Povežite se sa nama

Bez njene žrtve Srbija ne bi opstala

U Fokusu

Bez njene žrtve Srbija ne bi opstala

Olivera Lazarević

Bez njene žrtve Srbija ne bi opstala

Sudbina princeze Olivere Lazarević je antička tragedija koja se dubinom ističe čak i u velikoj tami srpske katastrofe posle Kosovskog boja. Najmlađa kći kneza Lazara i kneginje Milice prihvatila je da bude talac opstanka Srbije, pristajanjem da uđe u politički brak i u harem sultana Bajazita, koji joj je na Gazimestanu pogubio oca.

Odluku o ovoj žrtvi donele su zajedno princeza Olivera i kneginja Milica, gospodarica Srbije – zemlje koja je u samoubilačkoj pobedi na Gazimestanu žrtvovala najbolje vitezove kako bi zaustavila osmanlijsku plimu ka Evropi.

Umesto zahvalnosti za podvig, zbog koga je turska sila ustuknula, vojska verolomnog Zapada napala je s leđa srpske zemlje. Ugarski kralj Sigismund prešao je Savu i Dunav pustošeći sela i gradove Šumadije. Sramni pohod nazvao je krstaškim ratom protiv pravoslavnih „šizmatika“. Jug Srbije su pljačkale turske bande. Vuk Branković je započeo građanski rat smatrajući da on treba da vlada Srbijom, makar kao vazal. Plemići i vojska verni Lazarevićima nisu znali protiv koga pre da se bore.

Princeza Olivera i kneginja Milica prelomile su između dva zla, a državni Sabor je potvrdio odluku da Srbija bude vazal Osmanske imperije, koja makar nije tražila od Srba da menjaju veru za koju su izginuli na Kosovu.

Cena mirovnog sporazuma bila je tada uobičajena – politički brak. A ipak užasna. Silni Bajazit je bio čovek koji je odrubio glavu knezu Lazaru. Princeza Olivera odgajana je na srpsko-romejskim dvorskim tradicijama, osim što je govorila nekoliko jezika, posedovala je i diplomatske veštine. Iz Kruševca se 1391. uputila u razrušeni Adrijanopolis, koji je postao Jedrene – evropska ratna prestonica Osmanlija. Na tužnom putu ka dvoru neprijatelja, sestru je pratio mladi knez Stefan, koji je kasnije postao despot. Prema predanju, srpski narod im je ceo put zasuo ružama, svestan ogromne žrtve prelepe princeze.

Ponosita Olivera nije završila kao beznačajna konkubina Bajazita, koji je zbog žestoke naravi nazvan Jildrim-Munja. Lepa, učena i gospodstvena „kaurka“ nije se odrekla pravoslavlja i osvojila je srce sultana od koga su svi drhtali. Dolazila je iz iste kulture kao i Bajazitova majka i baba, koje su bile vizantijske plemkinje.

Svedočanstva turskih hroničara puna su jeda na Oliveru, koja je brzo postala najvoljenija žena od četiri zakonite kadune. Zapisali su da se silnik zbog nje ponašao kao „nevernik“, pio je vino i pokazivao neuobičajenu blagost prema njenom bratu, knezu Stefanu i Srbiji, jer je praktično jedina zadržala status države na Balkanu, makar i vazalne.

Samo je Oliverin uticaj na Bajazita održavao u životu Stefana, koji je uz pomoć majke i sestre sazrevao u izuzetnog vojskovođu i državnika, što nije moglo da promakne Osmanlijama. Sultanovom okruženju nije se nimalo dopadalo što jedan „kaur“, vazal, stvara vojsku i državu. Olivera je uspešno ometala mnoge smrtonosne spletke protiv Stefana i obaveštavala ga o stanju na osmanskom dvoru. Zahvaljujući njoj, u Srbiju su vraćene mošti Svete Petke. Bajazit se smejao ženskom sujeverju ne shvatajući da je povratak moštiju za Srbe bio znak da će opstati na svojoj zemlji. Sultanova kaduna je na osmanskom dvoru izvezla i pokrov za ćivot Stefana Prvovenčanog u Studenici.

Prava sablazan za istočnjake bilo je to što je Bajazit vodio Oliveru sa sobom u vojne pohode, smatrajući njeno nenametljivo znanje i savete dragocenim. Mongolska invazija pod vođstvom kana Tamerlana bila je sudbonosna za Bajazita, Oliveru i Stefana. U bitku kod Angore, današnje Ankare, srpski knez je kao vazal doveo, kako su zabeležili hroničari, 5.000 srpskih oklopnika. Oni su promenili tok bitke, za koju se činilo da će trajati kratko, jer je ogroman deo Bajazitove vojske prešao na Tamerlanovu stranu. Stefan je znao da Tamerlanova pobeda znači prodor njegove horde ka Evropi i pustošenje Srbije. O srpske oklopnice su se kao o greben razbijali talasi mongolskih jurišnika. Pala je i noć, a Srbi su i dalje stajali, iako je Tamerlan zarobio Bajazita i Oliveru, kojoj je naredio da mu služi vino pred turskim vladarom, što je bilo veliko poniženje za sultana.

Neki istoričari navode da se sultan zbog poniženja ubio ispivši otrov skriven u prstenu. Osmansko carstvo time je obezglavljeno i raspalo se. Tamerlan je bio toliko zadivljen hrabrošću srpske vojske da je obustavio neprijateljstvo i omogućio Oliveri da se mirno vrati kući, oslobodivši čak i srpske zarobljenike. U Konstantinopolju je Stefan od romejskog cara dobio titulu despota, a od Tamerlana je izdejstvovao oslobađanje Olivere. Posle 12 godina od napuštanja Srbije, ona se s bratom vratila u otadžbinu, gde se zamonašila i ostala savetnik i oslonac Stefanu do kraja njegovog života. Veliki istoričar Stojan Novaković smatrao je da je Olivera Lazarević imala ključnu ulogu u održanju srpske države u najtežim vremenima.

Izvor/intervju.rs

Ostavi komentar

Ostavite Komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Više u U Fokusu

Najčitanije na intervju.rs

Facebook

Tagovi

Na Vrh