Povežite se sa nama

intervju.rs

Seks, smrt i poroci u dnevniku moje babe

U Fokusu

Seks, smrt i poroci u dnevniku moje babe

Piše: Marija Ratković

Mislila sam da ću kao ona biti stroga, ljubomorna i pomalo zla prema svom mužu, a onda me je ovaj dnevnik oduvao.

Babu sam volela baš puno. Imale smo baš love/hate odnos, naučila me je da čitam i pišem, vodila me na more, uspavljivala, svađale smo se i lupale vratima kad sam bila u pubertetu. Kasnije smo pričale i o seksu.

Kada se teško razbolela od demencije, mislila je da je opet rat i nije se sećala čoveka s kojim je spavala više od 50 godina. Ali mene je nekim čudom poznavala. Pamtila je i moj rođendan i imena svih drugarica, pa i obaveze na fakultetu. To me je ispunjavalo posebnom odgovornošću i bolom.

Deda je ležao pored nje, mazio je i tepao joj “moja devojčica, moja lepotica” i povremeno, kao da je i sam sišao s uma, govorio nam je “pogledajte, probudila se, kao da me je udarila” stavljajući svoju glavu nežno ispod njene nesvesno podignute ruke. U sebi sam se gušila od količine ljubavi koju je moj deda pokazivao u ljubavnoj ili pre samrtničkoj postelji koju je delio sa njom.

Deda je bio potpuno uveren da ona ne može umreti, sedeo i veselo ćaskao sa nama, pričajući nam kako su se upoznali, kako su se zaljubili i kako su se prvi put kresnuli 1950. godine. Rekao je kako nije mogao da zaspi bez nje. Čak i na sahrani, stalno je ponavljao kako ga je ona svaku noć čekala, i po njegovim rečima “dok nije umrla, nikada nije legla bez njega”. I svako kome sam pričala overavao je na te scene romantične ljubavi. I ja sam sama na osnovu njih sudila svim svojim ljubavima, zamišljala sam da bih volela da me neko voli večno, idealno potpuno ljubavno, potpuno strasno, tako da jedva živi ali da zasigurno ne može da spava bez mene.

A onda mi se sve srušilo.

Dnevnik – slučajno otkriće

Kada dođem u Šabac, živim u njihovom stanu. To je mesto koje me smiruje jer me podseća na najbezbrižniji period i najsrećnije događaje u životu. U polu-renoviranom poluoronulom salonskom stanu nije ostalo previše materijala za prekopavanje, ali ima još malo knjiga. Tražila sam stare dnevnike, jer sam istraživala za tekst a onda sam nabasala na plastificirani prosvetin rokovnik iz 1971. godine. Prelistala sam ga ovlaš i u njemu videla gusto kucane redove, neke spiskove i još spiskova. I sad kako se ja užasno ložim na dokumentarnu fikciju, i poput Danila Kiša imam fetiš na nabrajanja, potvrde i priznanice, te strane su mi privukle pažnju.

Ubrzo ronila sam poput privatne detektivke kroz naizgled potpuno nasumične spiskove. Svaki je bio zaveden mesecom i godinom, recimo Oktobar 1978. Dole su upisane zarade – Đura 551760; Seka 120000; a pored njih vanredni prihodi i ako im je neko nešto uplatio, vratio dug, platio rentu i slično. Bosa 100000, Stojanka 200000, “vratila”, pa bi onda bilo precrtano. A sa leve strane stajali troškovi:

Frižider 399100
Kirija 330910
Đuri 150000
Ceci 100000
Za rođendan 120000
Piće i dr 30000
Za benzin 15000
Frizeru 10000
Za meso 7000
Suknja 53300
Štednja 500000
PTT kućni računi 15000

Zaista, na prvi pogled ništa svemirski neverovatno, dok nisam počela da pratim samo određene troškove u duhu jedne Agate Kristi. Nisam shvatala koliko je baba bila kompleksna osoba i koliko je imala savršen način da među sasvim savesne unose jedne gazdarice domaćinstva upiše sve ono što je činilo život. Pa da krenemo.

Spiskovi neopravdanih – odnos sa dedom

Početak dnevnika datira iz 1974. godine. To sam shvatila tako što uz unose datuma na spiskovima stoje i precizno navedeni dani, pa sam uz malo skrolovanja kroz iCal shvatila da je 28. novembar bio četvrtak baš te godine. Začudilo me je što su spiskovi datuma vrlo precizno zavedeni ali ne sadrže ništa osim datuma mesta i vremena. Pitala sam se čega su to spiskovi, odnosno koje događaje beleže tako detaljno.

28. XI ponedeljak – “Mačva” do 17h30min
9. XII ponedeljak
28. XII subota – Bogatić – 21:30
6. I 1975 ponedeljak – Bogatić Orid Mišar 21:30

Tek na drugoj strani spiskovi postaju malo zanimljiviji:

Ponedeljak 31.02. Koceljeva do 16 a onda – prao kola – Dakić do 22h

Tako sam shvatila da je su to neki bizarni spiskovi dedinih sumnjivih odsustva koja sadrže uznemirujuće fraze kao što su:

17.04 iz škole u 16h, petak u 13h sa Mišara Đoka i Braca, tu noć izginula trojica

Posle koga sledi frivolni unos:

Četvrtak 24. 04 – otišla sam u frizeraj u 16 do 19h

Moj deda je popularno rečeno bio boem, a današnjim rečnikom – imao je ozbijan problem sa alkoholom, ali on je bio šmeker, bio je poznat i ugledan profesor u Šapcu, jednako ugledan i na ulici i po kafanama i u školama u kojima je predavao matematiku.

Deda se i dan danas hvali svojim kafanskim avanturama, švalerskim poduhvatima i doživljajima iz mladosti, ali nikada nisam zagrebala dublje iza tih lovačkih priča, niti sam dovoljno ozbiljno shvatala babinu bolesnu ljubomoru o kojoj sam već pisala. Uz dnevnik ona je postala realnost, jer je to otprilike bio period u kome je deda pominjao da se zaljubio u koleginicu iz škole, koja je predavala isto ruski kao i baba (omg!) ali nikada nisu pobegli zajedno u svet, jer je deda bio i previše vezan za babu, s kojom je bio od dvadestih kada je još bio siromašni usukani seoski učitelj. Baba je sa druge strane bila isto tako sirota – izbeglica iz Hrvatske – učiteljica, koja je sa njim zakevila. Venčali su se ko prava poštena inteligencija – za Prvi maj u opštini i nastavili zajednički život

Novine na kauču – svađe, strasti i alkohoholizam

Već 1975. godine u Šapcu, moji baba i deda žive u stanu u centru, imaju 46 (baba) i 47 (deda) godina, njihova ćerka jedinica moja majka Ceca (24) studira matematiku u prvoj generaciji programera Jugoslavije. Oni su zajedno već 22 godine i polako ulaze u tešku bračnu krizu. Baba je profesorka ruskog u Poljoprivrednoj školi, deda je bivši gimnazijski profesor matematike tada u već u Ekonomskoj školi, ali radi i honorarno po okolnim višim školama kao predavač, radi i kao inspekor, sprema đake, završava poslediplomske iz Nacrtne geometrije i po sopstvenim rečima zarađuje 5 plata od kojih “jednu daje ženi, a ostalih četiri troši u kafani”. Iako deda voli da lumpuje uz Tozovčeve pesme “bila si žena koja zna da čeka” dok je “u kafani s drugom srećan bio”, ta strana dedine ličnosti nije prošla mimo babinog dnevnika. Na jednoj strani, moja voljena baba je crvenim slovima napisala:

Ponedeljak 19. 05. ujutro u 4.30h prošao zagrljen sa pesmom pored kuće i nastavlja
“javio se iz škole telefonom u 6:30” i onda idu sledeći unosi:

Došao oko 18 h, legao
Sigurno pijan došao u 02 h
Vratio se u 6 h pijan
Došao pijan, dovezao ga neko
Mrtvo telo
Naravno do 05 h
Podnošljivo
Nema ga
Besni kad teta pita što nisam ručala
Gledao “Kapelske kresove” i legao
Birali direktora, napustio izbore
Ponoć, nije bio pijan
Ostao u kući
Nema ga
Legao i svađao se, ide za Prokuplje
Uvredila sam mu majku
Došao u 11 h pijan, jedno isto ponavlja nekoliko puta
Došao u ponoć!
Nakresali se
Nafiksan

Okej, shvatila sam da je deda pio, a baba je ćutala ali vredno pisala, naravno sem kad se svađala. Saznala sam i da nisu razgovarali povremeno, a onda su se dopisivali porukama koje ona takođe navodi “imam ispit u školi, a onda idem u Dublje” uz ironične komentare “kaže!” ili “laže!” i sve u tom stilu.

U nekom trenutku stvari postaju i malo bolje. Tada je pisala samo kratko “u redu”ili “bio normalan”. Imala je i čudne navode kao što su “neprekidno štuca” ili “bio je u kući, vide se novine na kauču” što znači da su tih godina živeli baš pakao, dok su spolja gledano bili omiljeni gradski par.

Četvrtak 6. otišao na šah pa u grad vratio se u 11h (noću) naravno veseo.

Petak 7. 1. 1976 otišao u školu oko 8 h došao na ručak u 14 h. Otišao ponovo u školu, zvala u 16:30, nije ga bilo, javio se u 18 i došao oko 19:30, jeo i odjurio u školu (kaže ima 5 kandidata, doći će u 20h – vratio se pijan u ponoć!!!)

Od petka, 20.1. do četvrka, 26.1.1976, uveče proveli na Guberu, bilo pristojno, našao Marića u gradu. Bio veseo u utorak.

Nekada je pisala kratko nekada malo opširnije. Suština je da se trudila da vodi precizno sve dane kada se neprilagođeno ponašao. Možda mu je to nekad pokazivala ili koristila kao argument u svađi, ali znajući je mislim da je samo hvatala mental notes njeogovog moralnog posrnuća upirući svim silama da bude iznad situacije. Znam to i delom zato što sam (o gle čuda) u svojim najgorim vezama bila verna kopija svoje hladnokrvne i uzdržane babe – svetice oko koje se ostali ljudski šljam valja u porocima. Sve dok nisam posrnula i ja. Baba eto nije, ali je zato pukla.

Tragovi krvi i bračne obaveze

Na par desnih strana pisali su vremenski intervali 7. jul – 26. jul, a ispod toga su pisali, 3. decembar do 15. -og; 7 januar do 15. -og.

tako za svaki mesec, svaki interval od po četri-pet dana, a svaki datum se završavao sa -og pa sam shvatila da to nisu dedina odsustva (koja su uredno beležena sa leve strane) već babine menstruacije. To sve ne bi bio problem da nisam verovala da je ona sa tridesetak godina posle vanmaterične trudnoće operisana i da joj je tom prilikom iz zdravstvenih razloga odstranjena materica. Dakle nije bila. Prvo čudo, jer znam da je na izvodu invalidske penzije pisala I da je osnov invaliditet zbog histerektomije. Tako sam prvi put i čula za histerektomiju, i počela da se plašim i da je mrzim. Na sledećoj strani našla sam ono čega sam se plašila. Zaokružene datume. Crveni 15. april do 25. aprila, pa posle nema ništa do 14. jula. Sledeće godine crveni 7. januar do 10. januara i nardni unos je crvenim 2. april – petak, pa potom 21. april i dalje normalno. Poslednji unos tog tipa je 23 jul – 29. jul-trag, posle koga je tek 7. oktobar. Mislila sam prvo da se radi o nekim drugim intervalima ali su posle toga bile i napomene “trag”, ili “u tragu”, što se može odnositi samo na krv.

Drugi april je bio petak 1976. godine i taj dan je moja baba imala pretposlednji abortus, sa 47. godina. Ovi prethodni datumi, bili su vreme ciklusa, i zaokružila je datume ciklusa u kojima je zatrudnela. Naravno da sam se vratila na one detaljne spiskove da vidim gde je bio deda u vreme kada je ona zatrudnela i da li su tada razgovarali ili mogu smatrati da ga je prevarila. Trudim se da ne navijam za babu.

Tražila sam gde su bili 23-27 aprila 1975. i gle čuda – to je vreme oko onog datuma kada je “otišla u frizeraj”, a do 1. maja nema nikakvog unosa. Okej, može biti bilo šta. Zato sam počela da tragam za drugim rizičnim periodom zatrudnjivanja, a to je 16-20. januar 1976. I gle čuda – isto! Nema unosa do nedelje 8. februara. I za poslednji sam morala da proverim 1-5. avgust, već se dovoljno osećajući kao kreten što brljam po kalendaru jebanja svoje pokojne babe, ali nisam mogla da odolim. Naravno u dnevniku dedinih prevara, odnosno izostanaka, odnosno bračnih kriza nema ništa, piše crvenim: na moru – 05.07.1976. ponedeljak stigli oko 10 išli smo na sok i pivo redovno.

I tako piše i u sledećim danima, mahom “u redu” i “normalno”. Baba je bila neumoljiva, normalno je ako jebe nju, sve ostalo je skandal.

Pretpostavljam da su i ceo avgust 1976. proveli na moru kao i obično, kampujući u novom šatoru na koji su potrošili pola miliona, pa se tada desio sporni seks. Čak i letimičan pogled na spiskove troškova to je potvrdio, unosi “na moru” i “za more”kao i unosi šator, spavaćica, frizer, cipele, bluza, pidžama, frizer (opet) upućivali su na ponovno intimiziranje, pošto su ostali meseci bili šturi.

Jabuke i frizer – Babin dnevnik troškova

Ne razumem se u cifre ali recimo da babin dnevnik troškova obuhvata period od avgusta 1973. kada je iznos njihovih plata bio oko 350 hiljada tadašnjih dinara (današnjih oko 2000e) a traje do januara 1986. kada su njihovi prihodi bili osam miliona dinara (što je bio oko današnjih 1000e) vidi se čitav dijapazon osiromašenja radnika u državnom sektoru, u slučaju babe i dede – prosvetara.

Babin dnevnik beleži socijalna davanja kao što su zajmovi, kase uzajamne pomoći, pomaganje pri poplavama koje je bilo institucionalizovano, ali beleži i uplate za izgradnju pruge Beograd Bar, kao i uplate za knjige koje je svake godine do devedesetih kupovala za biblioteku moje osnovne škole u kojoj je radila njena majka. U socijalnom smislu, babin dnevnik troškova predstavlja jedan komotan život srednje klase uz nimalo potrošačke groznice i uz višeklasne aspiracije kao što su humanitarne svrhe. Moji baba i deda, plaćali su mami stan za vreme studiranja, plaćali joj more i davali joj džeparac sve dok nije počela da radi. Išli su svake godine na more, banje i gradske ture a u osamdesetim su gradili vikendicu na selu. Tu su i povremeni troškovi za sveštenika iako su bili ateisti, i iako je to navodno bilo zabranjeno ali i mnoge pozajmice komšijama, rodbini i prijateljima zbog kojih su verovatno bili još omiljeniji u društvu.

Lični troškovi su meni mnogo zanimljiviji od ovih socijalnih, logično, jer govore mnogo ličnije stvari. Babin lični šoping je, kad nije bila raspoložena, bio zaveden prosto kao “robna kuća” a u nekim mesecima bilo je jasno razdvojeno “dezodorans”, “bunda” ili čudesno spojeno “jabuke i frizer”. U period kraja sedamdesetih baba je imala ženu koja čisti Olgu i ženu koja kuva Comi, odnosno Milicu a posle i tetka Jelu koju sam i ja upoznala. Primetno je da je svaki mesec u tih desetak godina kupovala bar po jedne cipele ili sandale, bluzu ili haljinu ali nije nešto gomilala. Redovno je išla kod frizera i to se sećam da je i mene pokušala da utera u red, čak i za vreme krize dajući mi pare “da me neko očešlja”.

Mariji 200.000

Suprotno očekivanom ja se pojavljujem vrlo malo u ovom dnevniku. Na bizaran način, kako je moja baba vodila svoje dnevnike menstruacije, vodila je i mini zabeleške maminih trudnoća.

1. april 1982 – (što bi trebalo da znači termin mamine poslednje menstruacije koja je uredno zabeležena)
28. jul 3-4 meseca pregled,
17. avgust povraćanje i proliv
18. avgust temperature 38 stepeni (sreda)
12. avgust (prvi pokreti)
7. januar (8. januar) porođaj
15. septembra 5. mesec – 6-i

Moj brat je zabeležen još konciznije:

12. juli 1983 – termin porođaja 19. april 1984.
12 nov. (prvi pokret)

U dnevniku troškova pojavljujem se kao krevetac,400.000 u decembru 1982. i za Mariju 60.000 u januaru 1983. godine. U narednim mesecima se pojavljujem kao za slike 50.000, cipelice 17.500, dekica 30.000, štrample 26.000, kratke pantalone 34.000 roze! a već od juna 1983. pojavljuje se stavka Mariji 200.000, što je označavalo 1/8 babine plate koja je bila namenjena za štednju na moje ime u banci. Kada se rodio moj brat, saznala sam da su uplaćivali naizmenično – jedan mesec za mene, jedan za njega. Mog brata baba isto nikad nije zvala imenom, prosto nije joj se sviđalo. U dnevniku se pojavljuje kao Bata, ende. Da li je potrebno reći da je ta štednja za seku i batu nestala devesesetih, odnosno njene poslednje mrvice pojeli smo i popili za vreme embarga i potpunog osiromašenja srednje klase.

Pečenje i parfem – kraj

Ne znam meni je bilo uvek jako emotivno da čitam taj pad standarda od kraja sedamdesetih ka kraju osamdesetih. Užasno mi je teško bilo da čitam bolest i smrt njene sestre izraženu kroz stavke

31. jula 1979 pala u kancelariji bila u šok sobi 3 dana
4. -og došli s mora
5. avgust prva poseta hir. kl. Soba 82
16. avgusta operisana
23. -eg izašla iz šok sobe u istu sobu
počeli bolovi pod rebrima

i unosi iz spiska troškova februara 1980. – prasci 170.000, telegrami i glas Podrinja 140.000, suzica 35.000, ženama 257.780. Sahrana. Kako i dolikuje, kratko i birokratski.

Valjda je naš život i pre interneta bio omeđen plaćanjima, kupovinama, štednjom, naačinom na koji trošimo pare i načinima na koje nas društvo oporezuje dok smo živi. Svakih nekoliko godina saznam nešto novo o svojoj prošlosti i tako mi se menja perspektiva.

Rolerkoster i samoubistvo ženstvenosti

O babi sam prvo mislila da je razmažena gospođa, hladna dama sa brošem u ljubičastoj angori kojoj sam se krišom divila, onda sam saznala da je proživela nezamislivu glad i strahote u toku drugog svetskog rata, saznala sam potom da je bila ogorčena i gotovo frigidna žena koju moj deda nikako nije mogao da odobrovolji. Dedu sam obožavala, kao čoveka, kao muškarca kao biće, a nju sam malo mrzela, mrzela sam što je tako stroga prema njemu i mrzela sam što on mora da krije puno od nje. Mislila sam da je štedi od strašnih istina koje bi je slomile, mislila sam da je voljena, mažena i pažena, a onda sam saznala da je nosila potpuno neutešni bol jer je prošla histerektomiju. Čak sam verovala da se nikad neću psihički oporaviti i da ću ceo život kao moja baba deliti na prošlost kad je “bila žensko” i sadašnjost kad “više nije”, mislila sam da ću kao ona biti stroga, ljubomorna i pomalo zla prema svom mužu, a onda me je ovaj dnevnik oduvao.

Saznala sam da njena histerektomija nije bila ubistvo, već samoubistbo njene ženstvenosti. Malo mi se učinila otužnom kao Bukovski koji u pesmi sam odseče svoja jaja zbog boje njene haljine. Pokušavam da je razumem, pokušavam da njene prekinute trudnoće i ćudljivost stavim u neki kontekst. Ali između tih redova u dnevniku ostaje mi samo atmosfera. On pije, jebe druge žene, ona plače, kupuje parfeme, čeka i ponosno piše. Taj dnevnik je bio neka njena moralna pobeda. Njena vizija snage bila je okamenjenost i izgradnja savršenog avatara gospođe Seke, koju je ceo grad pamtio i obožavao, pisali su joj pisma i dugo dugo je posećivali, toliko itenzivno su je svi voleli da je moja mama, iako jedinica bila ljubomorna. A ispod tog savršenog lika dame, moja baba je bila skroz ranjena, nije bila hladna ni zla.

Nikad neću znati previše detalja ali ne mogu da opišem osećaj teskobe dok čitam nagužvane iskidane stresne rečenice koje sumiraju istinsko gušenje od bola –nema ga. Moja mama kaže, citiram: ”nikada mu ne bih posvetila toliko pažnje, toliko reči pa da mi je iz oka ispao”, ali moja baba je bila uporna. Nikada nije spomenula njegovo ime, a pisala je tu čudnu kombinaciju jugoslovenske Keri Bredšo i junakinje iz Dnevnika uvreda. Ne znam šta bi rekla da zna da sam ja pročitala. Imam utisak da je želela da bar neko pročita, da je razume makar pola veka kasnije, šta je i zašto je ćutala, zašto se usrdno ateistično ispovedala rokovniku za bes i za uvrede koje je izgovarala, zašto je bežala od osećanja u brojeve, spiskove, datume.

Oktobar
Novembar
Decembar
Bolovanje

I aj zdravo. Tužno mi je sve, ali ne žalim je više kao pre. Nekako mi je kompleksnija, jača i lepša žena. Mislila sam da taj gubitak biološke ženstvenosti doživela naglo u dvadesetim kad ništa nije znala ili tridesetim, kao ja. Ipak nije, ona se kao neka operska junakinja odlučila na gordo samoubistvo ženstvenosti. I to naravno nije kraj. Više je bila neka emancipacija od te sumorne uloge žene koja čeka. Histerektomija je za nju bila neki stidljivi talas feminizma u moru patrijarhata, neki mali štajk i to sam videla kod mnogih žena. Sada tek počinjem da razumem. I babu, i njenu ljubomoru, i patnju i kompleksnost njene ljubavi, ali i život sa umuljanim spiskovima za komunalno, cipele, kredit i nedeljni ručak. A sve što osećamo ostane između.

Inače, u dnevniku sam našla jedan papir na kome sam klimavim trogodišnjim rukopisom zabeležila nešto što bih i danas potpisala. BABA JA TE VOLIM NAJVIŠE NEMOJ LAGATI JA ĆU SLUŠATI JA TE VOLIM. I ispunila sam obećanje, slušala sam je i volim je, a valjda i ona nije lagala. Danas je 11 godina od njene smrti, a ja mrzim da idem na groblje. A ne pišem ni dnevnik.

Post Scriptum

Deda je pre neki dan rekao kako je zaboravio kako mu se zvala žena. Dobro, nije drama ipak ima 90 godina. Ali svejedno, otišla sam u sobu da plačem, ne zbog besa ili tuge, nego onako kao kad se završi film. Kakav neočekivan kraj jedne ljubavi. Ni nalik filmu Beležnica ili Amour. Previše realan, previše kompleksan, previše nebajkovit, jbg.

vice.com

Ostavi komentar

Ostavite Komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Više u U Fokusu

Najčitanije na intervju.rs

Facebook

Tagovi

Na Vrh