuhinju i da je bolje da se prebacim da perem suđe, a da će J. preuzeti moje mesto. Nisam imao ništa protiv. Već sam mrzeo i restoran i sve u njemu. Prao sam suđe, dok me Gospođa, kako su je oni zvali, a zove se Đ, usput učila trikovima otklanjanja mrlja sa mesinganog posuđa.

Prao sam suđe, koje se samo gomilalo i gomilalo pa se činilo da ću se svakog časa udaviti. J. se jako dobro snašla u poslu koji sam do juče obavljao i otišla je kući ranije.

Onda je došlo famozno zamrzavanje i hlađenje jela. Kada sam video treći put istu pasiranu šniclu, te kada sam je treći put oprao i bio primoran da je vratim u frižider, bilo mi je svega dosta. Bilo mi je dosta te hirurške čistoće restorana, male grbe koju šef nosi na leđima, Gospođe koja iz nekog razloga u čitavom restoranu persirala samo meni, mlade naparfemisane J. koja kao senka prolazi restoranom. Znao sam da ću te večeri dati otkaz. Znao sam dok perem već treći put istu šniclu pazeći da mi se ne raspadne u rukama. Isto je bilo sa svim drugim proizvodima. Gazda nije imao ništa za baciti, osim pekarskog pečenog krompira, bešamel sosa i spanaća. Sećam se kako je ponosito izgovarao: “Baci to, ili radi sa njim šta ti je volja!” Ah, kad bi se samo našao način da se i taj krompir nekako spasi.

Znao sam da ako još jednom operem tu istu šniclu pucati sebi u glavu, tako da sam dao otkaz. Pokupio neki jadni prihod koji sam zaradio, čekao prevoz koji nije stigao. Te večeri sam sanjao čudan san u kojem sam bio siguran da će nas ta šnicla sve nadživeti. Sve u svemu – siguran sam da više nikada neću jesti u restoranima.

Nastavi da čitaš
Slične teme...
Ostavi komentar

Ostavite Komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Više u Društvo

Najčitanije na intervju.rs

Facebook

Tagovi

Na Vrh