Povežite se sa nama

Zabavljala sam se sa pedofilom

U Fokusu

Zabavljala sam se sa pedofilom

Foto: Profimedia

Zabavljala sam se sa pedofilom

Ono što se dogodilo ne može da se promeni. Nema načina da zaboravim maltretiranje.

Moja drugarica i ja obe imamo po 15 godina. Blago smo pripite, blago naduvane, i sedimo oslonjene jedna na drugu, na klupi u slabo osvetljenom parku. Nedavno sam je upoznala sa svojim dečkom i sada strpljivo čekam da čujem njeno mišljenje.

„Nije Bred Pit, ali u redu je“, konačno izgovara, i znam da je velikodušna prema meni.

 Moj dečko je žgoljavi tip kukastog nosa, sa konjskim repom. Moj dečko ima 29 godina.

Upoznala sam ga na internetu, prvog dana kada sam skupila hrabrost i postavila svoju prvu sliku – slikanu iz gornjeg rakursa, tako da na njoj delujem mršavija nego što jesam – na novi internet forum. Ubrzo mi stiže poruka; rekao mi je da izgledam kao seksi vanbračna ćerka Roberta Planta, a meni je nalet hormona izazvao leptiriće u stomaku. Nedelju dana kasnije, nakon sati i sati provedenih na MSN mesindžeru, sreli smo se u stvarnom životu. Niži je nego što sam mislila, i kosa mu smrdi na podrum, ali pohvalio je moju frizuru. I moje oči. I dupe. Malo smo se muvali, a onda smo postali par.

Deli sa mnom loše smotane, ubalavljene džointe, i jeftino pivo. Ima bend, poznat u nekim gradskim krugovima. U pesmi koju je napisao se pojavljuje moje ime i, iako ga je rimovao sa ‘banana’, ja se osećam kao jebena Joko.

Razmišljam o tome da izgubim nevinost s njim, ali imam neki osećaj da nešto nije u redu, pa stalno pronalazim izgovore da to ne činimo. Svaki put kada se poljubimo, imam neki osećaj, koji nadvladava sva tinejdžerska strahovanja i potrebu da kaznim roditelje. Imam osećaj da je to što radim loše, ali ne u pozitivnom smislu, kao kada popušim čitavu paklu cigareta iza škole – to prevazilazi šmekerski osećaj opakosti i graniči se sa zlokobnim.

 „Ne volim kada mi je devojka starija od 19 godina, ali ne brini, imamo puno vremena“, začikavao me je jednog dana, kada sam se istrgla iz njegovog zagrljaja – i znala sam da želim to da prekinem.

Pomenula sam ga jednoj svojoj starijoj drugarici, i rekla joj da želim da raskinem s njim i da mi je potrebna njena pomoć, jer ne znam kako to da uradim. Ona pokušava da sakrije šok, ali joj to ne uspeva. Dogovorila sam sastanak sa njim, na koji je umesto mene došla ona. Ona mu je rekla da me više ne zove i pripretila mu je da će reći mojim roditeljima. On joj je rekao da ne brine, da su njegova osećanja prema meni „čisto očinska“.

Kada se posle našla sa mnom, dugo me je držala u zagrljaju. On mi je kasnije poslao poruku, u kojoj me je nazvao kučkom bez stila, zbog toga što sam se tako ponela prema njemu.

„Hvala, tata“, odgovorila sam mu.

Jedini put kada sam ga ponovo videla je bilo godinama kasnije, kada sam ga slučajno srela na ulici. Izbegavao je moj pogled, dok je za ruku držao devojku koja je izgledala kao da je mojih godina, u najboljem slučaju.

Pošto dolazim iz mesta gde odrasli ljudi odabiru male devojčice iz škola, odvode ih, i odgajaju da im kasnije postanu trofejne supruge, gde je otimanje neveste još uvek aktuelno, a himenoplastika uobičajena koliko i popravljanje karijesa, moja priča nije toliko šokantna. Na to se ne gleda s odobravanjem, ali se u Gruziji dešava – to je rizik za svaku tinejdžerku. I pošto generacija mojih roditelja i dalje ceni nevinost kao glavnu vrlinu da devojka postane udavača, ja sam na pola puta do propasti. Barem nije imao prilike da me pojebe, zar ne?

Deset godina kasnije, još nisam prestala da se osećam delimično odgovornom za to što se dogodilo. Kada sada razmišljam o tome, i dalje ne znam zašto sam odabrala da budem s njim, ali izbor je definitivno bio moj. On me ni na šta nije naterao; samo mi je rekao da sam lepa u trenutku kada se nisam tako osećala, i izrazio svoj prezir prema „puritanskim kučkama“, ohrabrujući me da dokažem da nisam jedna od njih. Moj izbor je bio da se ljubim s njim i šaljem mu poruke iz škole, opisujući mu kakav donji veš nosim, i govoreći mu da li sam tog dana masturbirala. Mogla sam da ga odbijem. Mogla sam da raskinem s njim. To je bila moja pobuna. Ja sam bila odgovorna.

Na više mesta u gradu – u sumornim parkićima koji smrde na mokraću – me je ljubio i dodirivao, i tražio da pobegnem s njim. Još uvek se stresem kada prođem pored tih mesta, uglavnom nesvesna zašto. U situacijama kada se ipak setim, dobijem anksiozni napad zbog sećanja na njegovu hladnu, vlažnu ruku ispod svoje majice. Kada se to dogodi, govorim sebi da je bitno to što nije imao seks sa mnom i nije dobio ono što je najviše želeo: moju takozvanu nevinost. Stalno govorim sebi da sam pobedila.

 Jednog dana, moj dečko je pomenuo jednog fudbalera koji je bio osuđen na šest godina zatvora zbog toga što je spavao sa tinejdžerkom. Nisam imala pojma ko je u pitanju, pa sam u Guglu ukucala „engleski fudbaler tinejdžerka seks“ i našla njegovo ime. Dok sam čitala priču, ophrvala su me deset godina stara osećanja – među svim pričama o poznatim muškarcima koji su napravili seksualni prestup, ova mi je bila isuviše bliska. Priča isuviše liči na moju: poruke, razlika u godinama, slava (patetična imitacija, u mom slučaju), to su bile sličnosti zbog kojih mi se prevrtao stomak. Prekršila sam obećanje da neću plakati na poslu. Trezna sam popušila cigaretu.

Nije sličnost ono što me boli, već razlike. Za razliku od fudbalera Sanderlenda, Adama Džonsona, moj zlostavljač nikada nije bio kažnjen. Nikada nije doživeo prezir svojih kolega; niko nije morao da izdrži uklanjanje tetovaže zbog onoga što mi je uradio; nije bio u svim vestima, nije mu čak ni suđeno. I dalje je običan čovek, koji tu i tamo pomogne nekoj starici da pređe ulicu, i ubedi poneku tinejdžerku da spava s njim.

A moja priča nije izuzetak. On nije ni prvi, ni poslednji odrastao čovek kome prolazi da se „zabavlja“ sa decom. On je samo još jedan od neraskrinkanih sitnih pedofila koji žive među nama i kriju se, sve dok neko od njih ne postane neuobičajeno aljkav ili dok se ne proslavi. On i njegova sorta nastavljaju da u potaji svakodnevno zlostavljaju mlade devojke, dok društvo i dalje najhrabrijima od nas govori da je trebalo glasnije da kažemo „ne“, da izgledamo starije, da na neki način uživamo u tome – kao da to nekako poništava sve ostalo.

 Nisam sasvim sigurna ko je glavni predmet nepodnošljivog besa koji ključa u meni; možda sam ja sama, zbog toga nisam ništa blagovremeno preduzela, ili moji prijatelji, zato što me nisu naterali, ili njegovi prijatelji koji su to sve vreme znali i još uvek znaju, ili on lično, zato što je ispao đubre. Ili je to možda, koliko god me boli da to priznam, delom i žrtva Adama Džonsona – devojka koja je bila dovoljno hrabra da traži pravdu koju ja nikada neću dobiti.

Njegovo prisustvo je kao velika, gnojava bubuljica koju znam da ne bi trebalo da pipam, ali se jedva suzdržavam da je ne dodirnem. Imamo na desetine zajedničkih prijatelja na Fejsbuku. Srce mi lupa kada odem na njegov profil, i osetim blago olakšanje kada vidim da postavlja uglavnom pijane, patetične statuse. Izgleda potpuno isto, osim toga što mu je ćela dvostruko veća.

Ono što se dogodilo ne može da se promeni. Nema načina da zaboravim maltretiranje, ali konačno počinjem da uviđam kako su stvari oduvek stajale. Proteklih deset godina, pored svog tog osećaja krivice i nemoćne sramote, osećala sam se kao da on ima neku moć nadamnom – zbog čega vredi ćutati. Osećala sam se kao da postoji nevidljivi, tajni pakt tišine izmešu nas (on neće pričati o tome, ako ja ne pričam) – njegova poslednja, bolesna nadmoć.

Džonsonov slučaj mi ne pomaže samo da ponovo razmišljam o našoj odvratnoj vezi – kada vidim da se još nekome dogodila ista stvar, mogu to da sagledam iz novog, nepristrasnog ugla. Pravda za mene možda nikada neće biti zadovoljena, ali sada barem znam da ne postoji druga strana u sporu. Nema deljenja krivice; nema duboke, mračne tajne dve uključene strane. Umesto toga, postoji zločin i postoji žrtva; grabljivac i plen. A ja više nisam ni jedno, ni drugo.

Izvor: vice.com

Nastavi da čitaš
Ostavi komentar

Ostavite Komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Više u U Fokusu

Najčitanije na intervju.rs

Facebook

Tagovi

Na Vrh