Povežite se sa nama

Zakleo sam se Zoranu Radmiloviću u Miru Banjac da sam Srbin

Kultura

Zakleo sam se Zoranu Radmiloviću u Miru Banjac da sam Srbin

Foto/Kurir

Zakleo sam se Zoranu Radmiloviću u Miru Banjac da sam Srbin

Vozeći se s holivudskom zvezdom, Aleksandar Ðuričić je slušao o Sonji Savić, Gagi Nikoliću, Ljubi Tadiću, Paji Vuisiću, Ðuzi, otkrio zašto je Kjubrik umro ljut, kako se Koen ponašao na večeri i saznao koliko mu je bilo važno da mu ćerke ne postanu Amerikanke.

PIŠE / Aleksandar Đuričić

Ovaj razgovor je stao u 40 i nešto minuta vožnje ogrebanim „puntom“, od Sombora do Bača, gde je Šerbedžija imao zakazan četvrti koncert zaredom.

Rade se spakovao na prvom, malo izvrnutom sedištu, jer mu tako prija zbog noge, a ja pozadi, napet, što je skoro uobičajeno kad imam takvu zvezdu na pladnju. Guta, jedna od glavnih osovina vojvođanske kulturne scene i osnivač Novog optimizma, vozi, povremeno nešto i dobaci. Idemo ravnicom, dan je kristalno jasan, snežan, okupan suncem, Rade povremeno recituje, zadovoljan je posle somborskog koncerta. Nije ni mamuran.

„Za Vojvodinu sam posebno vezan zbog Subotice, vremena kada sam radio s Ljubišom Ristićem u KPGT. To je bilo negde sredinom osamdesetih, tu smo igrali predstave, mnogo sam dolazio, baš mnogo. I bio je neki tip, uspješan strašno, privrednik, ne znam kako se zvao taj agrokombinat, poljoprivredni, jedan od najjačih u Srbiji, čiji je on bio direktor. Osim što je bio direktor, bio je i predsjednik Fudbalskog kluba Spartak, glavni dasa u Subotici. Ime mu je Tomislav Karadžić. Nas dvojica smo se jako skompali. Mi glumci smo stanovali u tom hotelu „Patrija“, koji je bio sam po sebi zgodan, ali do zla boga smiješan, neudoban zapravo, male sobice, stari hotel socijalističkog tipa. Nedelju dana kasnije Tole me zove u kancelariju i kaže: ‘Profesore, a gde vi stanujete?’ Rekoh: ‘Tu sam u Patriji.’ On uzme telefon: ‘Odmah profesora prebaciti u onu našu vilu na Kelebiji.’ I tako dobijem državni tretman. To je bila vila u šumi, blizu granice. Imao sam automobil, onda sam se tamo preselio i prijala mi je ta osama. Naravno da nisam mogao da živim sam, pa su moji glumci stanovali kod mene, s Dušanom Jovanovićem na čelu. Nisam ni znao, ali Tole me je promovisao u potpredsednika Spartaka pošto volim nogomet.“

 Pitam ga da li je u kontaktu s Ljubišom Ristićem, s kojim je bio veliki prijatelj, pa u ona smutna vremena nisu govorili.

„Jesam, ponekad se viđamo. Rijetko dolazim sad u Beograd. Dođem zbog oca jednom mjesečno, nekad sam u gužvi, pa se Ljubiši i ne javim, ali ponekad imam vremena pa onda sjednemo tako, popričamo malo. Pojedemo nešto, popijemo ‘koka-kolu’.“

Rade Šerbedžija; Autor: Dragana Udovičić

Foto: Rade Šerbedžija; Autor: Dragana Udovičić

O GAGI, SONJI I PAJI

Radetu je Bač, malo vojvođansko mesto, intimno blizak ne samo zbog toga što tu ima strica Stevu već što je tu snimljen jedan od bisera jugoslovenske kinematografije „Život je lep“.

„Bora Drašković mi je posebno značajan, on je savršen režiser, igrao sam u dva filma kod njega glavne uloge, u ‘Duvanskom putu’ i ‘Život je lep’. Oba filma su bila sjajna. ‘Duvanskog puta’ se sjećam i po jednom tada mladom glumcu, Maksi, pokojnom Draganu Maksimoviću. Nas dvojica smo igrali glavne uloge i tu je bila fantastična Gordana Kosanović. Bio je to poseban film. Taj Maksa je bio čudnovit, a i Gordana je bila čudesna glumica. Mlada je umrla. A ‘Život je lep’ je verovatno jedan od najlepših jugoslavenskih filmova. Igrala je reprezentacija Jugoslavije: Dragan Nikolić, Sonja Savić, Paja Vuisić, Ljubiša Samardžić, Bata Živojinović, svi su bili tu, pa Pepi Laković, Mirjana Karanović. Neviđen, neviđen film“, viče Rade dok naviru sećanja o filmu u kome se lokalni voz zaustavlja u nepropisano vreme, na nepropisanom mestu i putnici bivaju primorani da provedu jedan dan u kafani uz prugu. Kafana postaje njihov svet, a savremena ljubavna priča pretvara se u parabolu o glavnim ljudskim težnjama.

„To je zapravo jedan od retkih filmova koji sam igrao zajedno s Gagom Nikolićem. Nas dvojica smo bili predstavnici svoje generacije i bilo je logično što nismo imali zajedničke filmove, u nekima sam ja igrao glavne uloge, u drugima on. Ali ovde smo bili zajedno i to je posebno uzbuđenje. Ne samo što smo igrali nego smo se i družili, kao najrođenija braća. Sonja, on, ja – neviđena trojka. A sama ta Vojvodina s tom tugom i ravnicom je tako legla u tom filmu. Bili smo na festivalu u Veneciji i nismo pobjedili, mislim samo zbog toga što je dva mjeseca prije toga Kusturica pobjedio u Kanu, pa nije mogla Jugoslavija dobiti oba filmska festivala. To je sigurno jedan od razloga jer je taj film ‘Život je lep’ bio apsolutno briljantan.“

Dok prolazimo kroz mesto Deronje, prestonicu tamburice, iskrsavaju slike Sonje Savić i Paje Vuisića.

„Sonja Savić je jedna duša, apsolutna, s kojom sam bio u kontaktu mnogo godina. Bili smo prijatelji i igrao sam s njom u tri filma. Čarolija je bila raditi s njom. Ona je bila toliko duboko vezana za film da je to bila najvažnija stvar na svijetu. Film je više volela od svih svojih ljubavi, volela ga je više od sebe same, to je nevjerovatno koliko je ona bila filmsko djete, pravo čudo. I znala je mnogo o kameri. Uz Milenu Dravić, meni je ona negdje najdivnija glumica na ovim prostorima. Milena mi je sada poklonila Gagin čamac. Ovih dana ćemo ga prevesti na Jadransko more, vozićemo njime glumce na probe s Velikog na Mali Brion, imaću njegovu sliku na čamcu, staviću onu s lulom, kao Popaj iz ‘Balkan ekspresa’. Tu baš liči na mornara, ima i mornarsku majicu, a barka će se zvati „Gaga“. Tako da će nas voziti Gaga.

Paja mi je bio veliki drugar. On se družio s malo ljudi, od nas mlađih je, čini mi se, najviše podnosio Gagu Nikolića, Igora Gala i mene. Kad sam imao polemiku s Bulajićem davnih godina, vi se toga ne sećate, stao je jedini uz mene.

Tada, ne napadajući Bulajića kao režisera jer mi se neki njegovi filmovi veoma sviđaju, digao sam glas protiv toga da se za jedan film kao što je ‘Bitka na Neretvi’ ili ‘Sutjeska’ potroši više novca nego što su investicije za cijelu kulturu Republike Hrvatske. To je tada bilo skandalozno, kao da sam ustao protiv države. Onda je Bulajić mene napao, nije on to pisao nego neki njegovi skribomani, i niko od glumaca, filmskih radnika, režisera nije stao u moju odbranu osim Paje Vuisića. Samo je napisao: ‘Ono što je Šerbedžija rekao, za sve je sto posto u pravu i to znaju svi filmski radnici Jugoslavije, ali su svi pizde pa ćute.’ To je doslovce napisao Paja. Bio je veliki čovek. Eto, kad smo snimali ‘Život je lep’, vodio sam ga kod mog strica Steve u Bač, i stric Steva nam je dao neko crveno vino, Paja i ja smo popili jedno tri-četiri litra.

Posle smo snimali zajedno u Crnoj Gori, ‘13. jul’, u našem odnosu on je uvjek bio komandant, a ja klinac. On bira kafanu gdje ćemo da sedimo, da jedemo škembiće i da pijemo belo vino sa sodom. Tako nađe neku kafanicu, na rubu nekog sela, mi sjedimo za stolom, a prolaze kamioni kraj te ceste. Sjedimo i samo šutimo. Ti to znaš, on ne govori mnogo. Samo šutiš, piješ, jedeš i šutiš, tu i tamo kaže: ‘Dobro je ovo vino, je li?’

‘Dobro.’ Onda usledi tišina, pa Paja kaže: ‘Al’ je sparno, majku mu jebem.’ ‘Jeste, sparno je’, kažem ja. Tako se s njim razgovara. To je bilo neposredno pošto je stao u moju odbranu, a zato što je bio tako delikatan čovjek, meni je bilo glupo da mu zahvaljujem. Sedimo celo popodne i on u jednom trenutku kaže: ‘Je li ti, pička ti materina, ni hvala za ono podržavanje u novinama.’ Rekoh: ‘Pajo, bilo mi glupo da ti to govorim.’ To je bio Paja, savršen, mnogo sam ga voleo.“

Rade Šerbedžija; Autor: Dado Đilas

Foto: Rade Šerbedžija; Autor: Dado Đilas

KAKO SE OTKRIVAJU ZVEZDE

Rade je nedavno izabran za emeritusa (doživotnog profesora) u Rijeci.

„Vratio sam se prije šest godina, ali razmišljam opet sada da malo više putujem, da svraćam u Ameriku češće, pa da dolazim u Rijeku. U Hrvatsku sam se vratio zbog dvije od ove tri kćeri što imam sa Lenkom, ove dvije mlađe, osjetio sam da gube kontakt sa svojim mentalitetom i s jezikom. One su govorile kolokvijalno naš jezik na nivou ‘daj mi kruha, evo ti ovo, dodaj mi čašu vode, dobar dan, kako ste’. Međutim, nijanse jezika nisu uopšte poznavale. Nekako su postajale Amerikanke. Nijesam mogao da podnesem da mi postanu Amerikanke, da govore loše naš jezik, razumješ? Srednju školu su završile obadvije u Rijeci i sad jedna studira u Beču, a druga ide u Englesku da studira muziku. Postale su sada ponovo naše. To mi je važno.“

Profesurom je počeo da se bavi u Novom Sadu.

„Te 1986. godine otvorio sam klasu u Novom Sadu. Zvao me je Bora Drašković, koji je bio tamo šef teatarske glumačke katedre, i ja sam primio neke studente, imao sam tu klasu četiri godine. Mnogo sam se tu namučio, mnogo sam putovao između Zagreba i Novog Sada. Odgovaralo mi je što nisam morao biti cjeli tjedan na nastavi, imali su asistente, a onda ostanem nedelju ili deset dana i radim svaki dan. Tako da sam uvek radio neformalno, van tih nekih regula. I bilo mi je lijepo u tome Novom Sadu, veoma naporno jer je bilo mnogo kafana. Trebalo je sve to izdržati.“

Tu je otkrio i neke buduće velike glumačke zvezde.

„Kod tih prijemnih ispita uglavnom sam sjedio sa strane. Bora Drašković ili neko od nastavnika koji su bili u komisiji razgovarali su s kandidatima. Ja nisam razgovarao, samo sam ih promatrao i gledao njihove reakcije. Došlo ih je baš mnogo. Valjda sam nešto bio u to doba popularan i kad su čuli da otvaram klasu, došlo je iz Beograda oko dvije stotine kandidata, nikad nisu imali toliku navalu. A bila je interesantna stvar, jer je Petar Banićević bio odustao od klase, pa su mene prihvatili i promovirali u profesora, ali se Petar u poslednji čas predomislio, tako smo imali dvije klase te prve godine, a bio je jedan prijemni ispit. Kada smo napravili uži izbor, rekao sam mu da on prvi kaže koga uzima, pa ću ja reći svoje i da napravimo neki kompromis. On izrecitira svoje kandidate, a moji su bili sve suprotni, nismo se poklopili ni oko jednog imena. Da li možeš vjerovati to? Naravno, kod mene je bilo više žena. U tom prvom krugu pojavi se jedna slatka mala. Kaže joj profesor: ‘Izvolite, šta ste spremili?’ Ona počne da govori pjesmu, kaže tri rečenice i počne da se smeje. Bora Drašković, koji je znao da bude opasan i ljut, onako namćor, pita: ‘Nešto je smešno, gospođice?’ Kaže: ‘Oprostite, oprostite, molim vas.’ ‘Imate li monolog?’ Kaže: ‘Imam.’ ‘Pa dajte monolog.’ Ona opet tri-četiri rečenice i počne da se smeje. Kaže: ‘Opet je vama smešno nešto.’ Kaže: ‘Da.’

‘Dobro, hvala, doviđenja.’ Ona onako bleskasto kaže: ‘Izvinite’ i ode. Ja je odmah zaokružim, da dođe. Međutim, ona, sigurna da je pala, nije ni pročitala da je ušla u uži krug i ne dođe na nastavu tog užeg kruga kandidata s kojima sam radio nedelju dana. Kažem sekretarici u Akademiji i ona je pronađe: ‘Gospođice, ali vi ste primljeni.’ Bila je sva izbezumljena. Tada sam imao sa svim kandidatima nasamo 15 minuta, dođe ona na red: ‘Dobro, Branka, reci mi što si se smejala.’ A ona kaže: ‘Pa znate, profesore, moram vam reći da nisam završila gimnaziju još, treći sam razred.’ Rekoh: ‘Ohooooo, dobro, je li to razlog što si se smejala?

‘Ma ne, kada sam otkrila u razredu da idem kod vas na prijemni ispit u Novi Sad, oni su svi rekli da ćete vi mene posle treće rečenice prekinuti i oterati. A ja sam rekla četiri-pet rečenica i bilo mi je smešno što oni nisu bili u pravu.’“ Onda je izvela pesmu sjajno, bez greške, monolog izgovorila briljantno, i tako mi je Branka Katić postala najbolja studentica. Razumeš, na tim prijemnim ispitima čovek može lako da se zezne u proceni. Ponekad neke prave talente ne primete. I mnogi se od njih razočaraju i ne dođu drugi put zbog nekog ponosa i povređenosti, ili iz preterane senzibilnosti. Pa, Brik Krivokapić je triput padao u Beogradu. I četvrti put išao u Zagreb i prošo. I postao jedan od najboljih glumaca.“

Rade Šerbedžija; Autor: Dado Đilas

KJUBRIK JE UMRO LJUT

Podsećam ga kako mi je jednom rekao da ga nervira što na engleskom jeziku ne može da bude dovoljno duhovit.

„Nije reč o tome da nisam dovoljno duhovit, uspjevam to u filmovima recimo s Kjubrikom, ili onaj ‘Sneč’, to jesu komične uloge. Ne mogu dovoljno da improvizujem na engleskom jer ne znam samu suštinu jezika da bih kao u našem mogao da izmislim neke jezičke bravure, to me nervira. A kada snimam, volim da improviziram, pa i u najboljem scenariju uvijek volim reći rečenicu na svoj način. Mislim da je to bitno kod filma, na taj način dobivaš autentičnost, prirodnost, ide tvoja rečenica, nije neka naučena koju je neko drugi napisao. Pravi reditelji to uvjek prihvate. Jedino dosadni režiseri neće, naročito oni koji su sami napisali scenario, postaju tu osjetljivi, sujetni. Na primjer, kod Žike Pavlovića kad sam radio, a radio sam mnogo s njim, tu nisam imao ni razloga da mnogo mijenjam rečenice jer je toliko briljantno, životno pisao. Pa sam Kjubrik stalno je mijenjao, nije bio zadovoljan scenama, uvjek je mijenjao.

Dok smo snimali, na neki poseban način me je zavoleo, inače je bio opasan namćor, sav je bio težak i cela ga se ekipa bojala, svi su bili u neviđenom strahu pred njim, uključujući i Tom Kruza. Dženifer Džejson Li i Harvi Kajtel su otpušteni tokom snimanja. Ali nas dvojica smo imali super kontakt, čak mi je pred kraj snimanja rekao da planira da za nekoliko godina snima Raspućina i da razmišlja o meni kao Raspućinu. Dok smo snimali ‘Širom zatvorenih očiju’, imao sam ideju da se moj lik, u čiji je karakter Kjubrik bio zaljubljen, pojavi još jednom kasnije – usred svađe, između Toma Kruza i Nikol Kidman, da pozvoni na vrata. Ali nisam mu to predložio, nisam hteo da gnjavim čoveka, a sigurno bi pomislio da sam idiot koji hoće da širi svoju ulogu. Kada smo radili nadsinhronizaciju, trebalo je da izmjenim neku rečenicu koju je on dopisao. Dođem u studio, on sedi tamo, čekamo da tehničari nešto namjeste. Kjubrik je bio težak na razgovoru, kao Paja Vuisić. Tako čekamo i ja odlučim da mu kažem kakvu sam ideju imao, sasluša me, ustane, zagleda se ispred sebe i šuti. I dugo šuti. Zatim se okrene ka meni i kaže: ‘Kakav si ti idiot’ i iziđe van. Jebem ti sunce, pa stvarno jesam, ne jedan idiot, nego sto idiota. Imam odličan kontakt s njim, čovjek mi govori da bi možda radio sa mnom Raspućina i ja budala tek kada smo završili film, kada nema nikakve šanse da se bilo šta menja, govorim tu ideju. Ne znam ni zašto sam to rekao uopće. Baš sam se iznervirao. Nema njega sat vremena, svi čekaju, vraća se u sobu, ne gleda me. Namrgođen je i ljut. Najednom se okrene ka meni: ‘To što si mi rekao je jebeno briljantno dobra ideja.’ Nije hteo sa mnom više da razgovara, jedva se pozdravio i to je poslednji put da smo se vidjeli. Posle sedam dana je umro.“

Rade Šerbedžija i Aleksandar Đuričić; Autor: Dado Đilas

Foto: Rade Šerbedžija i Aleksandar Đuričić; Autor: Dado Đilas

PRIJATELJSTVO ZANAT NAJSTARIJI

Na konferenciji za štampu na kojoj je promovisao dopunjeno izdanje knjige „Do poslednjeg daha“ i zbirku odabrane poezije „Stranac“ posebno emotivno, kroz suze, govorio je o svom velikom prijatelju Ljubi Tadiću. Kažem kako mu je Ljuba stalno zamerao što tako ozbiljan glumac peva na mikrofon.

„Ljuba nije voleo mnogo da sluša pevanje, ali često puta je me je tjerao kad bismo negdje sjedeli u kafani, kad bi nanoć ostali: ‘Ajde, Rašo, zapevaj mi to, zapevaj mi ono’. Nije imao ništa protiv mog pevanja, ali za njega je bilo ponižavajuće da pevam na mikrofon. Vezalo me je mnogo stvari za tog čovjeka. U mladosti sam mu se divio, a onda smo na neki način postali prijatelji, tako je život hteo. Toliko smo dobri postali prijatelji da je to bilo više od prijateljstva. To je bilo baš neko rodbinstvo, brastvo. Kada sam govorio o njemu na konferenciji, odjedanput sam zaplakao, ne mogu sebe iskontrolirati emotivno koliko je to duboko u meni – ta bol što ga nema i žal za takvim čovjekom. Samo kada se sjetim kako je on pazio moje roditelje, Daneta mog, kad sam ja otišao van živjeti, nisam nekoliko godina dolazio, način na koji se on brinuo za njih to je nešto posebno, baš kao da mi je brat. I on i Andrej Popović, to je onaj moj prijatelj što je, kad mi je izašla prva zbirka poezije, otišao i otkupio hiljadu primeraka, što je bilo pola tiraža. Kada sam posle te knjige video kod njega u stanu, pitam ga što si to uradio, a on će: ‘Ne mogu ja, Raki, tek tako dopustiti da se ti brukaš.’ Mada, mislim da je imao i još jedan razlog, pošto je mnogo volio djevojke, i on je poklanjao te knjige jer su u toj zbirci dvije pjesme o njemu.

A jedne godine dođem kod mog starog, razgovaramo o tom vremenu kada je i meni bilo teško, početkom devedesetih, nisam imao para, a imao sam familiju svoju u Zagrebu, djecu mladu, onda novu familiju, ženu, djecu malu, rođake, i opet sam nekako i roditeljima slao, koliko sam mogao pomoći. I kaže meni stari: ‘E, moj Rade, da nije nama bilo Andrejeve penzije, teško bi bilo.’ Kakve Andrejeve penzije? Kaže: ‘Svaki mjesec je on nama bogami lepu penziju donosio. Prvoga dođe, odozdo viče, Dane, Stane, penzija, i donosi novac.’ Pazi, to mi stari priča negdje šest-sedam godina kasnije, nalazim se s Andrejom i pitam: ‘Je li, Andreja, kakvu si ti to penziju mojim starcima svaki mjesec nosio tih godina?’ To je trajalo pune tri godine. Kaže: ‘Raki, pa nećemo sad nas dvojica o tome razgovarati. Šta je to važno?’ Nikad meni nije rekao reč o tome. To Andrej Popović, moj drugar, genijalac.“

Rade Šerbedžija; Autor: Dado Đilas

Foto: Rade Šerbedžija; Autor: Dado Đilas

ZAKUNI SE U MIRU BANJAC

Pošto Radeta svaki čas vole da uvuku u uvek burne srpsko-hrvatske odnose i njegovom biografijom da smočaju svoje verbalne onanije, na konferenciji za štampu, koju sam moderirao, nisam odoleo da ne pročitam jedan pasus iz njegove knjige koji se tiče odnosa Srba i Hrvata, ali iz jedne sasvim druge vizure. Mesto događaja je šank noćnog kluba „Duga“, a akteri su Dragan Nikolić, Zoran Radmilović i Šerbedžija.

Radmilović je Radeta zvao Hrvat.

Gde si, moj Hrvat… kako si, moj Hrvat…sad ćemo ja i moj Hrvat.

I tako svaki put kad bi se sreli. Hrvat, Hrvat, Hrvat…

„Pa, što ti Radeta zoveš Hrvat kad je on Srbin“, reče mu te noći Dragan, dolijevajući mu u čašu iz boce koja je stajala na šanku.

„Ne lupetaj gluposti, konjino jedna“, počeo ga je Zoki čašćavati raznoraznim imenima.

„Otkud Rade da bude Srbin? Pogledaj ga kako lepo i gospodski izgleda. Kulturan čovek iz Zagreba. Nije baraba kao ti…“

„Ajde, Rašo (tako me Gaga volio zvati)… Kaži mu što si, leba ti…“

„Pa“, počeo sam, „otac i majka su mi Srbi…“

Zakočio se naglo u pokretu. Kao da se nešto beskrajno tragično u tom trenutku dogodilo.

„I deda mu je Srbin, i baba mu je Srpkinja,“ kihotao se tiho Gaga…

Zoran je zatvorio oči kako je on to jedino znao činiti kada je želio nešto važno reći. Podigao je čašu do usana, držeći je nekim posebnim, samo njemu svojstvenim zahvatom. Zatim se okrenuo meni i gotovo priljubio nosom u nos. Gledao me je onim svojim smiješnim prodornim pogledom i dramski, kroz zube prosiktao…

„Otac i majka su ti Srbi?“

„Da“, rekoh.

„Majka i otac su ti Srbi“, ponovo je upitao.

„Da.“

„Lažeš!“

„Ne laže“, smijao se pobjedonosno Dragan.

„Šuti, barabo, tebe nisam ništa pitao!“

„Zakuni se u Miru Banjac!“

„Kunem se u Miru Banjac.“

Gledao me je i dalje oštro i napeto kao da se radi o životu i smrti. Zatim je ispio na eks svoj viski i uzdahnuo: „U majku mu, gde da sada nađem svog Hrvata?“

Rade Šerbedžija; Autor: Dado Đilas

Foto: Rade Šerbedžija; Autor: Dado Đilas

O ÐUZI I LEONARDU KOENU

Dok krivudamo vojvođanskim sokacima, kroz razgovor se sve vreme probija priča o prijateljstvu, ali i pozorišnim bifeima, posebnim mestima za druženje, skrovištima za boeme, gde se osim šala koje su direktno ulazile u gradsku mitologiju razmenjivala i opipavala umetnička energija.

„Siromašni su ljudi bez prijateljstava, uvek tu nešto fali. Poslednjih 30 godina se više družim s ljudima van profesije. Od tog početka rata, od tih devedesetih vrlo rijetko odem u kazališne bifee, bilo gdje. Nema više one harmonije koja se osjećala na takvim mjestima. I bifei su se promenili, nisu to više ona ista mjesta, mi smo tamo sedeli i sedeli. Nisam mogao zamisliti da dođem u Beograd a da ne odem u Atelje 212 i ne provedem bar dva sata tamo. Ili ujutru, ili naveče, to je nekad bio zakon. Tamo su sjedili raznorazni tipovi, ne samo glumci i režiseri već i pisci, slikari. Tada se znalo zapjevati, mislim da nismo nikada ni sjedeli a da nismo moljakali Miru Peić, najbolju pjevačicu među glumicama, da nam nešto otpjeva. ‘Ne izlazim, majko, više pod naš bagrem beli i ne čekaj u kraj puta na mene dan celi’, peva Rade, a hauba od kola poigrava.

Divno je pjevala tu pjesmu. Mnogi su glumci tako dobro pjevali. Jedino Ðuzu nisi mogao natjerat da pjeva. Ja sam ranije stalno pjevao po bifeima, tjerali su me. A pošto sam postao na neki način profesionalan u tom poslu, onda više ne mogu. Jedino ako se dobro napijem, onda, jebiga, onda ne možeš kontrolirat, onda se derem, ne pjevam. A Ðuza nije hteo. Nekako je bio sramežljiv. Ali pamtim jedan genijalan, gotovo holivudski detalj iz pozorišta u Brčkom. Tamo se održava inernacionalni kazališni festival i imao sam koncert povodom dobitnika nagrada, među kojima je bio i on. Pjevam na tom koncertu ‘Devojko mala, pesmo moga grada’. I sad, pazi, kako će se to namjestiti, gledaj, molim te: ja pjevam na mikrofon, on ulazi, stolica u prvom redu mu je rezervisana i ovi ga sprovode, on seda, imam bežični mikrofon, on mene gleda, smeška se i ja pjevam: ‘Što si mi dala srce puno sna… što se setim, kišu da ti kupim i oblak mali pod kojim tebe snim’ i bacim mu mikrofon kroz mrak, on ga zgrabi i tačno u ritmu nastavi: ‘Nemoj da budiš oči moje snene, kad kiša pada, ja sam oblak sam’ i baci mi nazad mikrofon. Uhvatim mikrofon i kažem: ‘Devojko mala, pesmo moga grada, tvoju bih senku opet da ljubim ja’. To je bilo neviđeno, kao da smo trenirali pet dana zaredom tu scenu. A nismo. Svi su se smrzli.“

Razgovor moramo malo da prekinemo jer po dolasku u Bač na listi prioriteta je poseta stricu Stevi. Ekipa muzičara dobija voljno, posle šetamo oko bačke tvrđave, Rade telefonira, naručuje neko meso koje će da sprema za praznike. Od 153 građanina Bača koji su tog popodneva bili na ulicama, 133 su prišla da se slikaju, traže autogram, potapšu ga, ali jedan mladić je pobednik: „Rade, ako biste mogli sa mnom da uđete u kladionicu, da mi krene.“ Ušao je.

Obilazimo deo gde žive isključivo Slovaci, u restoranu „Slovan“ priče se protežu od fudbala, muzike, žena, do Holivuda, delimo jedan srednje pečeni biftek, Rade jede bez soli. Onda me podučava koja je kisela najbolja za špricer. Kažem mu kako uvek kada hoću da budem zabavan, prepričavam njegovu epizodu koju mi je svojevremeno ispričao za Plejboj. Jednom davno u Zagrebu, stajao je na ulici ispred Hrvatskog kazališta. Mnogo mu se žurilo, čekao je taksi, kasnio je u Gornji grad na neko snimanje i usput je zbog nečega bio i ljut. Mahao je pokušavajući da zaustavi neki taksi i stao je neki mali auto. Rekao mu je kuda da ide, vozač je ljubazno nešto pitao, ali mu je Rade mrmljajući kroz zube stavio do znanja da nije raspoložen ni za kakav razgovor. Taksista je ućutao, stigli su na odredište, vrlo poslovno je rekao: „Da platim, molim“, na šta se vozač nasmešio: „Ali, Rade, ja sam auto-škola!“

Smejemo se, Rade ima novu scenu koju ću moći da prepričavam.

„U gostima su nam bili prijatelji, par holivudskih producenata, i Lenka je tada planirala da radi ‘Medeju’ i posebna želja joj je bila da u podeli bude Anet Bening, ali je bila svesna da će je teško dobiti. Ti naši prijatelji producenti su rekli da će videti šta mogu da urade i pozvali su nas da za dve nedelje dođemo na večeru, na kojoj će, između ostalih, biti i Anet Bening i njen muž Voren Biti. Mi smo naravno kasnili jer Lenka uvek kasni, barem pola sata. Bilo je veće društvo za stolom, sa moje leve strane je bila jedna mlada dama i ja sam naravno flertovao. Na drugom kraju stola bio je jedan stariji gospodin i neka žena. On skoro da nije progovarao. Pomislio sam, kako dosadan tip, mora da je neki producent, nagledao sam se takvih dosta. U nekom trenutku s razglasa se čula muzika Leonarda Koena, ova dama pored mene je krenula nešto da mi kaže, ali sam je prekinuo: ‘Molim vas tiše, ja ovog čoveka obožavam’, na šta mi je Lenka dobacila: ‘Pa što mu to i lično ne kažeš’, pokazujući očima na ‘dosadnog producenta’. Skamenio sam se, onda su Koenu objasnili da i ja pišem i izvodim poeziju, na šta je rekao: ‘Pa, tako i izgleda.’“

Izvor/newsweek.rs

Nastavi da čitaš
Slične teme...
Ostavi komentar

Ostavite Komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Više u Kultura

Najčitanije na intervju.rs

Facebook

Tagovi

Na Vrh