Povežite se sa nama

40 godina „Riblje Čorbe“ Istorija uz pivo iz zelene flaše

Muzika

40 godina „Riblje Čorbe“ Istorija uz pivo iz zelene flaše

40 godina „Riblje Čorbe“ Istorija uz pivo iz zelene flaše

Pišu/Miša Aleksić i Vesna Pantelić

FELJTON  I DEO

Za sve je bio kriv Zoran Predić, koji je u „Radio-TV reviji“ objavio poster s potpisom „Riblja čorba“, iako grupa nije imala nijedan koncert, nijednu ploču, nijedan intervju.

Bašta legendarnog „Šumatovca“ tog 15. avgusta 1978.godine bila je prepuna. Muzičari i novinari Radio Beograda i „Politike“ sklonili su se od uobičajene letnje beogradske pripeke u dubok hlad ovog restorana. Za jednim stolom uz pivo, obavezno iz zelene flaše, sede Bora Đorđević, Miša Aleksić i pokojni Rajko Kojić. Nikom od tog povelikog skupa verovatno nije palo na pamet da će taj dan i ćaskanje trojice mladića ući u rok istoriju. Da će tog dana nastati grupa koja će u naredne četiri decenije obeležiti muzičku scenu Jugoslavije i Srbije.

Mnogo godina kasnije Miša Aleksić, bas gitarista „Riblje čorbe“, napisaće:

– Vicko nije prisustvovao tom razgovoru, jer je bio na vojnoj vežbi u kasarni „4. jul“ na Voždovcu. Pošto smo se prethodno sve brzo i u hodu spontano dogovorili, Bora je, ispijajući još jedno pivo iz zelene boce, dao više predloga za naziv našeg novog benda. Prvi je bio „Bora i ratnici“, zatim „Popokatepetl“ i najzad „Riblja čorba“. Onaj pod rednim brojem jedan Bora je odmah sam odbacio, jer nije želeo da mu ime bude eksponirano u imenu sastava. Ostalo je da o svemu još malo razmislimo, pa da se za dva-tri dana opet nađemo na istom mestu i tada zajednički odlučimo.

Međutim, umesto nas, grupi je bez ikakve zle namere kumovao urednik „Radio-TV revije“ Zoran Predić. On je nepunih petnaest dana posle tog našeg sastanka u „Šumatovcu“ objavio u pomenutom nedeljniku poster (!) na kome smo bili Bora, Rajko, Vicko i ja. Na crnoj masnoj podlozi upadljivo žutim slovima pisalo je – RIBLjA ČORBA! Do tog trenutka nismo imali nijedan intervju, nijednu pres-konferenciju, nijedno pojavljivanje u medijima… O koncertima i pločama da ne govorimo. Imali smo, znači, samo poster u veoma tiražnoj „Radio-TV reviji“, gde je pisalo da se zovemo – „Riblja čorba“. Tako i na taj način je rođena – „Riblja čorba“. Kratku storiju o nastavku našeg benda ispričao je Bora prijatelju i novinaru „Rok ekspresa“ Branku Rogošiću:

„U to vreme je Miša imao SOS, u kome su bili Rajko i Vicko. Meni se oduvek sviđalo kako oni zvuče. Voleo sam taj njihov čvrsti zvuk. Čak sam jednom pevao na nesuđenom i neobjavljenom debi-albumu grupe SOS. Odavno je postojala želja da sarađujemo. Videli smo se uoči leta i tada je pao dogovor da se nađemo tačno 15. avgusta u 15 časova u restoranu ‘Šumatovac’. I stvarno, došli smo u zakazano vreme i napravili sastav. Jedino Vicko nije došao, jer je bio na nekoj studentskoj vežbi. Bilo je raznih predloga za ime grupe. ‘Bora i ratnici’, ‘Popokatepetl’… Tražili smo što gluplji naziv, kako bi što lakše bio zapamćen. ‘Riblja čorba’ je bio jedan od predloga. Nismo uopšte bili sigurni u to ime. Tačnije, za sve je bio kriv Zoran Predić, koji je u ‘Radio-TV reviji’ objavio naš poster s potpisom ‘Riblja čorba’. Kako sad da menjamo ime kada su ljudi pročitali kako se zovemo?! Čak smo otkupili i jedan broj primeraka tog lista, pa smo taj poster koristili kao plakat za ‘tezge’ na kojima smo se uigravali i spremali materijal za prvu LP ploču. Puno smo na početku tezgarili po selima, jer ko ne prođe tu školu, ne zna šta je pravi rokenrol.“

Cela ta priča o nastanku „Riblje čorbe“ tačna je i uglavnom svima dobro poznata. Ali postoji još jedna važna pojedinost u formiranju te moje grupe, malo znana ili sasvim nepoznata.

Bora je, naime, u to vreme raskrstio s „Ranim mrazom“, pošto je prethodno sa Đoletom Balaševićem snimio onaj čuveni singl s pesmom – „Računajte na nas“. Onda su zajedno otišli u Split, gde je Bori puko film, da bi posle nekoliko neprospavanih noći ozbiljno rekao Đoletu:

„Slušaj, Đole, odo` ja.“

To je ujedno bio kraj Borine saradnje s Panonskim mornarom. Jedne večeri, dva-tri dana pre onog „istorijskog“ 15. avgusta, neko je pozvonio na vrata moje kuće u Petrovaradinskoj broj 11, na Lekinom brdu. Lepo, toplo letnje veče; otvaram vrata, a na njima – Bora!

– Bio sam u kraju, pa pomislih da svratim, je l` kasno? – obratio mi se nekim pomalo utučenim glasom.

– Ma taman posla, znaš da rokeri ne idu na spavanje pre zore – rekoh da ga ohrabrim, a nisam ni krio zadovoljstvo što ga vidim.

TALENAT JE POČEO DA BUJA
Niko na ovom svetu nije jamčio da će novooformljeni bend napraviti veliki uspeh s pregršt hitova, da će imati bespogovornu podršku publike i tako postati popularan i slavan. Miši Aleksiću to uopšte nije bilo bitno:
– Važno mi je bilo da komponujemo nove pesme, sviramo, družimo se, putujemo…
Idemo na turneje i obilazimo ceo svet. A uspeh će, ako budem siguran u to što radim, naići sam po sebi. Svi mi koji smo dugo u rokenrolu znamo bezbroj pravila u toj vrsti muzike. Bora, Rajko, Vicko i ja nismo više bili klinci iz kraja. Imali smo već iskustva u tom poslu. Muzički talenat je tek počeo da buja u nama, kao i rokenrol, koji je bio naša svakodnevna duhovna hrana – napisaće bas gitarista „Riblje čorbe“.

Izgledao je baš dobro. Tačnije, odlično. Imao je malo dužu kosu, ali bio je obrijan i doteran. Nosio je crni pleteni rupičasti letnji džemper, koji dobro ide na golo telo, i uske „leviske“. Sećam se kao danas da smo sedeli u skoro potpunom mraku u mojoj dnevnoj sobi. Bora na fotelji, a ja na trosedu. Došaptavali smo se kao neki zaverenici, jer su u susednoj odaji moji verovatno već odavno spavali, s obzirom na to da su zbog posla morali ranije da ustaju.

– Napravio sam gomilu sranja na moru, napustio Đoleta i dva-

-tri dana se nisam treznio. S njim više nisam mogao. Sada sam dobro! Trebalo bi da počnemo opet nešto zajedno da radimo – rekao mi je Bora u jednom dahu.

– Ja sam apsolutno za! – odmah sam mu odgovorio, kao da sam jedva čekao taj trenutak.

– Hajde prvo da uradimo – „Lutku sa naslovne strane“. Imam još dosta toga, ali „Lutka“ mora da upali! Videćeš! To je velika pesma! – nastavio je Bora da me loži.

– Sve je dogovoreno! Možemo već ovih dana da zakažemo probe i počnemo vežbanje novih pesama – složio sam se s njegovim predlogom bez ikakvih dodatnih uslova.

Ispričao mi je još, onako usput, šta mu se sve dešavalo tog leta. Tu priču ću ovde svakako preskočiti. U suprotnom, to ne bi bilo korektno prema Bori, koji mi se tada poverio. Imao je, inače, gomilu doživljaja i anegdota, od kojih bi mogao da se snimi sasvim dobar film.

– Onda, vidimo se u „Šumatovcu“ po ranijem dogovoru – reče mi Bora pre nego što je napustio moju kuću.

Te večeri nisam oka sklopio. Nisam, doduše, ni očekivao da ću zaspati. Tako je to uvek kada u meni proradi adrenalin. Po ko zna koji put sam razmišljao i prevaljivao krivudavu putanju svoje muzičke karijere. Onako iz početka, pa sve do rastanka s Borom na vratima svoga stana. Ovoga puta sam, za razliku od onih prethodnih, bio siguran da nešto veliko i silno mogu da spremim. Osim toga, pomislio sam kako Vicko i Rajko neće imati ništa protiv da Bora pristupi našem bendu. Hej, prvi put u životu u grupi imam frontmena! Pevača! Sjajnog muzičara, tekstopisca i kompozitora. Stvarno sam bio na najboljem putu da najzad u sastavu imam lidera u pravom smislu te reči. Najzad, za mene ne manje važno, Bora je bio dobar čovek. Razuman, pametan, iskren i pošten. Boljeg pored sebe nisam mogao da poželim.

Izvor/novosti.rs

Nastavi da čitaš
Ostavi komentar

Ostavite Komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Više u Muzika

Najčitanije na intervju.rs

Facebook

Tagovi

Na Vrh