Povežite se sa nama

intervju.rs

Poslednji intervju Glogovca koji je uzburkao region: Ceca je Šekspir naših dana!

Hronika

Poslednji intervju Glogovca koji je uzburkao region: Ceca je Šekspir naših dana!

Piše: Tamara Nikčević

Čuveni glumac Nebojša Glogovac preminuo je jutros u Beogradu u 49. godini poslije kraće bolesti.

Vijest je šokirala cijeli region jer je nedavno objavljeno da je teško bolestan.

Posljednji intervju sa Glogovcem uradila je Tamara Nikčević za BH Dane, sredinom prošle godine, a mi ga prenosimo u cjelosti.

Poznati srpski glumac govori o novom filmu Rajka Grlića Ustav Republike Hrvatske, u kojem je, po ocjeni kritičara, briljirao u ulozi zagrebačkog profesora istorije, homoseksualca i transvestita Vjekoslava Kralja, i objašnjava na šta je mislio kada je rekao da Draža Mihailović nije “ni nalik zločincu kakvim ga je napravila poslijeratna propaganda” i ko su sve junaci našeg doba.

DANI: Jeste li gledali film Ustav republike Hrvatske?

GLOGOVAC: Jesam, i to dva puta.

DANI: Pitam zato što većina glumaca tvrdi da ne gleda filmove u kojima glumi – ne vole, kažu, sebe da vide na filmskom platnu.

GLOGOVAC: O, pa ni ja ne volim sebe da gledam. Ako nekad i pogledam, to obično radim s teškom mukom. Vremenom sam, ipak, nekako uspeo da se samokontrolišem, pa onda kao – ‘ajde da pokušam da stvar posmatram neutralno i sa strane. Što je, inače, veoma teško. Jer, najpre vam neviđeno na živce ide sopstveni glas, koji uvek zvuči drugačije, kao da to niste vi. Naravno, slika izaziva još veći šok. Kada vas na kraju još i nahuju na nemački, kao što se to meni događalo… Bolje ne pitajte. To sam izdržao da gledam nekih šest minuta, a onda ustao i pobegao glavom bez obzira.

DANI:Je li Vam bilo teško da skinete “posh” zagrebački akcenat profesora Kralja?

GLOGOVAC: Nije, jer sam imao sreću da sa mnom radi najpoznatija hrvatska lektorka. U početku smo pokušali da uhvatimo malo od mog trebinjskog akcenta, a onda dodavali gradskog zagrebačkog – negde stezali, negde popuštali, štimali i… Oslanjali smo se i na sluh – uđete u osnovna matricu, pa gurate. Najzad, imam mnogo drugara po Zagrebu, slušao sam ih, skidao, hvatao u letu.

DANI:Dok sebe gledate na platnu, lovite li greške, mislite li da ste neke scene mogli odigrati bolje?

GLOGOVAC: Naravno. Čovek sebe najbolje poznaje, pa lako uoči mane; zna kad je falširao, kad nešto nije odigrao kako valja. Srećom, taj sud je toliko subjektivan i strog, da često nije ni merodavan.

DANI:Šta je za Vas u tom smislu mjerodavno? Ove godine ste imali zaista dvije velike uloge – Hamleta u Jugoslovenskom dramskom pozorištu i Vjekoslava Kralja u filmu Rajka Grlića. Kritičari kažu da su to Vaše dvije najbolje uloge do sada.

GLOGOVAC: Nekada se stvari sklope, znate… I profesor Kralj, o Hamletu da i ne govorim, velike su uloge, veliki zadaci; interesantni, izazovni za svakog glumca. Kada odluči da to prihvati, glumac najpre mora da poništi sebe, pa da tek onda krene da istražuje. Taj posao, naravno, ni najmanje nije lak, ali je svakako jedan od najlepših.

DANI:Uživate u njemu?

GLOGOVAC: Kako kad. Mnogo toga zavisi od ljudi, od ekipe sa kojom sarađujete. Sama gluma je predivna; tim pre što imate na raspolaganju polje koje se kreće od igre i zabave do istraživanja najdubljih ljudskih ponora; ili, pak, odnosa između likova koji se, recimo, baziraju na prećutanom. Za mene, inače, gluma nikada nije bila samo ono što se izvede na sceni…

DANI:Nego?

GLOGOVAC:Ona je pre svega skup emocija i razmišljanja kroz koje prolazim dok stvaram određeni lik.

DANI:Nedavno sam gledala stari snimak intervjua sa rediteljem i glumcem Miroslavom Belovićem, koji je, objašnjavajući šta je gluma, rekao da je glumac istovremeno i vajar i glina.

GLOGOVAC:To mi se dopada – i vajar i glina. Da, istina…Stojan Cole Dečermić glumca je nazvao “velikom prazninom”, uvek spremnom i da primi i da da sve. U suštini, reč je o svođenju sebe na nulu, nakon čega počinjete da kreirate, da stvarate nov karakter.

DANI:Rajko Grlić kaže da mu je, tražeći glavnog glumca, cilj bio da pronađe nekoga ko je “i po pojavi i po karakteru” suprotan Vjekoslavu Kralju i da je onda, u tom “antikastingu”, došao do Vas. “Snimanje s Glogovcem bila je ugodna igra s velikim majstorom i sjajnim čovekom”, rekao je Grlić.

GLOGOVAC:Moram da kažem da zaista uživao radeći sa velikim i iskusnim rediteljem kakav je Rajko Grlić. Kada već spomenuste antikasting, tumačiti nekoga ko je vaša suprotnost, ima li većeg izazova?! Mnogo glumaca napravilo jekarijeru igrajući uvek sebe ili uvek istu ulogu. Jedan od njih je Klint Istvud, čije su lice i pojava sami po sebi dovoljni, pa on, kada stane pred kameru, zapravo više i nema potrebu da traga za nečim što je različito od njega samog. Tim pre što zna da je spomenik. Naravno, Klint Istvud je jedan; ostali su uglavnom – loši glumci.

Lično, takve mi uloge nikada nisu bile inspirativne, čak ni kad sam počinjao. Možda i zato što me, dok se još pripremam, uvek raduje što ću kroz imaginarni lik pokušati da doživim tuđu sudbinu, da shvatim zašto je neko u određenim okolnostima doneo baš tu odluku, zbog čega je povukao upravo taj potez. Zašto, na primer, neki ljudi imaju strah od žena, a zašto oni drugi svakoj prilaze bez ustezanja i problema. Zašto? U čemu je fora? E, to mene zanima.

DANI: Gluma Vam pomaže da odgovorite na ta pitanja?

GLOGOVAC:Pomaže. Tačnije, pomaže mi da kroz tuđa “iskustva” naslutim neke odgovore. Srećom, nema konačnih odgovora, zato je i zanimljivo. Polje o kojem govorim istovremeno je i ogromno i skučeno, a ljudi su isti od pamtiveka – isto ili slično reaguju na iste ili slične stvari.

“Ovo vreme je iskočilo iz zgloba”, kaže Hamlet pre četiri veka.

I, šta se promenilo?! Zar ta konstatacija ne stoji jednako čvrsto i pre toliko stotina godina i danas?

DANI: Kako birate uloge?

GLOGOVAC: Najvažniji mi je kvalitetan tekst, kvalitetan scenario koji glumcu omogućava da, ako ga ima, svoj talenat pokaže na pravi način. Scenario za film Ustav Republike Hrvatske svideo mi se, odmah, na prvo čitanje. Možda i zato što sam oduvek bio veliki obožavalac lika i dela pisca scenarija Ante Tomića, koji, kao i mnogi od nas, imaju nesreću da živi u državi čije se vlasti strahovito plaše pametnih i darovitih ljudi. Pored toga, bilo mi je zanimljivo da uđem pod kožu Vjeke Kralja, koji je homoseksualac i transvestit, ali i desničar na čije je ideološko oprdeljenje očito velikog uticaja imao njegov nepokretni otac, bivši ustaša. Iako obrazovan čovek, profesor Kralj rob je predrasuda; on prezire svog suseda, policajca Srbina i njegovu ženu. Ipak, pod okriljem noći, glavni junaci ove “ljubavne priče o mržnji”, kako su je nazvali Rajko Grlić i Ante Tomić, iznenada otkrivaju međusobnu povezanost, koja nadilazi i predrasude i etnički konflikt.

DANI: “Da nije Srba, Hrvati bi izgubili smisao vlastitog postojanja. I obrnuto”, tvrdi Ante Tomić.

GLOGOVAC: Nema dana bez noći, je li. Ali, u čemu je, dođavola, problem Srba i Hrvata? Da li je tu zaista reč o mržnji po bliskosti?

DANI:Ove godine ste, već sam rekla, briljirali i u ulozi Hamleta, kojeg je, u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, režirao Aleksandar Popovski.

GLOGOVAC:Prvo, svi smo imali neverovatnu sreću da do nas, nakon toliko vremena, stigne ta genijalna Šekspirova drama. Baš tako će, pretpostavljam, za sto i kusur godina generacije imati sreću da do njih, umesto svirke nekog talentovanog klinca koji na klaviru danas razvaljuje Rahmanjinova, dođe Ceca. Jer Ceca je Šekspir današnjice.

DANI:Deprimirajuće.

GLOGOVAC: Ne, ne, nije. To je realnost; gomilanje slika koje su proteklih decenija dominantno eksploatisane. Kako od medija, tako od države i političara. Ceca je simbol vremena, junak našeg doba.Ona je srpska majka, ‘ej!

DANI:Šta to znači?

GLOGOVAC:Ne znam. Samo znam da je ta ginekologija veoma interesantna. Možda je tu bilo i nekog masovnog silovanja, a, pa otud “srpska majka”? Ili je reč o nečemu drugom? Ko to zna?! Ipak, ponavljam: ta osoba je tek posledica višedecenijskog, konstantnog bombardovanja društva trešom, neukusom, nemoralom. Istovremeno, reč je o očitoj nezainteresovanosti svake vlasti da promoviše krupne i ozbiljne sadržaje. Zašto? Verovatno što znaju da je čoveku koji živi u ovakvim sistemima, posle teškog i napornog dana, lakše da kada se vrati kući pusti neku cajku, što bi rekli Hrvati, nego da sluša Betovana.

DANI: Kada govorite o ovakvim sistemima…

GLOGOVAC: Možete li u bilo kojoj od država takozvanog regiona da zamislite bogatog doktora nauka, inženjera, naučnika, umetnika? Možete li?! Pokažite mi čoveka koji je crkao učeći, koji u malom prstu ima sve znanje ovog sveta, a koji od svoje plate ovde može da živi životom dostojnim čoveka. Pa, nema ga! Nema takvoga! Ljudi sa znanjem i talentom ovde uglavnom nemaju kinte! Umesto da se bave svojim poslom, doktori nauka sa diplomama koje nisu kupljene ili ukradene danas rade kao kondukteri, kao taksisti, prodavci. Ili popravljaju televizore. Kapital se sliva na drugu stranu. Po tome gde i kome novac ide lako možete zaključiti u kakvom društvu živimo, za koje se vrednosti zalažemo, šta se ceni. A ceni se Dara bubamara, jebi ga! Ona napuni koju god hoće halu kad god poželi. I puna je love. Verovatno ima i neke dodatne aktivnosti, ali, bože moj! Ovo je svet silikonskih sisa i dupeta. U njemu je Dara bubamara zakon, ne ja.

DANI:Eh, sad…

GLOGOVAC: Nema “eh, sad”! Tako je. Pa, Miodrag Petrović Čkalja, glumac na koga je otkidala cela Jugoslavija, umro je u bedi. Svi su ga obožavali, gutali serije i filmove u kojima je glumio, iako on od svog rada nije naplatio ništa. Zašto? Zato što ne postoji zakon o autorskim pravima. Nas glumce država ne štiti, ne štiti nas niko.

DANI:Mislite da bi Saša Janković bio u stanju da promijeni sitem o kojem govorite da je kojim slučajem uspio da Aleksandra Vučiča pobijedi na predsjedničkim izborima? Zato ste Jankovića javno podržali?

GLOGOVAC: Sašu Jankovića sam podržao zato što mislim da je za društvo pogubno da jedan čovek bude sve. Čak i da je najgenijalniji na svetu, a nije…

DANI:Predsjednik Vučič vjeruje da jeste.

GLOGOVAC: To ludilo vlasti je opasna pojava ne samo po onoga ko ju nosi, nego i po one koji to trpe. Taj nivo neukusa, kontorle, pritiska na svest, pa to je zaista nepodnošljivo. Na živce mi ide njegovo glumatanje, stav “tucite, mi ćemo da trpimo”, lažno hriščanski pristup, lažna smirenost iza koje bije gnev i bes… Iako laž i prevara pristojnom čoveku moraju biti odvratne, one, nažalost, prolaze. Sve vidimo, sve prepoznajemo, ali opet sve funkcioniše kako ON hoće. Zašto? Pa, zato što ga je podržalo toliko ljudi. Taj princip je postao mera stvari: ne možete da kritikujete nešto što većina podržava. Kažem – film je loš. Kako je loš, pitaju, kad ga je videlo million ljudi. Kojih, bre, million ljudi?! Million glupaka i seljačina?! Ali to, kažem, prolazi, iako se iza nazire agresija i vrsta manijakalnosti, što će ovo društvo kad-tad uvaliti u problem. Kada taj balon jednom pukne, izazivaće ozbiljne posledice. A tada će, bojim se, biti kasno.

DANI: Da se ipak vratimo vašoj glumi, da pustimo glumatanje?

GLOGOVAC: O.K.

DANI: Negdje u julu prošle godine razgovarala sam sa Vlastom Velisavljevićem, koji je u Hamletu Aleksandra Popovskog u Jugoslovenskom dramskom pozorištu igrao Duha Hamletovog oca. “Glogovac ima četrdeset i sedam godina, a glumi Hamleta!”, čudio se. “A Hamlet je mlađi… Ko zna na šta će to izaći.”

GLOGOVAC: Pa, i Duh Hamletovog oca je mlađi od Vlaste, pa šta. On to zna, naravno, ali voli da se zajebava. Lepo smo sarađivali…

Hamleta, inače, nikada pre nisam igrao. Kada mi je Aca Popovski ponudio ulogu, moram da priznam da sam imao određenu rezervu: bilo mi je, naime, prilično čudno da ga prvi put igram u četrdeset i sedmoj godini života. Imam li potencijala da sve popamtim, da iznesem do kraja ono sa čim se Hamlet suočava, da time ovladam, pitao sam se. Pritom, veoma je teško igrati pametnijeg od sebe, znate… Popovski nam je izneo svoj koncept, koji je posve drugačiji od klasičnog. Popovskog, na primer, ne zanima Hamlet kao mlad čovek koji prvi put doživljava nepravdu i koji pokušava da se u tome snađe; više ga je interesovalo da pokaže da svi manje-više vekovima preživljavamo ista sranja i borimo se sa istim vetrenjačama. Hamlet Ace Popovskog budi se ponovo isti i tu možemo tražiti opravdanje za to što upravo ja tumačim mladog danskog kraljevića. Ništa se ne menja; godine prolaze, stvari ostaju iste, to je poruka.

DANI:Dramski pisac Dušan Kovačevič jednom mi je ispričao kako je, pored Maratonaca, na prijemnom za dramaturgiju na FDU prepjevao Hamleta u deseterac, sve u namjeri da pokaže kako je jedan mladi čovjek, pokušavajući da dobije ljubav majke, pobio cio dvor. Profesori su se, ispričao mi je, dok su ga slušali valjali od smijeha.

GLOGOVAC: Iskreno, sve dok ga nisam odigrao, i sam sam Hamleta doživljavao kao razmaženog idiota; kao derište, kao edipovca koji će uraditi sve ne bi li dokazao da mu majka nije kurva. Svi su se na akademiji, sećam se, ložili na Hamleta, što nisam mogao da razumem. Jebo vas Hamlet, govorio sam. Uopšte mi nije bio inspirativan. Stvari su se u međuvremenu promenile.

Zaintrigirao me je, ponavljam,pristup reditelja Ace Popovskog, u čijoj predstavi, recimo, nema Laerta; scene su ispreskakane, ne ređaju se onako kako ih ređa Šekspir; godine glumaca nisu važne… Cela priča je odjednom počela da liči na Hamletov san, na nekakvu frojdovsku ispovest, na nešto što je duboka podsvest. To belo platno na sceni označava želju za povratkom u sigurnost: ne moraš više da se sećaš svega, da misliš na sve što se dogodilo, na razočarenje u ljubav, u ženu, u prijatelja… Kao u nekoj igrici, Hamlet na kraju dolazi do majke, i tada se ispostavlja da je cela tragedija u stvari pokušaj glavnog junaka da svojoj majci Gertrudi objasni koliki je greh počinila, koliko ga boli i povređuje to što ona radi. Kad mu se učini da je to dosegao, što je, suštinski, rešenje svih njegovih problema – uostalom, naši najveći problemi su oni lični, intimni – Hamlet pokušava da odgovori na pitanje zašto ga majka ne voli. Iz toga proizlaze svi besovi, krvave želje, revanšizam. Na početku svega su otac i majka… Eto, tako sam doživeo Hamletov problem. Kad sve što ima kaže majci i kada majka njemu kaže sve, ni tada se, naravno, ništa ne rešava.

DANI: Rekli ste da Vam, dok ste studirali, Hamlet nije bio inspirativan. Šta vas je privlačilo?

GLOGOVAC: Uvek sam voleo Čehova. Obožavao sam da ulazim unjegove sitne psihološke zamke, da istražujem nijanse u karakteru koje slikaju i pokazuju sve. Bog te pita koliko sam puta uspeo u to da proniknem, a koliko sam puta grešio. Uostalom, to više nije ni važno.

Pored Čehova, voleo sam i Makbeta, Ričarda III, koji je, po mom mišljenju, najteži lik u literaturi.

DANI: Za Vas postoje teški karakteri?

GLOGOVAC: Oh, itekako!

DANI: Već ste dobili sve najvažnije glumačke nagrade, kritičari često kažu da na sceni često znate da “pojedete” ostale glumce…

GLOGOVAC: Ne, ne, nije… U glumi je, baš kao i u muzici, veoma važan partner. Glumac mora da nauči da sluša partnera; ritam koji obojica namećemo i uspostavljamo mora da funkcioniše. Tek je to prava igra. Ne može ko u kiln ko u ploču, svak svoju priču…

A to ko je koga pojeo…

DANI: Citirala sam kritičara Jutarnjeg lista. Vaš Hamlet je u Zagrebu doživio ovacije.

GLOGOVAC: U Ljubljani je bilo još bolje, još jače.

DANI: Da, ali mnogi su strepili, pitali se kako će sve to da prođe, kako ćete igrati kod Rajka Grlića budući da ste bijes dijela jugoslovenske publike izazvali izjavama o Draži Mihailoviću.

GLOGOVAC: Llik Draže Mihailovića sam, pre nekoliko godina, tumačio u seriji Radio-televizije Srbije Ravna Gora. Tada sam rekao nešto o karakteru koji igram, što je zaista izaivalo burne reakcije u regionu. Međutim, i dalje ne razumem – zašto. Šta je tu toliko sporno?! Zašto su se svi razbesneli?! Kada sam kasnije o tome razmišljao, zapitao sam se jesu li neki ljudi samo glupi ili su naprosto zluradi.

DANI:I, do kakvog ste odgovora došli?

GLOGOVAC: Bojim se da su maliciozni, da moje reči namerno pogrešno tumače. Jer, o čemu sam ja govorio? O Draži Mihailoviću ili o liku kojeg tumačim? Naravno da sam govorio o ovom drugom, jer samo me je to u datom momentu i interesovalo. Nisam istoričar da dajem istorijske sudove, a još manje mi je bilo na kraj pameti da svojim izjavama bilo koga na bilo koji način povredim. Kada igra neku ulogu, glumac ne može istovremeno da osuđuje lik koji tumači. Naprotiv: ako je već prihvatio ulogu, njegov zadatak je da ga na svaki način razume, da ga brani, da otkriva date okolnosti koje su dovele do toga da postupi onako kako je postupio. Istorijske ocene su druga stvar, njih prepuštam istoričarima.

ANTENAM.NET

Ostavi komentar

Ostavite Komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Više u Hronika

Najčitanije na intervju.rs

Facebook

Tagovi

Na Vrh