Povežite se sa nama

intervju.rs

Sergej Trifunović: Izašli smo iz apatije, treba da nastavimo sa buđenjem

Kultura

Sergej Trifunović: Izašli smo iz apatije, treba da nastavimo sa buđenjem

Foto/Zorana Jevtić

Sergej Trifunović: Izašli smo iz apatije, treba da nastavimo sa buđenjem

Piše/Ivana Stojanov

Kada sam sa Sergejom dogovorila da se nađemo, u jednom trenutku sam se prisetila komentara kolega koji su sa njim radili intervjue. Nezgodan, nepredvidiv, zajeban – to su reči koje su obično koristili. Valjda, ipak, kada mu priđete kao sagovorniku koji ima šta da kaže, a ne buntovniku bez razloga sklonom egzibicionizmu, dobijete priliku da istinski uživate.

Šta misliš da su dve stvari koje fale ovom društvu da bi bilo normalno?

– Prva i ključna je svest o političkoj slobodi i odgovornosti svakog građanina. Dokaz o besvesnosti je 55 odsto ljudi na izborima, to je strašno. A onda je tu ona sledeća rečenica: „A šta ja tu mogu da promenim?“ Svaki građanin koji to kaže je u startu sebi odsekao kurac i misli da ne može da promeni ništa. To nije istina. Mi imamo obligaciono i moralno pravo, dužnost da onog trenutka kada naša vlast, bilo koja, radi nešto što je loše po nas, po našu državu, da imamo svest o tome da je to loše i da izađemo na ulice. Kao što su uradili Rumuni pred Novu godinu i čak uspeli da skinu sporni zakon o aboliciji korumpiranih političara i onda da skinu premijera koji je taj zakon predložio. To je vrsta političke odgovornosti i svesti koju mi, nažalost, nemamo, a treba da je steknemo. Zato mislim da je velika uloga medija u tom procesu. Većina medija, nažalost, služi za zaglupljivanje masa i taj posao su odlično uradili. I ona priča – to čitaoci traže, ne, čitaoci traže ono što im vi nudite. Kada biste imali drugačije sadržaje, oni bi tražili drugačije sadržaje.

 Dakle druga stvar koja nam fali su zdravi mediji. Tu ima jedan odličan recept koji je izgovorio Rambo Amadeus, a on glasi: „U medijima treba da bude samo ko je šta uradio, a ne ko je šta rekao.“ Tako bi se stvari znatno popravile. Vučić je svaki dan nešto rekao, skoro pa dan za danom, sad je rekao sedmi jubilarni put da će povećati plate i penzije, u međuvremenu ih smanjuje i on je to rekao, a radi kontra. Znači ne treba da piše: „Vučić je ponovo rekao…“, nego treba: „Vučić smanjio penzije“ ili „Vlada smanjila penzije“. Ja mislim da je to recept.

Segej Trifunović Foto: Tanjug

A treba li mi sebe da menjamo čak i na tom mikroplanu?

– Prvo si odgovoran prema sebi, onda prema svom okruženju. Ne govoriš stvari bez argumenata, ne lupetaš bezveze. Govoriš istinu, na primer, poštuješ tuđe argumente, slušaš šta neko priča, pa proceniš da li je to glupo ili nije.

Rekao si da se plašiš da ne ispušimo na nedavnim protestima. Pa šta sad?

– Očigledno da jenjavaju, ali nije poenta u tome. Poenta je da se probije opna. Nama je trebalo mnogo vremena da izađemo na ulice, nismo izašli od petog oktobra 2000. i onda u tom interegnumu uljuljkanosti i apatije nikome se više nije ni izlazilo. Ovom narodu izgleda neko treba dobro čekićem da odvali glavu da bi se uopšte setio nešto da uradi. Tako da je ta opna probijena. Izašli smo iz apatije, samo treba dalje buđenje ovih do sebe. Samo treba da gurate laktom ovog do sebe u busu.

Misliš da je onda to dug proces?

– Naravno da je dug proces, ali mislim da ni ova vlast neće moći toliko da zaserava kao do sada. S prvim sledećim faulom može da im se dogodi narod na ulicama. To je sad mnogo lakše nego što je bilo pre mesec dana.

Sergej Trifunović Foto: Dalibor Danilović / Noizz.rs

Šta je tebe poslednje uvredilo?

– Uvek te uvredi u suštini nešto na ličnom planu. Sinoć mi se to desilo. Na makroplanu je to nešto što ova vlast radi, a to je ono što kaže moj deda: „Nije meni što ti mene lažeš, nego što ti misliš da ti ja verujem.“ Sinoć me je jedan prijatelj ubeđivao da nešto nije bilo kako je bilo. Ja se ni ne ljutim zbog takvih stvari, ali to jeste malo uvredljivo. Sve ok, samo nemoj da me lažeš.

Da li je kod tebe to nekada pitanje sujete?

– To nema veze sa sujetom. To ima veze sa poštovanjem onog drugog, integritetom. Sujeta sa tim nema nikakve veze.

Da li kada se raspravljaš s nekim, ukoliko ti da argument, prihvataš li ga. Da li kažeš „OK, nisam u pravu“?

– Ako mi neko da argumente, bio bih zaista ozbiljan idiot da ih ne prihvatim, ali ljudi sve manje razgovaraju argumentovano. Zato što im je dat legitimitet. To se neguje još u Osnovnoj školi. Ta vrsta odnosa bez argumenata se neguje odmalena. Svako može da uradi bilo šta.

Šta je s decom? Novim generacijama?

– Neko je rekao i to je istina, kad bi se uvela joga od treće godine, to bi dosta promenilo. Deca da rade vežbe meditacije, to bi bilo fantastično. Tu bi automatski otpadali svi viškovi kojima ih truju. Moraš negovati i stvarati zdrave generacije, a ne trovati ih. Ovo društvo uporno odbija da odgaja zdravu decu, da ih čini zdravim.

Meni se čini ponekada da je sve to kao neka kučina, sve je umršeno, odakle početi? Misija nemoguće?

– Dobro ti se čini. Jeste kučina. Nije nemoguća misija, samo treba sistematski da se radi. Sad ovi naši kopiraju neke finske programe. Kakve veze Finska ima s nama? Pusti domaće sociologe i antropologe da se bave time, neka naprave jedinstven program za ovu decu. Ne možeš u Finskoj sad da praviš sarmu, ne možeš ni ovde finski jelovnik jer nemaš te sastojke, nismo na istoj geografskoj dužini i širini. Ja sam govorio pokojnom Gaši Kneževiću dok je bio ministar: „Uvedite ometače za mobilne telefone u škole, uvedite uniforme u škole“. On me gleda i kaže: „Pa da, ali znate, neće roditelji da pristanu.“ Ko pita roditelje? Zato je škola i neozbiljna, jer pitate roditelje šta misle o svemu. Drugo, moraš prosvetnom radniku da daš veću platu. Ne smeš da dozvoliš da nam deca geniji odlaze iz zemlje, odliv mozgova. Šta ti nudiš toj deci? Kakve im poruke šalješ preko Pinka, Hepija? Učite školu i šta? Bićete kreteni? To je sad među decom – ko uči, taj je kreten. Moraš da digneš dignitet školstvu.

Gde ti bežiš kada ti se sve smuči?

– Pa u sebe, gde bih bežao.

Da li ti se čini da su u pozorištima sve lošije predstave?

– Jeste. Pozorište je u kurcu kao celo društvo, nije to ništa neočekivano. Kako društvo truli, trule i svi njegovi segmenti. Truli prosveta, poljoprivreda, pa shodno tome i kultura. Doduše kultura je nekako uvek bila nezavisna. Problem je u tome što imaš sjajnu scenu, muzičku na primer. Ona ne zavisi ni od čega. Pozorište mora da bude donirano i dotirano zato što ne možeš da napraviš predstavu ni od čega.

Pa i ranije su pravili predstave ni od čega.

– Pa da li su?

Jesu. Kad izađeš s faksa to je uvek sistem štap kanap.

– Jel bilo kvalitetno?

Moglo je da se probere.

– Može i sad kvalitet da se vidi. Mi smo „Voz“ napravili ni od čega. Evo sad će biti 100. izvođenje. Samo tekst i dva glumca. Ja mislim da pozorište zahteva određenu vrstu discipline. Kad vidim da se moj stav razilazi sa viđenjem drugih ljudi koji rade predstavu, ja napustim taj projekat.

Sergej Trifunović Foto: Vladimir Živojinović / Noizz.rs

Ima li mnogo situacija u kojima zaista kažeš sebi „ma zabole me“?

– Da. To je potreba. Neophodno je.

Na šta obraćaš pažnju kad šetaš gradom?

– Na fasade. Nekad i na ljude, a mogu i da se isključim, sve zavisi.

Da li smo sumorni?

– Nismo toliko sumorni. Sad su nekako živnuli, došlo je i proleće.

Da li je tebi lepo ovde da živiš?

– Meni je lepo. Ne možeš taj kvalitet života, paradoksalno, ali ne možeš da imaš negde. Mislim možeš, ali s tako malo para ne. Imaš grad na dve reke. Znaš koja je zajebancija u Njujorku da odeš na neki splav to jest „boathouse“, odeš, sediš i jedeš ili koja je zajebancija da imaš čamac u Njujorku… Ovde možeš s malo para da imaš neku barku i četvorku motor i da uživaš po Ušću. Tamo je sve to mnogo skuplje… I da izađeš, da se provedeš, šta god. Da ti ne pričam o situaciji „Ajmo na kafu“, a oni ti kažu: „Great, how about next Thursday?“ Ko živ, ko mrtav.

Zašto veze i brakovi sve teže uspevaju?

– To je dug modi. Moda kaže emancipacija, moda kaže mogu sve što hoću, moda kaže ne starim nikad, moda kaže sve je na izvolte. Brak verovatno umire kao institucija. Mislim da će u budućnosti biti mnogo više veza bez papira.

Da li je emancipacija donela nešto loše? Jesu li žene agresivnije?

– Jesu, ali su i muškarci sve manje muškarci i to je neki reciprocitet.

Izvor/noizz.rs

Ostavi komentar

Ostavite Komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Više u Kultura

Najčitanije na intervju.rs

Facebook

Tagovi

Na Vrh