Povežite se sa nama

intervju.rs

„Ljudi, mi noćas ima da izginemo!“

Trezor

„Ljudi, mi noćas ima da izginemo!“

„Ljudi, mi noćas ima da izginemo!“

Piše: Darko Nikolić

Herojski govor kapetana Cvijovića: „Ljudi, mi noćas ima da izginemo!“

Kapetan Cvijović i njegova tri voda trebalo je da budu žrtvovani da bi se svi ostali mogli izvući, ali oni su ipak savladali brojniju bugarsku vojsku.

– Ovu sto godina staru priču nećete naći u mom romanu o Gvozdenom puku. Ne može u njega sve da stane. Ali, sto godina otkako se desila, eto je. Da podseti na nešto važno.

Ovo je priča o onima koji su znali malo više. A koji su veru držali toliko visoko, da ih je i dovela pred vas. I, ta sto godinu stara priča ide ovako.

Šumadijska divizija. Kao i svaka od divizija srpske vojske, imala je četiri puka prvog poziva. Odnosno, četiri puta po oko 4.000 ljudi, koliko je bilo u svakom puku. Svaki puk je imao neki redni broj. Ovo je priča o „desetom“, pešadijskom. Umoran je bio. Desetkovan. Borio se po Mačvi, pa morao da se prebaci na jugoistok Srbije, jer su Bugari krenuli na tu istu Srbiju. A tamo, na jugoistoku… Deseti puk se našao u velikom problemu. Okružen sa tri strane, pretilo mu je uništenje jer su Bugari počeli da zatvaraju i jedini pravac za izvlačenje preostalih vojnika tog puka.

Pukovnik Tucović je, kako je zabeležio Milan Šantić tamo negde posle Velikog rata, pozvao jednog od svojih podređenih, komandira treće čete kapetana Radomira Cvijovića. Dao mu je naređenje koje se ne daje često. Da sa vojnicima ode i žrtvuje se kako bi ostali preživeli.

– Cvijoviću… Jedan bugarski bataljon prešao je večeras reku Vlasinu. On ima zadatak da nam preseče odstupnicu. Naređujem ti da od svoje čete uzmeš tri voda. Četvrti neka ti ostane u rezervi. Do sedam sati ujutru moraš pronaći taj bugarski bataljon i prebaciti ga preko Vlesine. Jesi li razumeo? – reče prvi čovek puka.

– Razumem, gospodine pukovniče. Ali vi znate da nijedan moj vod nema više od četrdeset pet redova. Ima li gde zapisano da su tri ovako bagljava voda iznurenih i propalih vojnika napala ceo jedan bataljon? Moja tri voda ne broje više od sto trideset ljudi, a treba da napadnu bataljon od hiljadu ili, možda, hiljadu i dvesta Bugara, koji su tek došli iz Trnova, odmorni i spremni za borbu. I još treba da ih potučem i preteram preko nebujale reke?

– Bogami, Cvijoviću, tako što do sad nije zapisano. Ali noćas ćemo i to zabeležiti.

– Onda, gospodine pukovniče, meni izgleda ovako: vi žrtvujete mene i moja tri voda da izginemo, da bi ste se vi mogli izvući i sačuvati puk.

– Tako je. Ti pravilno misliš. Vidiš li one vatre u daljini? Ono su bugarske vatre. Zaokružili su nas sa svih strana, a sada je ovaj bataljon upućen da nam preseče i jedini prolaz koji je ostao. Ako mu to pođe za rukom mi smo zarobljenici.

– Dobro, gospodine pukovniče – reče kapetan Cvijović i, nedugo zatim, ode svojim vojnicima.

– Večeras ćemo otvoreno razgovarati, vojnici moji. Dobio sam jednu tešku zapovest. Kada se ona prevede na naš vojnički jezik, znači ovo: tri voda moje čete noćas će da se tuku i gušaju s Bugarima, jer Deseti puk mora da se spase pre zore. Dakle, ljudi, mi noćas ima da izginemo. Svaki od vas neka ponese fišeklije sa sto pedeset metaka, bombe i ašove. Veze nemamo ni s kim ni desno ni levo. Idemo u maglu, pa šta nam Bog da. Potrebno je samo da se čvrsto držimo jedan uz drugog.

Nastao je  tajac među ljudima. Ona mučna tišina kao kada se mrtvi sahranjuju. Na licima „bagljavih“ redova nije se moglo ništa pročitati: ni strah, ni užas, ni revolt. Oni su nemo ćutali i samo gledali u svog kapetana, čije su oči sevale kao munje ispod gustih obrva na kojima su svetlucale kapljice kiše i snage. A on nastavi:

– Vojnici, ako ima ko među vama pa se toliko uplašio i ne sme da krane, onda neka odmah istupi i kaže: „Ja ne smem!“, poštedeću ga i ostaviti u četvrtom vodu, a na njegovo mesto uzeću drugog, hrabrijeg vojnika.

Iz mraka se javi glas jednog redova:

– Gospodine kapetane, hoćete li i vi poći s nama?

-Razume se. Zar bih ja mogao napustiti četu?

– Onda ćemo poći svi! – odgovoriše prokisli vojnici, a na njihovim licima kao da zablista novi žar i snaga.

– Znači svi ćete sa mnom?

– Hoćemo svi!

Pripreme nisu dugo trajale. Navikli na ovakva iznenađenja, vojnici su dohvatili puške, napunili fišeklije municijom i svaki poneo tri bombe. Mokra šatorska krila prebacili su preko torbaka. To je bilo sve. Zar je njima potrebno što drugo, i zar su oni navikli na bolje? Tako se ide već godinu dana. I sad će krenuti u maglu, u planine na koje se sručila pomrčina hladnog oktobarskog neba, u sneg i kišu, u smrt… Kao četa beskućnika, četa izgnanika.

Vatre su se lagano gasile i cvrčalo je mokro granje. Možda su to poslednje vatre koje će ostati za njima.

– Kape skini! – kratko je komandovao kapetan Cvijović i prvi skinuo šapku sa glave.

Vojnici su to isto učinili. Njegove krupne crne oči, koje su maločas sevale kao vatrene munje, ispuni neka čudna, plemenita blagost. U mračno nebo on upre svoj molećivi pogled i, umesto da održi poslednji govor vojnicima, obrati se Bogu:

– Veliki Oče sviju ljudi, molim Ti se spasi i sačuvaj moje vojnike. Pomozi im u ovoj mračnoj noći i u nevolji. Njihov porod i njihove njive čekaju da se živi vrate. Budi nam milostiv kao što si uvek bio, jer mi nismo ušli u rat da otimamo i pljačkamo tuđe, nego da branimo svoja sela i svoje kuće koje su nam dedovi ostavili. Pokaži nam put pravde i pobede, put slave i časti. Blagosloveno ime Tvoje, Gospode, na vijeki vijekov! Amin!

Vojnici su se prekrstili i u čudnoj pobožnosti šaputali ime Gospodnje. A onda, kratka komanda ponovo je odjeknula kroz noć:

– Pokri s’! Napred!

Kapetan Cvijović je na jednom uzvišenju, baš nad potokom u kom su Bugari potražili spas od hladnoće, te noći naredio vojnicima da svako sebi iskopa jednu rupu, koliko da u njoj stoji. Rupe su bile na svakih sedam, osam metara. Kada je namamio neprijatelja na svoj položaj, dočekao ga je snažnom vatrom, a četvrinu vojnika hitro poslao da zađu okolo, u napušteni potok, pa da s leđa iznenade osvajača koji je već pošao uzbrdo. Bugarski bataljon je bio uništen. Preko 200 zarobljenika, preko 150 mrtvih. Ostali pobegli. Kapetan Cvijović je naredio da se mrtvi sahrane. Nad grob bugarskog komandanta, u čijim stvarima pronađoše dnevnik, a u njemu zapise kako su se vojnici bunili što idu u rat protiv Srba, staviše krst od granja.

A onda, za njega, za sve izginule Bugare… srpski vojnici ispališe – počasni plotun. Tek da nas, sto godina kasnije, podsete da neće ostati ništa od nas, osim naših dela i naše časti.

Izvor/telegraf.rs

Ostavi komentar

Ostavite Komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Više u Trezor

Najčitanije na intervju.rs

Facebook

Tagovi

Na Vrh