Povežite se sa nama

Prele: Idi tamo gde te vuče čuka

Muzika

Prele: Idi tamo gde te vuče čuka

Foto/espreso.rs

Prele: Idi tamo gde te vuče čuka

Piše/Aleksandar Đuričić

Mnogi mog oca opisuju kao boema, alkoholičara nezgodnog temperamenta, kafanskog filozofa, legendu Beograda, mangupa, probisveta, buntovnog intelektualca… I on sve to jeste, priča njegova kćerka, novinarka Milica Prelević.

Za 59 godina Dušan Prelević, među gradskim stanovništvom poznatiji kao Prele, uspeo je da bude i fudbaler u Crvenoj zvezdi i golman u hokejaškom klubu Partizan, član raznih muzičkih sastava, nakratko i Korni grupe, džezer, da objavi tri albuma i mnoštvo singlova, kolumni, tri zbirke pripovedaka, da igra i peva u mjuziklu „Kosa“, da napiše scenario za „Poslednji krug u Monci“, da bude slikar, da voli mnogo žena i dobije dve kćerke, Dinu i Milicu. Nije se ženio nikada.

Bio je član Deposa i hapšen je za vreme demonstracija 9. marta 1991. godine.

Umeo je dosta da pije i često da se bije. Plaćao je sopstvene račune, i u kafani i u životu.

Bio je i surovo iskren: „Nije prijatno da se probudiš ujutru i shvatiš da ne vidiš na jedno oko, ali prođe mesec dana i idemo dalje. I opet bude sve u redu, a mene jebe baš to što je sve u redu.“

Završio je kao slobodan umetnik u penziji. Oko, izgubljeno u tuči, doživljavao je kao povredu na radu. Nije prestajao da puši ni kada je pretila opasnost da će mu i druga noga postati pušačka.

„Ako me i noga sjebe, ako hoće da mi je seku, imam rešenje. Popnem se na vrh zgrade Albanija, dole snimaju sve televizije, vi sve to gledate, ja skočim lastu i na šestom spratu se roknem iz pištolja, jer, kakav sam maler, može da mi se dogodi da padnem i slomim kičmu, a ostanem živ. Toliko ne bih da se zajebem. Moram da idem na sigurno.“

Političare je doživljavao kao bubašvabe i i mučila ga je jedna velika dilema: „Ima li neko od njih ko je iz magareće klupe ili su baš svi odreda dizali ruku kad učiteljica pita ko će da pokvasi sunđer?“

Nekoliko godina pred smrt reći će: „Bio sam istrajan u porocima, istrajavam i danas.“

Počeo je da pije sa 13 godina, i to ne špricere.

Bio je ono što se zove okoreli Beograđanin. Tu šarma i duha nije falilo.

„Pevao sam kad sam hteo i koliko sam hteo. Išao sam na neke festivale a da nisam hteo da vežbam i probam, nisam uložio ništa više od tog glasa koji mi je Bog dao. U stvari, meni do toga nije bilo stalo. Navikao sam da pevanje meni bude zadovoljstvo, a ne i posao, a sa pevanjem sam mešao život i alkohol.“

Govorio je da su Goran Bregović i Bijelo dugme, kao začetnici turbo-muzike, uništili domaći zvuk: „Taj njihov pastirski rok nam je jebao majku.“

I JA SAM IMAO MAJKU

Njegova druga kćerka Milica rođena je pre 32 godine u Gradskoj bolnici u Beogradu. Njena mama zove se Slađana Vojnović, prevodilac je i sudski tumač za ruski jezik. Milica je završila žurnalistiku i radi kao urednik u magazinu Stori. Pre nekoliko meseci pokrenula je zvanične naloge na društvenim mrežama Fejsbuk, Tviter i Instagram, tako pokušava da sačuva sećanje na svog oca, jer misli da Beogradu nedostaje Prele.

„Baš kao što nedostaje i meni“, reći će kroz osmeh.

Prva reč koja joj pada na pamet kad pomisli na tatu je sloboda.

„Sloboda da bude svoj. Živeo je onako kako bi svi drugi voleli, a nisu smeli. Mnogi mog oca opisuju kao boema, alkoholičara nezgodnog temperamenta, kafanskog filozofa, legendu Beograda, mangupa, probisveta, buntovnog intelektualca… I on sve to jeste. Ali za mene on je bio šmeker ćale, sa čukom da me kao dete ne folira i ne priča one gluposti koje svi roditelji uglavnom pričaju, a ni sami ne veruju u te tvrdnje. Nije bio klasičan tip oca koji menja pelene, ide na roditeljske sastanke i školske priredbe, vodi u parkove i na dosadne dečje rođendane. Ali je gledao sa mnom nekoliko desetina puta crtani film „Mala sirena“ i izabrao mi je haljinu za veliku maturu. Možemo i da podsetimo neke moje bivše frajere kako je izgledalo zabavljati se sa mnom i tata Preletom, koji je znao sve kafane, ćoškove i gradske likove sa smešnim nadimcima i navikama. Moj ćale je uvek bio prisutan u mom odrastanju i u mom životu. Bio je stvaran i neponovljiv i beskrajno sam mu zahvalna što mi je dozvolio da ga upoznam kroz sve faze. To možda nije uvek bilo prijatno i zabavno, ali je neprocenjivo.“

Odlazio sam povremeno kod njega u Svetogorsku ulicu, u stan čije dvorište je podsećalo na scene iz Felinijevih filmova. Nekad da mu odnesem honorar za kolumne koje je pisao u novinama koje sam uređivao, mnogo češće da ga intervjuišem i gledam kako u invalidskim kolicima sedi za pisaćom mašinom sa viskijem u ruci, dok drugom kuca nastavak „Poslednjeg kruga u Monci“, a jednom i da slušam kako viče na mene što mu nisam vratio neku crnobelu fotografiju gde se Gaga Nikolić i on šmekerišu. Za M magazin smo pravili priču o njegovoj kevi. Dočekao me je rečenicom:“ Da, i ja imam majku, ma kako ti to zvučalo. I imala je tu (ne)sreću da joj se dogodim ja.“

Rastao je bez oca, ali majčina familija je učinila da može da se oseća poput sve duge dece.Više briga joj je priredio kao stariji nego kao klinja. Posle je rastao i uz očuha. Pričao mi je kako je majka, za divno čudo, uspela da ga vaspita. Nevaspitan je postao kasnije. Sećao se odlazaka kod krštenih kumova Vere i Lole Ðukića, nekog kolača od marcipana u obliku krompira, posutog kokosovim brašnom, iz poslastičarnice „ Bombaj“.

Dok je robijao grehe mladosti majka mu je u posetu donosila „žitan“, ljute cigare za ljutog sina. Nikada nisu raspredali o tome da li je on u pravu ili u krivu, jednostavno su prihvatali sudbinu. Zvala se Ana, Anka, i tada kad smo razgovarali bila je živa. Posle rastanka s njegovim očuhom, udavala se još nekoliko puta.

„Zaista nisam brojao koliko“, reći će mi između dva duvanska dima. „Niti se ona mešala među moje ribe, niti sam ja šacovao njene udvarače. Ali da sam je zezao – jesam: ‘Pa dobro, bre, kevo, gde nađe onu mumiju?’

‘Marš, bre, barabo, to je divan čovek, gospodin!’

Posle se ispostavi da oni i nisu bili neki dasovani, pa joj kažem: ‘Kevo, došlo je vreme da ti mene slušaš, vidiš da sam veći šmeker od tebe!’

‘Briši, bre, tu gde ti fircaš, ja sam štepovala’.

Kad mu je prebacivala što se nikada nije oženio, samo bi lakonski rekao: ‘U našoj familiji više nema slobodnog prostora za to. Ti si ispunila kvotu.’“

Onda mi je pričao kako svojim ćerkama pokušava da bude ćale onakav kakva je bila njegova keva, da ih ne guši previše, da im se ne petlja u život, ali da uvek bude tu, kao što je bila njegova keva.

Kaže mi: „Jedna hoće da bude glumica, a druga još razmišlja.“

Foto/newsweek.rs

JURNJAVA ZA PORAZOM

E, ta koja je razmišljala je ova s kojom razgovaram, uspešna mlada žena, koja se upravo sprema za put u Njujork, uređuje novine, čuva uspomenu na svog ćaleta.

„Naučio me je da budem hrabra, neustrašiva i pametna. Da nikome ne ćutim. Da ne dam na sebe. Da idem tamo gde me vuče čuka. Da ne potrošim život u fontani beznađa i ne potonem u more prosečnosti. Zahvaljujući njemu, teško pristajem na ograničenja bilo koje vrste. Ne pripadam nikakvom čoporu. Naučila sam kako živeti, opstati i pritom imati herca da budeš sto posto svoj, bez obzira na to šta drugi mislili i pričali o tome. I da bez muda nema ničega u životu. Imaš tipove koji vole taj život na oštrici brijača i jure sudbinu. Kao što je jednom i sam rekao, poput rođenog gubitnika, s pritajenom nadom, gutao je kilometre, žureći u susret porazu. Sledio je svoje srce i svoje navike, kojih se nije odricao. Sa pevanjem je mešao život i alkohol. Mnogobrojne ekskurzije života, lutanja i stranputice obeležile su njegovo bitisanje. Za njega, rok je bio stil života, a rokenrol se ne izdaje. Jedino se nije nadao da će disati punim plućima u kombinaciji Filipa Višnjića i Vuka Karadžića. Uzeo je od života ono najgore, a dao mu ono najbolje. I sam je jednom rekao da je sebi naneo najviše zla. Hrabrost ga je koštala u životu, ali on je bio spreman da plati cenu svoje slobode.“

Pred festival Beogradsko proleće, negde sedamdesetih godina, zajedno sa Gagom Nikolićem i Mihizom otišao je kod keve Anke, gde se spremao za nastup. Svi su, naravno, bili dobro namunjeni alkoholnim raspoloženjem. U jednom momentu Prele je shvatio da je izgubio zub. Gaga je ponudio da mu pozajmi svoja dva, a Mihiz je velikodušno izvadio celu vilicu. Na kraju je nekako našao zub, otpevao pesmu, osvojio drugo mesto i otišao za šank. Jer, kako je govorio, za šankom je život.

Milicu nije opterećivala njegova slava.

„On je za mene bio samo tata koji peva, koga vole simpatične tete na ulici i od koga zaziru mnoge čike, koji voli druženje, džez, rokenrol, pisaću mašinu, viski i kafane. Još kao dete sedela sam za kafanskim stolovima u čuvenom beogradskom Bermudskom trouglu – „Šumatovcu“, „Pod lipom“ i „Grmeču“ – u društvu mangupa, gradskih likova, pisaca, boema, glumaca i umetnika kao što su: Gaga, Tirke, Mihiz, Pera Božović, Oliver Mandić, Pera Kralj, Bojan Selimović i mnogih drugih.

Mi smo imali drugarski odnos, nije bilo treniranja strogoće niti nametanja nekih glupih pravila kojima je većina roditelja sklona. Nije bilo praznih i dosadnih priča. Ni foliranja. Ako pažljivo poslušate njegovu muziku i pročitate sve što je napisao, shvatićete da je on umeo da bude i nežan čovek i nežan otac, a to je znao i da pokaže, ponekad i kroz najsočniju psovku. S njim je uvek bilo intenzivno, zabavno, turbulentno, dinamično i na momente dramatično. Ali nijedan naš dan nije bio običan. Vidi ovako, ja volim džez. A moj ćale ti je bio čisti džez. Inspiracija trenutka. I kako ja sada da ti opišem zvuk saksofona koji u nekom zadimljenom klubu na mahove svira setno, strasno, sa ukusom gorčine, pobune i samoće.“

JOŠ JEDAN KRUG U MONCI

Bio je dobrovoljac Srpske garde na velebitskom ratištu, drugovao je sa Arkanom i Legijom. Nije hteo ni to da ga mimoiđe. Tamo je išao svojom voljom i osećao se kao da se vratio u mladost. Nije se kurčio pričama da je bio u nekim strahovitim borbama, jer prosto toga nije ni bilo. A Mihiz mu je jednom rekao: „Za života si bio u ratu, izašla ti je knjiga, imaš dvoje dece, malo li je?“

„Živeo je svoj život onako kako je hteo i jedino ga je zanimao utisak koji ostavlja sam sebi, o samom sebi. Imao je svoj kodeks ponašanja i razmišljanja koji je umnogome bio čistiji od kodeksa uštogljenih neporočnika. Kao pravi beogradski mangup, na vreme je prozreo život i osetio njegovo pravo lice. I snosio je posledice za sve što je radio. Jednom je rekao: ‘To gde sam ja prošao, to Godzila ne bi prošao. Bio bi ranjen. Ja sam Beogradski Godzila’. Vidi, život ti je kao jednosmerna ulica, ako pratiš i poštuješ saobraćajne znake, uletiš u smer i brzinu kojom svi idu i nema nazad. Svi mi živimo duboko verujući da se pripremamo za život, za bolji stan, veći auto, ali u stvari svi idemo ka istom cilju. Ka istom kraju. Moj otac nije uletao greškom u te jednosmerne ulice, malo je šarao i pičio auto-putem nedozvoljenom brzinom, naravno. Čak je odvozao i po koji krug po Monci. Malo li je? I sve to sa smeškom, čoveče.“

Iza Preleta je ostala muzika i brojne gradske legende. I ono što je malo poznato, napisao je pozorišnu dramu „F odeljenje“, kao i onaj scenario, što sam gledao uživo kako kuca jednom rukom jer je viski u drugoj, za nastavak filma „Poslednji krug u Monci“. Milica je po raznim kutijama našla prekucane priče, u kojima je katkad precrtavano i dopisivano rukom. Jedan deo toga objavljen je za njegovog života u dve zbirke „Kako je umro Baš-Čelik“ i „Voz za jednu bitangu“, a drugi deo ostao je rasut po periodici. Kopala je i po Narodnoj biblioteci i sada sve to polako priprema za štampu. Ima tu i neobjavljivanih stvari, dnevničkih zapisa, trenutno skuplja i sređuje te tekstove i želi da ih objavi integralno, kao sabrana dela, da se na jednom mestu nađe sve što je njen otac napisao. Tu je, naravno, i muzika, koja bi trebalo da doživi reizdanje. A reditelj Vladimir Petrović, autor dokumentarca o Preletu „U redu, pobedio sam“, uskoro bi trebalo da počne da snima dugometražni film po njegovoj priči „Miris formalina“.

POSLEDNJI VISKI

U gradu, kome nekako iz dana u dan nasilno menjaju DNK, a kome se Prele nesebično davao, on nema nikakvu ulicu, spomenik, scenu, haustor, tablu… I neka nema! Ovi i ovakvi trenutno ga ne zaslužuju.

„Nemaju oni vremena da se oduže. Imaju pametnija posla. Moraju da stavljaju fantomke, da se šunjaju noću, da ruše Savamalu, da formiraju vladu, da prave Beograd na vodi, ne bave se oni ovakvim trivijalnim stvarima… Koga još briga za kulturu i umetnike? Beograd je postao poligon za iživljavanje novokomponovanih graditelja, sezonskih funkcionera i ostale boranije. Grad dželata. Danas su najgori uzeli maha, dok su neki od najboljih zauvek nestali. Svedoci smo da mnogi od umetnika završavaju svoj vek nedolično, u zaboravu i bedi. Izgleda da su naši junaci u stvari gubitnici u ovom vremenu. Moj otac jednom je rekao: ‘U ovom gradu, u mojoj varoši, imam svoje mesto. To sam zaslužio i napravio sebi.’ On se sam sebi odužio za sve. A i šta će mu neki spomenik u nekoj zabačenoj uličici? Ionako svi danas živimo kao popišani spomenici.“

Prele i Beograd bili su u krvnom srodstvu. Ostala mu je jedna neostvarena želja iz tog bliskog rođačkog odnosa i jednom ju je izgovorio javno:

„Voleo bih da napravim jedan koncert, da bina bude ispred Ruskog cara, prema Narodnom pozorištu. Nedelja je, podne, narod šeta sa decom i kerovima, a ja dolazim mrtav pijan, naravno, i počinjem da pevam. I pevam do pet ujutru. Da se tu sretnu oni koji se nisu videli 20 godina i kažu: ‘Ajmo na pivo, jebeš Preleta!’ I svi pijemo, svi se izduvamo, neka čuju magarci kako se peva i šta je zajebancija. Da svima bude lepo, a nekima da bude neprijatno ako se tu nađu. I ja sve da platim.“

Proveram Miličinu imaginaciju, koja bi trebalo da je ostala u nasledstvo, pa je pitam kako su izgledali njegovi poslednji dani, godine…

„Rolingstonsi su gostovali to veče u našem gradu. Džeger je otpevao poslednju stvar i pogledao u nebo, jer mu se učinilo da je video kako pada neka zvezda. Moj tata sklopio je oči baš tada. I to bi bio savršen scenario za kraj. Ali nije. Da snimamo špansku seriju, ispričala bih ti da su oko njegove postelje bile sve žene koje su ga volele i koje je on voleo, deca, menadžeri, stilisti, pi-arovi i agenti. I naravno, kako su se pobili oko stana i svih pezosa koje je imao na računima. Ali bila je to jedna sasvim tiha beogradska noć. Leto 2007. Moj tata je pripalio cigaru i nasuo viski. U dogovoreno vreme po njega su stigli Bukovski, Frenk Sinatra, Mihiz i Zoran Radmilović. Kunem ti se. Pljuni me ako lažem.“

A sada stvarno: „Šta si nasledila od oca?“

„E, je l’ znaš onu njegovu stvar ‘Hrabar i lud’?“

Izvor/newsweek.rs

Ostavi komentar

Ostavite Komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Više u Muzika

Najčitanije na intervju.rs

Facebook

Tagovi

Na Vrh