Povežite se sa nama

Šta bi Trebinje da nije bilo Dučića

Kultura

Šta bi Trebinje da nije bilo Dučića

Šta bi Trebinje da nije bilo Dučića

Piše/Dragana Matović

Čuveni pisac, pesnik i diplomata svom voljenom rodnom kraju ostavio mnogo vrednih dela. Donosio statue, slike, zaveštao biblioteku, ali i hranio sirotinju. Podigao prvi spomenik Njegošu.

Šta bi srpska literatura bila bez Dučića, a Trebinje i Hercegovina bez svog Jovana? Jovan Dučić nije svoj rodni kraj zadužio samo pesničkom reči i diplomatijom, već i svojim poklonima i zaveštanjima. Ni danas se ne zna šta je sve ostavio u amanet svom rodnom kraju.

 Hteo je da njegovo „milo Trebinje“ bude što lepše i donosio je statue, umetnička dela, podizao spomenike, poklonio svoju biblioteku… Hodajući kroz gradski park divimo se fontani i statui boga Plakira, a samo desetak metara napred, gde po podne, kad ostali stanovnici grada spavaju, razgovaraju Dučić i Njegoš, nalaze se dva lava sa postamentima, koje je darovao ovaj poeta i diplomata. Pre koputa, na zidinama Starog grada, nalazi se spomenik Jeleni Anžujskoj, a na suprotnoj strani čuvena „Dučićeva česma“. Dok idemo prema korzou, pogled nam skreće prema Njegošu. Upravo taj spomenik, prvi u svetu podignut u čast velikog pesnika, platio je njegov kolega po peru Dučić.

– Jovan Dučić je angažovao i svojim novcem platio Tomi Rosandiću da uradi spomenik Njegošu – govori nam Ljiljana Ninković, rukovodilac Dučićevog legata, koji se nalazi u gradskoj biblioteci. – Sa velikim žarom prišao je ovom poduhvatu, o čemu svedoče Rosandićeva pisma, koja se nalaze u legatu. U njima ga je vajar detaljno obaveštavao šta je uradio.

Pored Katoličke crkve, Dučić je ostavio stub sa kapitelom – reljefnu vazu za cveće. Svom gradu je poklonio i spomenik Oslobodiocima Trebinja, za koji je sam izradio skicu. Poslednji put je došao u rodno mesto na otkrivanje tog spomenika. Želeo je da Trebinje ima muzej i uradio je nacrt kako bi trebalo da izgleda. Muzeju Hercegovine u Starom gradu poklonio je antičke skulpture, reljefe, slike starih majstora, portrete svoje familije, ordenje… Ovde su i dva pozlaćena mača koja su išla uz ambasadorsko odelo, izrađena u Toledu.

* Dučićeva biblioteka prepuna dragocenih dela

Trebinjci prenose anegdotu da je, kada je zbirka antičke kamene plastike pristigla, Dučić svratio kod sajdžije Saliha Šarana, koji mu je rekao da se ljudi ljute što iz sveta šalje „kamenje“ i pitaju zašto im ne pošalje brašna, jer su gladni. Dučić je kazao da to nije znao, a posle mesec dana pristigao je vagon brašna koji je podeljen sirotinji. Malo je poznato da je on mnogim piscima pomagao da štampaju svoja dela, studentima i đacima obezbeđivao stipendije, pomagao pri zapošljavanju.

– Dirljivo je pismo u kome ga jedan prijatelj moli da mu pozajmi novac da kupi odelo, a ako nema, da mu pozajmi svoj kaput, jer nema šta da obuče za odbranu svoje doktorske disertacije – kaže Ninkovićeva.

Dučić je bio jedan od najobrazovanijih diplomata svog vremena, zato ne iznenađuje što je njegova biblioteka riznica dragocenih dela. Svom gradu poklonio je nekoliko knjiga iz 16. i 17. veka neprocenjive vrednosti.

– U legatu su knjige, prepisi, dokumenta, pesnikovi rukopisi, lične stvari, fotografije i drugi vredni predmeti – kaže Ninkovićeva. – Dučić je bio poliglota, njegova biblioteka obiluje stranim delima.

Zanimljivo je da je kada bi nešto dopisivao u knjizi, uvek pisao na jeziku na kom je ona napisana.

* Ljiljana Ninković, rukovodilac Dučićevog legata

– Dučić je čuvao knjige sa posvetom. Knjige su mu poklanjali Tin Ujević, Vladimir Nazor, Branko Ćopić, Slobodan Jovanović, Milan Kašanin, Bogdan Popović… Jednu od najlepših posveta napisao je Ivo Andrić 1940. godine, dok je bio ambasador u Berlinu – Ninkovićeva nam pruža njegove „Pripovetke“.

Andrić piše: „Dragi gospodine Dučiću, neka vam ova moja crvena knjiga kaže ovo. Vaše delo je postalo svojina jednog naroda, vašim imenom se zaklinju pokolenja, ali kad bi nešto bilo mogućno da jednom bude zaboravljeno vaše ime i izgubljeno vaše delo, tvrdo verujem da bi mladići i devojke tih dalekih naraštaja, htijući da izraze ono što je najlepše u njima dvoma i ljubavi, progovorili jezikom vaše poezije i našli iste vaše reči. To je sudbina velikih pesnika. Oduvek sam hteo da vam kažem ovo. Vaš iskreni poštovalac, Ivo Andrić.“

Zanimljiva su i pisma njegovih prijatelja i kolega. U jednom pismu Aleksa Šantić kaže da je Dučić njegov „najmiliji i najdraži drug na kugli zemaljskoj“, a u drugom Isidora Sekulić žali što nije mogla da razgleda Kairo uz njega.

UNIŠTAVALE USTAŠE I KOMUNISTI

DEO Dučićevih poklona Trebinju uništile su ustaše, a deo komunistička vlast posle Drugog svetskog rata. Više nema dva orla raširenih krila na Dubrovačkoj kapiji, statue Herkulesa i Atlasa koje su bile postavljene na ulazu u Stari grad, četiri statue i fontane u parku koji se nekada nalazio u blizini sadašnje zgrade Gradske uprave. Nedostaje i 91 knjiga.

– Nedostajalo je mnogo više – kaže Ninkovićeva. – Posle rata mnoge knjige su pronađene. Ne mislim da je knjige koje nedostaju neko otuđio, mnogo je verovatnije da su one spaljene ili uništene.

Izvor/novosti.rs

Nastavi da čitaš
Ostavi komentar

Ostavite Komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Više u Kultura

Najčitanije na intervju.rs

Facebook

Tagovi

Na Vrh